"У рату, држава даје топове, богати волове а сиротиња синове. Кад се рат заврши, држава узме топове, богати своје волове а сиротиња броји гробове!"
Или, како би Маца рекао:
Цитат се приписује Димитрију Туцовићу
Има ли боље дефиниције бесмисла ратовања за широке народне масе? Ратови су вођени због жена, због територија, новца, из обести,чак и из досаде. Ратове су започињали цареви, а водили су их, и у њима гинули, они који су се о њима најмање питали.
И данас је тако.
И једна од Балашевића:
https://youtu.be/KbEqJ0CdZuU?si=0bVswjrbWSe7K9dA
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Kad je ostala bez posla, Suzana nije odmah paničila. Imala je plan – jasnu,
racionalnu strategiju za povratak u radnu rutinu. Bila je tiha, pouzdana, pažljiva.
Znala je kako da umiri dete koje plače bez da ga kupuje slatkišima. Znala je kako
se vodi dnevnik navika, kako se stvara rutina igre i odmora. Ali znanje se, kako se
ispostavilo, nije tražilo.
Suzana nije volela da laže, ali poslednjih mesec dana je lagala banku da će vratiti
minus “uskoro”, gazdaricu da “čeka uplatu”, a samu sebe da je sve to privremeno.
Bila je školovana bejbisiterka, sa znanjem, iskustvom i ljubavlju za decu.
Na papiru – idealna. U stvarnosti – nepoželjna. Roditelji su tražili “energiju”, “šik izgled”,
“nekog s harizmom” – što god to značilo.
Trebao...
Ti si ta lozinka
kojom se ulogujem u osamn’estu
u vremeplovu
što se pali kad skuham prvu jutarnju,
a ti se naoko ljutiš
i bockaš me riječima
tvrdeći da si siguran
da nisi naručio buđenje.
Al’ ja već znam taj ton,
to ti samo sistem startuje
na poznatu aromu —
malo kafe, malo mog smijeha.
U toj tvojoj jutarnjoj mrzovoljnoj verziji
skriven je kod
za sve moje nježnosti,
koje ti uporno pokušavaš da ignorišeš
dok ti dlan sam od sebe
traži moj.
Pitali su me neki dan: "Koje sve jezike pričaš?"
Eee, kad bih krenula da nabrajam, do jutra ne bih stala!
Evo, na primer, pričam "kiselovodni" jezik – to je kad se neko sluša sa kiselim osmehom
dok priča o vremenu.
Pričam i "šerpa-logički" jezik, što znači da sve objašnjavam uz pomoć šerpe
(da, bukvalno - "Ako ova šerpa može na šporet, što onda pas ne može u dvorište?").
Gramatika mi je strooogo čuvana. Kad kažem "onaj tamo auto koji je crno-zelene boje",
svi znaju tačno na šta mislim.
Pravopis? Ha, pravopis je precenjen! Kaaad pisem, nema veze DALI je veliko slovo il Mali,
vaznO DASE prozireE poruka!!...??--
Posebno sam ponosna na "govor bez reči". Evo primera: otvoriš frižider, gledaš, ćutiš - to je
univerzalni jezik, nema čoveka...
Plamen se širi, gutajući zidove koje smo gradili rukama punim nade. Svaki plamičak je kao zver
koja proždire uspomene - fotografije na policama, miris drveta koje je nekada bilo dom, zvuk smeha
koji je odjekivao hodnicima. Sada je sve to samo pepeo u vazduhu.
Stojimo nemoćni, kao figure u nekoj grotesknoj predstavi. Ruke su nam prazne, oči su suve od suza
koje su presušile. Pokušavamo da se setimo kako je sve počelo - da li je to bio samo iskra, nepažnja,
ili nešto što nismo mogli kontrolisati? Ali odgovori su besmisleni. Plamen ne mari za naše razloge.
Vatra nije samo fizička. Ona je simbol svega što smo izgubili, svega što nismo uspeli da sačuvamo.
Svaki udar vetra donosi miris spaljenih snova, dok se nebo iznad nas pretvara u...
...obespravljen u svom Dnevniku
pokusavam se uvjeriti
ima li osnova
da od osnova zapocnem
ili odmah virtualno do moje stvarnosti da dodjem
odavno je dusevno pice " najsladje smijesano..."
Izlazim na pauzu
onako fabricki i vidim dimnjak se ne dimi
onim dimom starim
bijeli se rascvjetao i prepada me
kakvi su sad Oci
ovim svjetovima zagospodarili...
Bio jednom jedan car, po imenu Maximus Velikopotezni, čija je vladavina bila sve samo ne uobičajena.
Govorilo se da je lud, jer su njegove odluke često bile potpuno nelogične, a njegovi postupci - još manje
razumljivi.
Ali, Maximus je verovao u jednu stvar: da svet treba učiniti zanimljivijim, bez obzira na cenu.
Njegova opsesija bio je cirkus, i to ne bilo kakav - već leteći cirkus.
Jednoga dana, car je okupio najbolje inženjere, umetnike, izumitelje i lutalice iz svih krajeva svog carstva.
Dao im je nemoguć zadatak: da stvore ogroman, lebdeći cirkus koji će putovati nebesima i zabavljati ceo
svet.
„Želim da ljudi zaborave na dosadu i realnost,“ govorio je. „Želim da gledaju gore, ka nebu, i osete čaroliju.“
I onda je počela...
U jednom dalekom carstvu, gde su oblaci bili teški od tajni, vladao je car po imenu Arsenije. Njegova moć bila je neosporna,
ali srce mu je bilo hladno kao zima koja nikada ne prolazi. Arsenije je verovao da je njegova vlast apsolutna, da je svaki glas
koji se podigne protiv njega pretnja njegovom tronu.
Jednoga dana, u carstvu su se pojavili anđeli. Nisu bili nalik slikama iz knjiga - nisu nosili bele haljine niti imali zlatne oreole.
Bili su to obični ljudi, ali njihova srca su sijala svetlošću koja je osvetljavala tamne kutke carstva. Marširali su ulicama, pevajući
pesme o slobodi, pravdi i ljubavi. Njihove reči su se širile poput plamena, paleći iskru nade u srcima potlačenih.
Car Arsenije je bio besan.
„Ko su oni da...
U srcu grada, na uglu gde su ulice bile isprepletene poput zagonetki, stajala je kuća koja je prkosila svim zakonima arhitekture.
Bila je optočena ogledalima, zlatnim nitima i neobičnim ukrasima – motivima sa zvezda, oblaka i apstraktnih figura koje niko nije
razumeo. Ljudi su je zvali Kuća Bizarnosti, jer su svi verovali da nešto neobično obitava unutra.
Vlasnik kuće bio je čovek po imenu Artur. Njegov život je bio jednako neobičan kao i njegova kuća. Nikada nije izlazio, nikoga nije
pozivao unutra, ali su ljudi povremeno kroz prozore videli svetlost i senke koje su plesale po zidovima. Govorilo se da Artur nije
običan čovek - da je možda čarobnjak, ili čak neko biće sa drugog sveta.
Jednog dana, mlada novinarka Vera odlučila je...
Seneka: "Patimo više u imaginaciji nego u stvarnosti."
- Fizički svet je dinamičan. U njemu postoji stalna promena koja se odvija po stabilnim, tačno odredjenim zakonitostima koje se mogu izračunati, proveriti i predvideti. Samim tim predstavljaju osnovu logike, zajedničke realnosti i sporazuma.
Za razliku od univerzalnih, nepromenljivih zakonitosti u objektivnom svetu, subjektivne svesti ljudi su fleksibilne i različite. Raznolikost i konstantna promena stvara drugačije momente/dešavanja/situacije i time stimuliše razvoj inteligencije jer se moraju pronalaziti adekvatne reakcije na njih. Za to je potrebna neprestana nadgradnja znanja ili učenje, eksperimentisanje, sticanje iskustava, emocionalni i duhovni rast kao i imaginacija...
Vidan je bio starac sa pogledom punim umora i melanholije. Neki su govorili da je lutalica,
dok su ga drugi smatrali sanjarom.
