Previše sam maštao...
Toliko da su mi dani postali beživotni
kao lik u ogledalu
kada znaš da te nema...
Sanjao sam dok su drugi gradili,
dok su se kuće zatvarale,
dok su se vrata zaključavala iznutra.
Zamišljao sam ruke
koje nikad nisu stigle,
glasove koji su me zvali po imenu
koje niko nikad nije izgovorio naglas.
I sad sedim,
među stvarima koje nisu postale,
među rečima koje su se mogle reći,
ali nisu.
Ne boli to što se nije desilo....
Boli što sam bio spreman...
Boli što sam verovao
da je dovoljno želeti...
Stojim pred sobom.
Ne zbog taštine.
Ne zbog pitanja.
Samo da proverim da li još postojim.
U ogledalu - ja.
Ali ne ona koja mašta.
Ne ona koja piše.
Ne ona koja čeka.
Ona koja je pukla.
Nečujno...
Bez zvuka.
Kao staklo koje se raspada iznutra.
Kažem joj:"Sanjala si previše."
Ona ćuti.
Ne zato što nema šta da kaže,
nego zato što zna da ništa ne menja.
Kažem joj:
"Niko nije došao."
Ona ne trepće.
Jer je prestala da očekuje.
Kažem joj:
"Možda si kriva."
Ona se ne brani.
Jer više ne veruje u pravdu.
Kažem joj:
"Prestani."
Ona me gleda.
Ali ne kao neko ko traži spas.
Već kao neko ko zna da spas ne dolazi.
I ja - ta druga
- ne nudim ništa.
Ni reč.
Ni ruku.
Ni izlaz.
Samo stojim.
Jer to je jedino što umem.
Da gledam ono što je ostalo
kad sve drugo prestane.
Poslednja izmena od moderatora:
