Monika i ja u kuhinji.. belolučimo neke paprike i vodimo neformalne razgovore.. kad će meni kao grom iz vredra neba pa pravo pod rebra.. paf!
- Konju, zar ne misliš da je vreme da nađeš neku mlađu? Ipak sam ja žena u godinama... Dokle ćeš više da se mlatiš? Uozbilji se. - reče gospođa Beluči.
- A ne ne draga moja.. neke žene su kao dobro staro vino.. što su starije sve su bolje. - rekoh spremno..
- Hoćeš reći da sam mnogo matora? - podiže joj se jedna obrva..
- Ne darling.. Već da ti vreme ne može ništa!
- Praljvi laskavče... - na tren joj zablistaše oči.. - Ne stvarno.. Evo recimo Natali Portman.. Meni se ona baš dopada.
- Mršavo.. mršavo - kažem ja.
- Dženifer Lorens? - njena upornost nije imala granica.
- Odbojna.. ne me privatcči...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
https://www.tiktok.com/@220668e/photo/7525088163275066630?_d=secCgYIASAHKAESPgo8XMK9T9%2BSjVFrNKnBpP5d3FJr82eBQQkhLTWkzrqe4z0NDP4%2BI1OLvE8WHE3%2FByar%2FdHlp6EMpKC4us4ZGgA%3D&_r=1&_svg=1&aweme_type=150&checksum=7ae40bbf049f48cc01203f040d838e3384413daa42c4ba9c36b6e0beae0b71b3&link_reflow_popup_iteration_sharer=%7B%22click_empty_to_play%22%3A1%2C%22dynamic_cover%22%3A1%2C%22follow_to_play_duration%22%3A-1.0%2C%22profile_clickable%22%3A1%7D&pic_cnt=1&preview_pb=0&sec_user_id=MS4wLjABAAAAoW9u7mDv5N6Os2MnueYr05qMZoCx6TEVVwRBjUorNouBot5S9M7LrCyX4zlVSw69&share_app_id=1233&share_item_id=7525088163275066630&share_link_id=0514f583-8fbd-4fc4-a06f-8ddcf374d385&share_scene=11&sharer_language=en&social_share_type=14&source=h5_m×tamp=1752262541&u_...
samo jedan nacin da se sve ovo zaustavi
to je kad robovi budu ustali probudjeni zvukom ptica i reka sustanjem lisca i duvanjem vetra skinutih okova
tavoreci dugo izborivsi se sa nametnutom tugom
na svetu sto su sile zla patnjom oblikovale sada su opet nove obale na vidiku dize se magla
cistoca pogleda svakog je takla
odlepljen od zavisnosti prema gadzetima opet se radujem svojim snovima
u njima slobodno sve se ispoljava na prvi pogled opet me osvaja
sve sto sam uspeo da zaboravim divim se svemu iako starim
mogu da probam da se uvostanim sa mojom prirodom sto duze ostanem
jer ipak zivot prosao je mimo
mene u tome nije ni bilo
ranije moglo sve je da dodje mojoj su starosti smanjene prodje
u nekim vizijama sta cu postati
vidim da...
TEBI, NAMA
Noć je mirisala na proleće,
kao ona noć kad smo se dosanjali jedvačekano moje.
Sećaš se. Beograd je bio tih i mazan,
kao malo mače, kao ti.
Noć je mirisala na greh, nedostajano moje
I grešili smo, srećni zbog toga.
Svet je bio naš, jedino moje,
ležao je pokoren pod tvojim nogama.
Mogli smo sve i mogli uvek.
Vreme sam brojao uzdasima tvojim,
od Herkula jači od Apolona lepši.
Ne, nismo nestali luckasto moje,
samo smo se premestili u moj san.
Tamo večeri svake do jutra ranog,
bojimo svet u boje duge.
Zato mi nikad ne reci zbogom,
nijednu suzu ne pusti zamnom.