Ceo svoj život posvetio je potrazi za Obećanom zemljom - mestom gde, verovao je, postoji
savršen sklad, večna sreća i mir bez kraja.
Godine su prolazile, a Vidan je prokrstario guste šume, prešao beskrajne pustinje i penjao
se na planinske vrhove verujući da je Obećana zemlja iza sledećeg horizonta.
Ponekad bi čuo priče o drugim ljudima koji su je navodno pronašli i to bi mu davalo novu
snagu.
Godine su prolazile, Vidanova kosa je osedela, lice mu se izboralo, a koraci postali sve teži.
Ipak, srce mu je i dalje kucalo za taj san, ali gde god da bi stigao, nije pronalazio Obećanu
zemlju. Umor ga je obuzeo, a...
Bila jednom mala varoš zatrpana snovima i tišinom. Stanovnici su živeli mirnim, predvidivim životima,
sve dok se jednog dana u grad nije doselio neobičan čovek - Pavle.
Pavle nije bio kao ostali. Njegove oči bile su pune zvezda, a reči koje je govorio bile su poput zagonetki.
Ljudi su ga brzo proglasili ludim, jer nije razumeo pravila po kojima su oni živeli.
Pavle je često stajao na trgu i govorio o stvarima koje su stanovnicima bile nepojmljive: o šumama koje
pevaju, o vetru koji nosi tajne, o vremenu koje nije linija već krug. Deca su ga volela, jer im je pričao bajke
kakve nikada nisu čuli, dok su ga odrasli izbegavali, plašeći se njegove „zarazne ludosti“.
Jednoga dana, gradski lekar, čuveni i uvažen doktor Marković...
Moja komšinica B. se nije mnogo "školala", ali mi je jučer na terasi rekla
da je život zagonetka. Sigurna sam da to nije nigdje pročitala, nego je
to osjetila, onako duboko, iz svojih nedaća i radosti. Nije joj trebalo
školovanje da shvati ono što mnogi s diplomama još uvijek traže – da
život ne dolazi s uputstvom, da svaki dan ima svoj ključ koji ne otvara
ista vrata.
Moja komšinica B. se nije mnogo "školala", ali vrlo dobro govori njemački.
I nije to učila u učionici, nego u danima izbjeglištva u Njemačkoj dok je
čistila tuđe sudbine, dok je s kuhinjskih pločica brisala tuđe navike, dok
je po ormarima presavijala tuđe snove. Čak mi je i demonstrirala svoj
njemački. Jednom kad je letjela za Bosnu, na carinskom pregledu joj je
slučajno...
Možda je najveća iluzija današnjice u vezi sa stilom našeg življenja da živimo
u vremenu "novih ideja". Da smo prvi kojima je postalo tijesno u betonskim
gradovima, prvi koji tragaju za zdravijim životom, "biljnijom" ishranom, mirnijim
umom. Da smo izmislili muslije, fitnes instruktore i sve te zelene sokove što
liče na razvodnjenu travu. A zapravo, istina je da je sve to već viđeno i to prije
čitavog vijeka. Na nedavnoj izložbi održanoj u Bonu, na temu - Reforma života
s početka 20. stoljeća, poznatoj i kao pokret Lebensreform, u centru pažnje bio
je način života u kojem su mladi bježali iz gradova, tražeći slobodu u prirodi,
u zajednicama u kojima su živjeli u skladu s prirodom, praktikujući
vegetarijanstvo i vjerujući da tijelo nije...
Mi smo poslednja generacija koja će se sećati kako je prirodna, zdrava,
organska hrana mirisala i kakav je ukus imala... sećaćemo se mirisa i
ukusa prave šargarepe, ili slatke jagode... svega dok nije došlo ovo
korporativno zapadno GMO đubre
Mi smo poslednja generacija koja će se sećati sveta pre dolaska socijalnih
mreža...
Znamo kako je bilo živeti, družiti se, komunicirati pre dolaska interneta,
mejlova, fejsbuka, instagrama, tik toka, ju tjuba, vibera, votsapa, telegrama,
vimea...
