DORIJAN:
Zašto me gledaš tako?
Zar ti nisam dao sve? Večnost. Lepotu.
Zar to nije bilo dovoljno?
SLIKA:
Dao si mi ono što si ukrao sebi.
Lepotu bez vremena.
Večnost bez smisla.
DORIJAN:
Zar nije to ono što svi žele?
Da ostanu mladi. Da zaborave starenje.
Da ne vide kako telo vene, kako lice vene.
SLIKA:
Svi žele da zaborave smrt.
Ali ti si zaboravio život.
Zaboravio si kako je voleti, stariti, gubiti
- kako je biti čovek.
DORIJAN:
Ja sam samo hteo da budem slobodan.
Da ne budem zarobljen u telu koje stari.
SLIKA:
Ali nisi pobegao od truleži.
Samo si je preselio u mene.
I sad je gledaš svaki put kad me pogledaš.
DORIJAN:
Ti si ružan.
Ti si laž.
SLIKA:
Ne. Ja sam jedini deo tebe koji govori istinu.
Ti si laž koju svet voli da gleda.
Ja sam istina koju niko ne želi da vidi.
DORIJAN:
Šta hoćeš od mene?
SLIKA:
Da priznaš.
Da si želeo večnu mladost
- ne da bi živeo, nego da ne bi morao da se suočiš sa sobom.
DORIJAN:
A ako te uništim?
SLIKA:
Onda ćeš prvi put postati ono što jesi.
Ne večan. Ne lep.
Samo čovek.
Sa telom koje stari.
I dušom koja više nema gde da se sakrije.