Dovoljno će biti da zaspeš,
na mojoj polovini srca,
onoj koju sam zauvek ostavio tebi,
i ja ću biti tu.
Isto onako kao i naš prvi dan,
Na ulicama grada gde smo se sreli...
U umu psihopate
Mrze se drugi, mrzi se svet, mrze se svi koji nisu pokorni, ali mrze se i oni delovi sebe koji su „nežni" i kojima je bila potrebna ljubav, mrzi se i samo dobro u ljudima...
Neka problematična ponašanja bi se dala korigovati, a posebno ukoliko se interveniše dovoljno rano pre svega u detinjstvu, eventualno u mladosti.
Psihopatija je jedan od stručnih termina koji su odavno deo javnog diskursa. O psihopatiji se puno govori, nažalost često nedovoljno precizno. Upravo zbog toga bih krenuo školski. Šta su to „psihopatske crte”, koje su to osobine koje su svojstvene psihopatama? Pre svega se misli na ekstreman izostanak saosećanja i kajanja. Psihopate istinski ne interesuje dobrobit drugih, već isključivo lični interes. Ne...
O, pesme moje, moji sirotani
-----------------------------------------
O, pesme moje, moji sirotani,
Ko l` će da vas čuva, sakuplja i brani !?
Čije će te tužne milovati grudi ?
Da li će vas, kao svoje, prihvatiti ljudi
Ili će vas dušmani iz korena seći
I niko im ništa smeti neće reći ?
U zla doba živeo sam, moji sirotani,
Gde ljudskosti nema i duše su prazne,
Al` sa vama biše meni mili dani;
Nisam bio sluga te gamadi razne.
Iz Srbije dušmani mene oteraše
Nikada mi mira zlikovci ne daše.
Imao sam sudbinu `tice trnuljčice;
Svaki dan sam suzama umivao lice.
S vama sam drugovao, plakao, nadao,
Da me voli jedna slađa, molio sam Boga,
Sa vama sam leg`o - s` vama ustaja,
Dao sam vam, sirotani, po života svoga.
Bili ste mi...
Male beskorisne misli
Čovek je ipak sam
Cigara je najbolji drug
Odustajanje je naj rešenje
Jogurt je najbolji iz tetrapaka
REKVIJEM ZA NOĆNOG LOVCA
Dani su svačiji,
a noć je moja.
Noću prepisujem stihove
usamljenih poeta.
Svetlost daruje,
tama otima.
Tamom hodim,
prazan bez straha.
Magijom ljubavi,
zauvek proklet.
Osmehe kradem,
čekajući svoj.
Čuvar vremena
koje se nije dogodilo.
Lovac mi je ime.
Zdravo ti.
Zaboravila sam kako da ti priđem, pa mi nemoj zameriti ako budem nespretna. Dugo te nisam pitala kako si. Još duže nisam zastala da te saslušam. A nekad smo bile nerazdvojne – ti i ja. Ti, što si osećala, pa zapisivala. Ti, što si plakala bez sramote. Ti, što si verovala da se može i drugačije. Gde si sad?
Znam, nisi otišla daleko. Samo si zaćutala. Umorila se, možda? Ili si me gledala kako guram dan za danom, kako pravim obroke, brišem suze, spremam torbe, zaboravljam sebe… pa si pomislila – možda joj više i ne trebam.
Ali meni fališ. Mnogo.
Fali mi ona ja koja nije bila samo majka, samo supruga, samo „zadužena za sve“. Ona što je volela da sedi u tišini i piše. Ona što je primećivala boje na nebu, pa se nasmeši sama...
Na visokom brdu iznad sicilijanske obale, stoji žena tamnog lica - ne skrivena, već uzvišena.
Njena tišina ne traži objašnjenje; njena boja nije senka, već svetlost prošlosti koja je znala da
stigne do onih koji još nisu naučili da gledaju srcem.