Mi smo poslednja generacija koja je živela tokom tri revolucije: 2. industrijske
revolucije, 3. tehnološke revolucije i 4. informatičke revolucije...
Mi smo poslednja generacija koja je nekada pisala pisma i slala ih sa puta
svojim najdražim...
U malom selu, gde su svi znali sve o svima, održan je godišnji sastanak zajednice.
Tema je bila izbor novog vođe sela. Svako je imao svog favorita, a glasovi su se
delili po starim rivalstvima i ličnim interesima.
Kada je došao trenutak glasanja, ispostavilo se da su svi kandidati dobili jednak broj
glasova. Niko nije bio spreman da popusti, a svaka strana je tvrdila da je njihov kandidat
najbolji. U pokušaju da reše situaciju, odlučili su da svi kandidati održe govor kako bi
dokazali svoju vrednost.
Ali, umesto da se fokusiraju na svoje kvalitete, svaki kandidat je iskoristio priliku da ponizi
ostale. Govori su postajali sve otrovniji, a seljani sve nezadovoljniji. Na kraju, niko nije želeo
da podrži nijednog kandidata, jer su...
Marcus Aurelius: "Imaš moć nad svojim umom, ne spoljašnjim dešavanjima. Shvati to i naći ćeš mir."
- Tačno što se tiče uma, ali ne i svih spoljašnjih dešavanja. Nisu sva izvan naše moći i uticaja ili mogućnosti da ih promenimo. Naprotiv, nekada se jave u vidu dužnosti i odgovornosti da učinimo nešto u vezi njih.
I mi, kao i sve oko nas se neprestano menja i razvija stvarajući unikatni, novi moment i situaciju. To zahteva drugačiji pristup i stav da bi postigli razumevanje kojim doprinosimo unutrašnjem i spoljašnjem skladu, miru i smislu.
Kada su dešavanja povoljna i prijatna u njima se lako opušta i pronalazi zadovoljstvo. Slično je i sa dogadjajima u kojima postižemo uspeh, ispunjenje želja i nada. Njih celim bićem osećamo kao...
Kako da te objasnim sebi, milo maleno moje.
Sanjao sam te onima u noćima samotnim.
Sretao nenadano po gradovima koje sam voleo.
Recitovao život koji sam trebao da živim sa tobom.
Kako da te objasnim sebi, milo tršavo moje.
Mislio sam da si fatamorgana umornog srca,
onda kada te sretoh.
Teško je naći reči da naslikam tebe, a znao sam kako izgledaš.
I kako si se u crvenom kaputiću penjala na orah u dvorištu roditeljske kuće.
I kako si bila obučena ono veče kada si se prvi put poljubila.
I kako ćeš plesati pod tablom limenom u ulici gde su nestajala vrata i prozori.
Sreli smo se prerano za život, prekasno da odustanemo.
U pravo vreme da se zavolimo.
Tako ću sebe objasniti svetu, za tebe ne treba da znaju.
Dovoljno je što sam shvatio ja.
Zivot je enigma u beskonacnoj promeni. Da bi bili u stanju da je otkrivamo moramo se i sami menjati otvaranjem uma jer se u njemu formira svako razumevanje. Znacaj uma ne treba podceniti i obezvrediti.
S obzirom da je za promenu neophodna interakcija razlika svest ljudi, pored uma, ima i nadsvesni, duhovni potencijal. Dok ego ne uspostavi kontakt s nadsvesnim ne moze biti u potpunosti sabran/prisutan i koristiti puni svesni kapacitet. Misli se ne mogu nadahnuti novim, konstruktivnim uvidima, odnosno ne moze se postici osvescivanje, resiti problem, pronaci uteha i izlazak iz krize.
Milsli su privilegija koja nam omogucava kompleksnije razumevanje. Ali, s privilegijom ide odgovornost i duznost. Od nas se zahteva da shvatimo...
