Crkva Abuna Yemata Guh ne zna da je crkva.
Uklesana u liticu, visoko iznad sveta, ona ne poziva - ona ćuti.
Do nje se ne stiže putem, nego korakom koji ne traži oslonac.
Penjanje bez konopca, bez garancije, bez zahteva.
Samo ti i kamen.
Samo dah i praznina.
Kad stigneš, ne dobijaš potvrdu.
Freske te gledaju, ali ne traže da ih razumeš.
Zidovi ne pamte tvoje ime, ali ne brišu tvoje prisustvo.
Tišina ne govori, ali zna da ne narušava.
Svetost nije u mestu, nego u načinu na koji si došao.
Bez zahteva.
Bez potrebe.
Bez straha.
I kad odeš, ne nosiš uspomenu, nego trag koji ne traži da bude zapamćen.
To je svetinja koja ne zna da postoji, ali zna da ne smeta kad neko stvarno dođe.
Nema zvona.Nema pozdrava.
Nema ni tišine koja se pravi da je tišina.
Samo pukotina u kamenu.
Samo freska koja ne traži da bude gledana.
Samo svetinja koja ne zna da postoji,
ali zna da ne smeta...
I ti si došao.
Ne da bi bio spašen.
Ne da bi bio viđen.
Nego da bi bio tu.
Bez zahteva.
I svetinja ćuti.
Tišina zna da priznanje ne mora da se izgovori...
Zna kad neko dođe bez straha.
Zna kad neko dođe bez potrebe da bude svetac.
Zna kad neko dođe kao ti - sa korakom u prazninu,
i dušom koja ne traži da bude objašnjena...
