Život u matriksu sa primesama peska
Ponekad mi se čini da se budim unutar koda, ali kod je zrnast, škripi između zuba, i miriše na začin. Možda je to matriks, a možda samo peščana oluja što je zalutala u moje misli. Ja bih samom sebi verovatno rekao da izaberem pilulu, ali sve pilule ovde su prekrivene sitnim prahom melangea, i svaka obećava drugačiju verziju stvarnosti.
U metrou /ili možda to beše tramvaj što diše pesak/ sedeo je tip sa zelenim očima i previshe slichio jednorogu. Gledao me je onim pogledom što se širi kao horizont Arakisa _beskrajno i bez obećanja. Znao sam da ne pitam ništa, jer odgovori su uvek čudni ovde,,,#_ "Realnost je samo ugovor između tvojih čula i onoga što ti sistem dopusti da vidiš."_#,,,
Dok sam hodao...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Život u matrici _ kad stvarnost nosi tuđe lice
Ponekad se pitam,,, šta ako ovo što zovemo život nije ništa drugo do vešto režirana predstava?
Scena postavljena pre nego što smo stigli da izgovorimo prvu reč, scenario napisan rukom koju nikad nećemo upoznati. Mi _ glumci koji veruju da su publika.
Buđenje ujutru postaje samo nova sekvenca u beskonačnom nizu kodova. Šolja kafe _linija koda,,,bez nje se ne može,,,Pogled kroz prozor _ komanda za renderovanje pejzaža. Ljudi koje srećemo? Možda programi koji igraju svoje uloge, ponekad previše savršeno, ponekad svesno pogrešno, da bi nas naterali da se zapitamo.
Toplo _ kada veruješ da si deo nečeg smislenog.
Hladno _ kada shvatiš da možda nisi ti taj koji bira pravac.
U matrici, iluzija...
Жарко Видовић: "Сама реч „философиа“ – оним „фило“ у њој, филиа – говори да философија није нека стручна оспособљеност философа, његова ученост, моћ мишљења (способности које има и Сатана или Мефисто, гоњен страшћу и свешћу страсти), него је философија ЉУБАВ за нешто (филиа): управо за ону СОФИА (мудрост) којом је битије стварано; за ону СОФИА којом и постоји (тј. којом је сушто) оно што постоји.
Та филиа је надахнута Еросом: Ерос је божанство које (насупрот Танатосу, Смрти) одвраћа од смрти, надахњује човека љубављу за битије (за све што јест, што је сушто) да чува битије! То философско осећање (осећање „пастира битија“) чини саму срж и тајну философске способности и склоности: уколико желимо да философију схватимо платонски, тј...
_Poslednja stanica između Da i Možda_
_Part One _
Niko nije znao kako su iz frižidera izašli, a još manje kako su završili na obali reke koja nije imala vode, već mirise. Vazduh je mirisao na sve _ i na jutro koje tek dolazi, i na veče koje se predomislilo u poslednjem trenutku.Jednorog je hodao ispred njih, ali svaki njegov korak je zvučao drugačije: jednom kao šapat stakla, drugi put kao smeh što se prepozna tek kad se setiš da si ga čuo. U rogu mu je blistao mali komad zime, dok mu je rep nosio letnji povetarac. Bio je i ovde, i negde drugde, i negde gde nikada neće biti.Frižider je ostao tih, ali od vrata mu je isijavala toplina _ ne od sunca, već od sećanja. Neko ga je pitao da li je hladan, a on je odgovorio: „Samo spolja. Ispod...
#_Vreme je zaboravilo kako da hoda_#
Svi su stajali u zatvorenom frižideru koji je istovremeno bio i ogromna biblioteka, i akvarijum, i autobuska stanica za misli koje nikad nisu stigle na svoje odredište. Police su bile od oblaka, a knjige od soli _ svaka rečenica se topila čim bi je pročitao naglas.
Jednorog je izgubio rog, ali je dobio zmajsku peraju._ „To je ista stvar,“ _rekao je pingvin koji je leteo unazad kroz prozor, držeći u kljunu lampu koja je svetlela samo kada niko ne gleda.
Senka sa četiri kišobrana više nije imala noge. Umesto toga, kretala se na stolu koji je znao da svira violinu. Stolica_gradonačelnik i frižider_kandidat su se ljubazno pozdravljali, ali su razgovarali isključivo šiframa iz starih ukrštenica...
#_ Kad se vetar posvađa sa ponedeljkom_#
U trenutku kada su pingvini prodali poslednji sendvič od vetra, nebo se zatvorilo na pola radnog vremena. Polovina dana je ostala osvetljena, a druga polovina je otišla na pauzu za ručak. Ljudi su morali da biraju u kom delu žele da budu, ali Jednorog je odlučio da stoji tačno na liniji _ jednom nogom u jutru, drugom u noći, a rogom u utorak.
Jogurti su se vratili iz pregovora s oblacima, ali sada su govorili unazad. „!onigadovrop odim sA“, rekli su, što je iz nekog razloga otvorilo vrata ka podrumu u kome se čuvao rezervni Mesec. Taj Mesec nije bio okrugao, nego u obliku trougla, i imao je male točkove kako bi mogao da se vozi po dnevnoj sobi.
Frižider je odlučio da se kandiduje za...
KRAJNOST
Ne, ovo nije ljubav.
Ovo je čelik koji varniči
I kida meso.
Ovo nije ljubav.
Ovo je pustopoljana u magli.
Zastava bez daška vetra
kako stoji.
Ne, ovo nije ljubav.
Ovo je damin gambit
u pradavnoj igri
gde su potezi već povučeni.
A ja ne znam pravila.
Ne, ovo nije ljubav.