NIJE SVAKI MUŠKARAC SA VELIKIM NOSOM, SIRANO DE BERŽERAK
Večeras,još samo večeras. Dopusti da snovi galopiraju slobodni. Večeras,još samo večeras. Nacrtaj osmeh na moje umorno srce. Večeras,još samo večeras. Veruj da sve bajke imaju srećan kraj. Večeras,još samo večeras Naruči od uličnog svirača onu našu. Večeras,još samo večeras. Ljubi me kao da sutra ne postoji. Sutra će biti već kasno. Sutra je novi dan. Sutra ću voleti neku drugu. Sutra ćeš voleti nekog drugog. Sutra će ova noć postati samo sećanje, koga se nekog dalekog sutra nećemo sećati.
"Halo, ti si?"
"Naravno da sam ja. Koga si očekivao? Selmu Hajek?"
"Kada možemo da se vidimo, hitno je."
"Gde gori, Zorane?"
Zoran je inače moj najstariji prijatelj, on tvrdi da nije samo...
Bila jednom jedna futuristička lokomotiva na magnetnu levitaciju, savršeno aerodinamična i tiha, koja je klizila kroz svet
na vazdušnim jastucima. Njeno ime bilo je Astra, a njene šine nisu bile obične – činile su ih nevidljive sile koje su spajale
gradove, planine i okeane. Astra je bila ponos ljudskog dostignuća, brza poput vetra i nepogrešiva u svom kretanju.
No, iako je vozila ljude s jednog kraja sveta na drugi, njeno srce je sanjalo o nečem daleko većem.
"Moji putevi su predivni, ali šta se nalazi izvan njih?" šaputala je Astra dok je prolazila kraj beskrajnih polja i osvetljenih
gradova. Njena želja bila je da jednog dana dotakne zvezde, da se podigne iznad magnetnih staza i postane prvo svemirsko
vozilo koje povezuje...
Carl Sagan: "Nauka nije samo kompatibilna sa duhovnošću, već je dubok izvor duhovnosti. Kada prepoznamo svoje mesto u neizmernosti svetlosnih godina i u prolasku vekova, kada shvatimo zamršenost, lepotu i suptilnost života, onda je taj osećaj uzvišenja, taj kombinovani osećaj ushićenja i poniznosti, sigurno duhovni. Kao i naše emocije u prisustvu velike umetnosti, muzike ili književnosti, ili primernih dela nesebične hrabrosti, kao što su ona Mohandasa Gandija ili Martina Lutera Kinga, mlađeg. Ideja da se nauka i duhovnost međusobno isključuju ne čini uslugu ni jednom."
---------
Dan Brown: “Moć ljudske misli raste eksponencijalno sa brojem umova koji dele tu misao.”
-------
Stephen Richards: “Realnost je projekcija vaših misli ili...
Psihologija boja je grana psihologije koja proučava kako različite boje utiču na ljudske emocije, percepciju i ponašanje. Boje su često povezane sa određenim emocijama i mogu imati snažan uticaj na naše raspoloženje.
Na primer:
Crvena se često povezuje sa strašću, energijom i ljubavlju, ali može izazvati i osećaj opasnosti ili agresije.
Plava se smatra umirujućom bojom koja može da donese osećaj smirenosti, poverenja i stabilnosti.
Žuta je boja koja često izaziva osećaj sreće, radosti i optimizma, ali preterana upotreba može dovesti do osećaja nervoze.
Zelena se često povezuje sa prirodom, harmonijom i svežinom, a može imati i umirujući efekat.
Ljubičasta se često smatra bojom kreativnosti, luksuza i misterije.
Ovi su samo neki...
Moderna umetnost obuhvata različite pravce, stilove i stvaraoce koji su ostavili dubok trag u svetu umetnosti.
Među najistaknutijim predstavnicima savremene umetnosti izdvajamo sledeće predstavnike iz oblasti slikarstva:
Pablo Pikaso (1881-1973)
Pikaso je jedan od najpoznatijih umetnika modernog doba, čija dela su definisala pravac kubizma. Njegova remek-dela poput “Guernica” i “Les Demoiselles d’Avignon” su ikone moderne umetnosti.
Frida Kalo (1907-1954)
Meksička slikarka Frida Kalo je poznata po svojim autoportretima i slikama nadrealističkog stila. Njena dela istražuju teme identiteta, patnje i ženske snage.