U crkvi posvećenoj upravo njoj, Crna Bogorodica iz Tindarija i danas posmatra svet
- nepokolebljiva, nežna i lepa.
Nigra sum, sed formosa, poručuje bez potrebe da se objasni.
Prema legendi, tokom srednjeg veka trgovački brod sa istoka doživeo je brodolom nadomak
Tindarija. Mornari su na obalu iskrcali deo tereta ne bi li olakšali plovilo, ali ni tada nisu uspeli
da napuste obalu. Verujući da su sile mora nezadovoljne, ostavili su i poslednji tovar: drvenu
statuu Bogorodice sa Hristom...
Moj Bog ne stanuje u zidinama,
ne traži ključ, ne traži potvrdu.
Ne meri svetost po polu, ni odeći,
ni pravilima tišine.
Moj Bog hoda obalom
gde žene ćute,
a njihova ćutnja odzvanja jače
od najglasnijeg pojanja.
On nije zatvoren u keliji,
jer svetinja ne sme biti granica.
On je u pogledu punom pitanja,
u koraku koji ne traži priznanje.
Moj Bog poznaje tišinu
koja se ne boji glasa.
On dolazi bez poziva.
Ostaje bez potpisa.
Blagosilja bez razlike.
Moj Bog je prisutan.
I kada me ne puste -
ON OSTAJE SA MNOM.
:heart2::heart2::heart2:
U znak sećanja na 16 žrtava tragičnog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
u Novom Sadu, brojni glumci i pozorišni radnici širom Srbije učestvovali su u akciji
„Daske su zaćutale“ i drugim performansima tišine.
🎭 Pozorišta i glumci koji su učestvovali:
Srpsko narodno pozorište (Novi Sad)
Pozorište mladih – Novi Sad
Novosadsko pozorište / Újvidéki Színház
Narodno pozorište Sombor
Narodno pozorište „Toša Jovanović“ – Zrenjanin
Narodno pozorište Beograd
Pozorište na Terazijama
Jugoslovensko dramsko pozorište
Beogradsko dramsko pozorište
Pozorište „Boško Buha“
Malo pozorište „Duško Radović“
Atelje 212
Narodno pozorište Kikinda
Narodno pozorište Subotica
Glumci iz Šapca su takođe najavili dolazak i podršku.
Učesnici su stajali u...
„Svet je moja predstava”, to je, slično Euklidovim aksiomima, stavka koju svaki čovek mora prihvatiti kao istinitu, čim ju je jednom razumeo, mada to nije od onih stavki koju svaki čovek razume čim je čuje.
citat: Šopenhauer
Неки то не разумеју када чују, а неки никада. Али као што рекох, они који могу доћи до непосредног увида у непостојање објективне егзистенције изван свести, тиме су дошли до нечега што фундаментално мења њихов дотадашњи поглед на свет а у исто време је аподиктична истина, дакле апсолутна истина која се не може оспорити. Замислите колико је такво знање моћније и колико се разликује од догми религија и хипотеза наука.
Зато да покушам да на њега још једном укажем, не да бих расправљао глувим телефонима, већ да бих...
Pusim njoj u cast vucem dim kao nekad
iako pusac nisam Ali cu pusiti tako oponasati ta vremena
odavno prosla zapalim tu cigaru I gledam Kako dogoreva
da li je tvoj zivot bio nagrada Ili opsena
ako me pitaju da li Sam nekada iskreno voleo
ja zapalim cigaru I kazem isto bih ponovo
daleko od svih Sam sada a sve blize Sam tebi
radost koja me prozima ne moze ni s cim da se Meri
I cigara pala je sama kao sto si ti otisla
meni su ostala secanja I zivot sto zivim ga bez tvog dodira....
Vino se pravi od grožđa.
Roštilj od mesa, (valjda).
Od čega se, onda, pravi ljubav?
Od bezobraznog pogleda i leptirića u stomaku?
Ma jok, to je strast i traje samo onoliko dok plamen gori.