Meri Kasat (1881-1976)
Američka slikarka i aktivistkinja, Kasat je bila deo pokreta nadrealizma i magičnog realizma. Njena...
Zdravo svima, otvaram ovaj blog posvećen svima onima koji bi želeli da se druže, provode vreme postavljajući svoju omiljenu muziku, slike, knjige, filmove, serije i hobije. Ili ako je kasno a ne možete da zaspite.
Pravila:
Nema svađi, prozivanja ili prepucavanja. Nadam se da smo svi odrasli ljudi i da barem jedna stavka na forumu može da ima dozu međusobnog poštovanja.
Nema ignorisanja autora bloga. Ako Vas zamolim da prestanete sa nečim, i ako se trudim da Vas ispoštujem, mislim da zaslužujem poštovanje zauzvrat.
Ukoliko neko ne poštuje pravila bloga biće prijavljen moderatorima.
Ukoliko blog ne može da se ispoštuje, biće obrisan. Želim samo jedan kutak u kom će biti međusobnog poštovanja na ovom forumu. Ako to ipak ne može da se...
...... ..zavadi cvijeće na polju
zavadi ribe u vodi
ali nikad sebe
trnom r u ž e
ne ubodi
zapamtićeš je
po tom ubodu
i zaboravu dati njenu
pravu prirodu..
TUŽNI KLOVNOVI NE UMEJU DA PLAČU
Tužni klovnovi ne umeju da plaču.
Samo im suza vrela kradom potrči preko obraza.
Tužni klovnovi bi da se smeju.
Al' nikada ih niko učio tome nije.
Žive život tako daleko od sreće,
na obalama koje i galebovi zaobilaze.
Ostavljeni od Boga, ostavljeni od ljudi.
Ne razumeju zašto baš oni.
Možda, zbog onoga što nisu smeli.
Možda zbog onog što nisu hteli.
A život brzo prođe.
Nazad nemaju kome, napred nemaju s'kim.
Tužni klovnovi nemaju gde,
osim pod cirkusu šatru, šarenu.
Tužni klovnovi ne znaju ko su,
tuđe dugove svojom dušom plaćaju.
Ne plači za njima, ne sudi im.
Danas si ovde, sutra šatra možda sleduje tebi.
Nakloni im se, osmeh im pokloni.
Biće dovoljno, predstava je gotova.
Ego, kao svesni deo ličnosti, je posrednik izmedju spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Unutrašnji se spoznaje kroz protivrečne misli i nagone podsvesnog/telesnog i nadsvesnog/duhovnog. To se dodatno komplikuje interakcijom sa okolinom i formiranjem Polusvesnog ega. Zato razvoj u fizičkom svetu nije uvek prijatan. Lako se pojavi konflikt šta da se čini u teškim, komplikovanim situacijama. Sukob stvore različiti prohtevi, potrebe, želje, nagoni, osećanja itd.
Duhovnost se često povezuje uz mistično budjenje i različite ceremonijale koji isključuju um. Medjutim, to nije u potpunosti tačno. Um i ego moraju biti obuhvaćeni tim procesom jer se kroz njih i postiže osvešćivanje i donose odluke.
Naravno da se intuicija i predosećanje javlja kao...
Posle 15-og se pušta premija da bi narod batalio LOTO i došao na režimski miting.
Alav narod ne igra za početni fond.
Bio ja jednom mlad i kao popunjavamo svake nedelje listiće i kolege i šefovi pa onda mene pošalju da ja to svima pouplaćujem što mi odgovaralo.
Državna firma pa tek sutra dodješ na posao podeliš im tikete uz priču kako nisi mogao da se vratiš na posao juče kolika gužva bila na uplatnom mestu. Zapravo promućuran narod je znao da "lutrija nešto mutlja ona dva sata" pa svi kao uplaćuju "da zaiebu sistem pa da se obogate".
I prodje premija, otišla valjda u Veliko Pičkovce.
Često premije odu u tako neke Pripizdine.
Toliki Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac ma kakvi - teta kod bubnja odmah dobila info sa imenom i...