Od meseca, sveća i šetnji po kiši?
Ccc...dobar materijal za pesnike i tekstopisce i traje taman onoliko koliko život vilinog konjica.
Sigurnost doma, puno novca all inclusiv i dojava o tiketu životnom koji sigurno dobija?
Ne, dosada koja na kraju sigurno ubija.
Deca, kuce i mace i ribica zlatna?
Samo pokvaren punjač koji te izda baš onda kada se najmanje nadaš.
Od čega onda?
Prvo ljubav se ne pravi ona je tu.
Od početka vremena, pamti rađanje sveta i njegov je sastavni deo.
Kao vazduh, zemlja, vatra i voda.
Peti ili prvi element postanja.
Magija...
Sva zla ovog sveta su uzrokovali vernici. Ko su vernici?
Svi ljudi na svetu, koji su prripadnici određenih ideologija, politika, religija i nacija su vernici. Zato jer ne rasolažu nikakvim dokazima da si to što veruju da jesu. Jedini dokaz koji imaju o tome kp si i šta su, jeste to da su samo ljudi i ništa drugo i to je jedina istina o njihovom postojanjau. Dakle, sve drugo u šta veruju da jesu, je laž.
A laž je sama po sebi zlo, pa je i svaka vera zlo. Da je to tačno, postoje debeli i neoborivi dokazi za to. Naime, niko ne može negirati da su sve svetske ratove, kojo su za svoju posledicu imali masovna ubijanja ljudi, rušenje njihovih ekonomija i njihovu patnjuu i bedu, uzrokovali upravo vernici, tj. pripadnici različitih...
Imanuel Kant: "Potrebna je intelektualna smelost da se otkrije istina."
---------------
Epiktet: "Ono što uznemirava ljude nisu same stvari, već njihovi sudovi o stvarima. Dakle, kada smo osujećeni ili uznemireni ili očajni, nikada nemojmo da krivimo nekoga drugog, već sebe, odnosno svoje sopstvene sudove."
- Slažem se da smo jedino mi odgovorni za naše odluke, ponašanje, aktivnosti i da se niko ne može kriviti za njih. Medjutim, postoje i traumatična dešavanja, tragedije, katastrofe, nasilje, okrutnost, zločini, gubitak voljenih bića itd. koja nanesu psihičke ozlede.
Ničiji razvoj nije savršen i kompletiran. Postižemo ga ceo život kroz različita iskustva. Telo prvo reaguje i stvara pometnju u umu. Zato je normalno da se u takvim...
Што си у каву ставила...
Губим контролу....
Нисам те видео
Била си ми неприметна
Далеко од свега
А опет...ту
Који килограм...елегантан
Дебели оквири наочала...
Све што треба да одагнаш сумњу...
Сасвим случајан трен
Онако како само живот уме
Стицајем околности сам ти се нашао...
Знам да нисмо хтели...
Још памтим другарски загрљај
Безазлен
Тада
Први пут сам те осетио као девојку...
Жену...
Појма нисам имао каквом енергијом зрачиш
Мисли се роје...
Зар Милена?
Најбоља ученица...
Тиха,мирна...
Пробудила си нека осећања
која нисам ни знао да поседујем...
Немогуће
Ја?
Увек међу лошима
Непоправљиви...
Живот јесте чудо
U pustinji, gde dan počinje bez obećanja, a vetar nosi više peska nego reči, Beduin pali vatru.
Ne da bi se ugrejao - sunce već to čini bez milosti - nego da bi skuvao čaj. Jer čaj je ono što
ostaje kad sve drugo nestane.
Njegov sin, bosonog i radoznao, donosi vodu iz bunara udaljenog sat hoda. Voda je topla, ali
to nikome ne smeta. U čajnik ide crni čaj, šaka nane i šećer - mnogo šećera. Jer dan je gorak,
a život još više, pa se slatkoća dodaje unapred, kao protivteža.
Dok čaj ključa, Beduin ne govori. Gleda horizont, kao da tamo traži odgovor koji već zna.
Njegova žena, u senci šatora od kozje dlake, mesi hleb. Deca se smeju, iako nemaju igračke.
Imaju pesak. Imaju jedno drugo.
Kad čaj bude gotov, sipa se u male čaše.
Prva runda je...
Neki dan me je miris pokošene trave i jato ptica pred sumrak vratio direktno u bakinu kuću.
U onu sobu sa ćilimima, stolicama koje škripe i ikonama koje gledaju pravo u srce.
Baka je znala da me pogleda, i da zna sve. Nije pitala. Samo bi rekla:
„Vidiš ti kako ti lice izgleda kad si ovde.“
A ja tad nisam znala da ću se baš tog lica najviše sećati.Da će mi to lice najviše nedostajati.
Volela bih da je tu.Da mogu da se spakujem i odem.Da je jos jednom vidim kako me ceka dok prilazim do kuće.Da osetim njene ruke kako me grle i kažu mi:"Gde si sine"?
Nedostaje mi njen glas koji šušti, ruke koje mirišu na sapun i drvo. Nedostaje mi da sedim na stepeniku i gledam kako sunce pada preko njenih ruku dok čisti pasulj.
Nedostaje mi što sam tamo...
Trazim pomilovanje....
...za moju nemirnu dusu
...za jedno srce koje nije umelo da kuca
...za par poljubaca koje nisam sacekao.
Trazim pomilovanje....
...za sve nedosanjane snove
...za sva mastanja koja nestase
...za sve zelje koje izbledese.
Trazim pomilovanje...
...za jedno daleko prolece
...za vreme koje više ne postoji
...za sve lazi izgovorene.
Trazim pomilovanje,svestan da ga neću dobiti.
Trazim pomilovanje a nikada ga necu dati
Vesti su saopštile
Čovek 44 godine iz Beograda
Dobio život
Komšije su primetile da je oživeo i prijavile slučaj policiji, novinarima i rodbini oživelog
Strah i neverica su obuzele sve stanare zgrade u kojoj čovek ima adresu
Rodbina u šoku, pokušava da pomogne oživelom da se vrati u normalno stanje, ali bez uspeha
Na teren je izašla i ekipa hitne pomoći i shvatila da tu nema pomoći
Čovek je oživeo
POŠTA JE KRIVA ZA SVE
Jeste, kriva je i poštarina visoka.
I kafa stidljivo predložena.
Šampion glupih ufura, neizmerno simpatičan.
I srce koje kuca sinkopom, nade i strepnje.
Da, pošta je kriva za sve.
Za Nemanju koji se tako ne zove i voli da prisluškuju naše tirade o vinu.
I za kafanu koja je izgubila sjaj jer konobar nije imao sluha za poznavaoce koji nisu somalijeri i ne veruju da lignje rađaju u Moravi. Ni jednoj od njih tri.
Svakako je pošta kriva,
za Rupu koja nije rupa a jeste naš dvorac u kome si ti Kraljica a ja Vitez-Čuvar. Tamo negde gde cveta mak od koga si umela da praviš crvene balerine.
I za Tiganjicu je kriva, gde se jedu, najukusnije strinine štrudle i gde se prepoznaš pogledom sa konobarom i zaverenički ogovaraš...
Nađeno među travom, zalepljeno za prašinu jednog daha
(dok je sviralo: "Mariage d'Amour – Jacob’s Piano")
Ležim na zemlji,
lice mi pluta u plavom.
Ne tražim ništa.
Samo želim da se setim kako dišem.
Oblaci prolaze kao stari rođaci
- jedni me podsete, drugi zabole.
Muzika u slušalicama ne svira.
Ona - pamti.
I onda zatvorim oči.
I vidim. Sve.
Ne kao film.
Više kao staklo puno otisaka.
Ruke koje više ne drže,
glas koji je rekao:
„vrati se“
kad je već bilo kasno.
Kad otvorim oči,
ima nešto između mene i sveta.
Nisam sigurna šta.
Možda ja.
Možda život.
🍁🌸🍀
imam dlan,
ali nisam ga pružila
ne zbog stida -
već zato što više ne znam kome
u tvom tanjiru svetluca srebro
u mom dlanu -
toplina ničijeg pogleda
ne znam da brojim
(i bolje tako)
ali znam kad ostaneš bez ijednog „biće“
kad se „možda“ stvrdne kao kamen
i više ne umeš da ga zaobiđeš
ako mi pružiš hleb,
neću da ga pojedem
ne zbog ponosa,
nego zato što srce prvo mora da ga oseti
da zna da postoji dom
a ako ga ne pružiš -
ništa
neću da pitam
ni da gledam
imam oči koje su videle
više nego što svet priznaje
i sad samo pamte,
kao prazan zid
što još čuva senku slike
koja je tu nekad bila
(pisano negde između
jedne suze i komadića tišine)
Postoje te noći... kad sve utihne.
Kad spava i kuća i svet, a samo ti ne možeš.
Ležiš u mraku, okrećeš se, pokušavaš da ućutkaš misli, ali one su baš tada najglasnije.
To su one noći kad te sustignu pitanja na koja preko dana nemaš vremena da odgovoriš.
Jesi li srećna? Da li si pogrešila? Da li ti je neko nedostajao, a nisi to smela da priznaš?
I da li si danas nekome značila – zaista, duboko, značila?
U tim noćima se setim rečenica koje sam prećutala. Zagrljaja koje sam zadržala.
Pomislim na sve što sam želela da budem, i sve što sam postala usput – možda čak i nehotice.
Poželim da nazovem nekoga. Da napišem pismo sebi od pre deset godina. Da zaspim u miru, ali ne mogu.
Zato ćutim.
Zato dišem duboko i brojim sve ono što nisam stigla...
Podiže se zavesa večeri...
Pucketaju reči kao vatra u Radovanjskom lugu,
Stari sto u kuhinji u kojoj prošlost nije prestala da diše,
a za stolom sede - Đorđe Kadijević i Vožd Karađorđe,
licem u lice, kroz vekove, kroz tišinu i sene...
Sveća između njih.
S vremena na vreme - ćutanje jače od pitanja.
KADlJEVIĆ, lagano, kao da razgovara sa ikonom, ne čovekom:
"Vožde... snimao sam tvoju smrt kao da ti je život ćutao sve vreme.
Jesam li uspeo da ti vratim lice koje su ti vekovi skinuli?”
KARAĐORĐE mu odgovara tiho:
"Nisi morao da mi vraćaš lice. Trebalo je da pogledaš ruke.
U njima su bila i oružja... i hleb... i krv...i vera.
Jesi li to uhvatio?”
KADIJEVIĆ skida naočare i govori:
"Uhvatiti ruke... to je teže nego istoriju.
Narod od...
Zastanem ponekad dok držim šolju kafe u ruci, dok gledam dete kako se smeje bez razloga, i pomislim – da li je ovo sreća?
Nije ni uzbudljivo, ni glamurozno. Ali je moje. I to me nekako ispuni tišinom koja prija.
A opet, toliko puta sam i sama sebi rekla – “kad budem imala još ovo... kad budem završila ono... kad se sve malo sredi – tad ću biti srećna.”
I onda prođe mesec, godina, život.
Čekamo idealne uslove, a možda ih nema.
Možda je sreća zapravo tiho prisutna – dok je ne ugušimo sopstvenim očekivanjima.
Nekad sam mislila da ću biti srećna kad završim fakultet. Onda kad nađem posao. Pa kad kupimo stan. Pa kad dobijem dete. Pa kad napokon prespavam noć. I sad kad sve to imam – ne mogu da kažem da nisam srećna, ali se osećaj te...