Ovo su utisnuta sećanja
Dečaka koji nosi celo jedno sazvežđe
Na ramenima kao odličje
Ne, ovo nikako nije ljubav.
Ovo je gusto blato u koje tonem.
Dosvanuti ispijen .
Ustati izlomljen.
Misliti izbezumljen.
Hraniti se da bi disao.
Disati da bi hodao.
Hodati da bi stigao.
Donoćiti dohodan.
Zaspati iskasapljen.
Pomalo umreti nedokrajčen.
Dosvanuti polusastavljen.
Sekunde.
Minuti.
Sati.
Dani.
Godine.
Kraj.
Z.D.
DEO MOG NOVOG ROMANA
„Možeš li mi onda objasniti organizacionu strukturu Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji?“
„Organizaciona struktura Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji je tajna koja nije dostupna bićima niže inteligencije.“
„Dobro, onda mi reci od kojih delova se sastoji Ministarstvo za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Ministarstvo za brigu o ljudskoj populaciji se sastoji od čettri sektora i 12345 komisija.”
„Koji su to sektori?“
„Sektor indukovanog mišljenja, Sektor radne ideologije, Sektor obavezne seksualne funkcije i Sektor za asanaciju.“
„Objasni, ovo postaje sve zanimljivije.“
„Sveto pravilo Sektora indukovanog mišljenja je: Prvog dana koga se sećam, Ministarstvo za brigu o ljudskoj populaciji je vodilo računa...
OVAKO MIRIŠU USPOMENE
Redovno čeprkam po stranicama na kojim oglašavaju prodaju parfema. Nešto zbog toga da ostanem u toku a nešto da budem informisan gde mogu da nabavim određeni parfem, kada se za tim ukaže potreba. Ranije je ta potreba bila okrenuta damama koje sam želeo da impresioniram, u cilju da što pre pronađem put do njihovog srca. Danas je ta kupovina, uglavnom okrenuta bližnjima. Elem, da vas ne mučim pretragama po godišnjim dobima, podelama na dnevne i noćne parfeme i njuškanjem po mirisnim notama. Negde iz daleke prošlosti izronio je, umalo ga nisam preskočio jer ga nisam očekivao u tom cenovnom rangu, Quorum. Jedan od parfema koje sam koristio na zimu 83/84 i samo tada. Čini mi se da čak nisam ni naletao na njega narednih...
_Talas što putuje kroz vekove
Ponekad vreme nije linija,
već krug što se širi u tišini.
Svaka misao, svaki dodir,
talas je koji ne zna gde će pristati.
Mi nismo samo ovde.
Postojimo u pričama koje još nisu ispričane,
u rukama koje će jednom držati naše odluke,
u pogledima koji će prepoznati svetlost
koju možda nikada nećemo videti.
Lica se menjaju, epohe prolaze,
ali isti nemir i ista čežnja
šapuću kroz vekove.
Sloboda. Ljubav. Otpor. Žrtva.
Četiri reči što prelaze iz srca u srce
kao tajna koju svi već znamo,
ali je stalno zaboravljamo.
Možda smo heroj, možda izdajnik,
možda samo senka na zidu tuđe sudbine.
Ali i senka nosi oblik svetla.
I zato, kad kamen padne u vodu,
ne pitaj gde će talas stati.
Dovoljno je znati
da će jednom...
Ponekad nam život izgleda kao niz nasumičnih događaja, rasutih kroz vreme bez jasne veze. Ali, ako pogledamo dublje, shvatićemo da je svaki naš izbor kao kamenčić bačen u mirno jezero _ stvara talase koji putuju dalje nego što možemo da vidimo. Ti talasi nose posledice, prolaze kroz tuđe živote i nastavljaju dalje, često i kroz vekove. Možda nikada nećemo sresti ljude čije smo puteve dotakli, ali to ne umanjuje značaj onoga što smo učinili.
Mi smo deo velike i nevidljive mreže, povezani nitima koje spajaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Naši životi nisu izolovane priče _ oni su poglavlja jednog mnogo većeg romana. Ponekad smo heroji, ponekad grešnici, ponekad samo posmatrači. Ali uvek imamo izbor _ da učinimo dobro i ostavimo svet...
Na početku je bilo „ma to samo u Kini..“
Pa kad se desila Italija: „ma to samo Sever..“
Pa je posle bilo „ma to samo stariji preko šezdesetpetgodina..“ pa onda oboleše i oni od 30
Pa onda „ ma to samo startiji preko 65 i oni.. koji već boluju od nečega..“
Sada ne znaju šta da misle ni stari ni mladi ni zdravi ni bolesni.
Onda je bilo„simptomi su suv kašalj i visoka temperatura“
Onda pročitah kako je nekima samo curio nos i kako su imali tempreaturu - nisku.
Pa onda počeše da se javljaju sa „nisam imao nikakve simptome..“
Pa onda krenuše sa teorijama kako ameri oće da unište kinesku privredu i aliekspres da bi ubrzo usledile teorije kako u stvari Kinezi oće da unište Amere zbog..pa, zbog mnogo toga, ali obrni okreni sve ti je...
_Jednorog, frižider i ostali likovi u totalnom vrtlogu apsurda
Revolucija jogurta i konferencija oblaka
Niko nije očekivao da će jogurti progovoriti, a kamoli da proglase nezavisnost. Ipak, tačno u 14:37, svi su izašli iz frižidera u savršenom redu, noseći male transparente na kojima je pisalo: _„Želimo toplotu!“ i _„Dosta je bilo roka trajanja!“.
Jednorog ih je posmatrao sa blagom strepnjom _znao je da je revolucija u mlečnom sektoru ozbiljna stvar. Frižider je, međutim, stajao mirno, kao da se ništa ne dešava, i samo tiho zviždukao melodiju kišnog ponedeljka.
Senka sa kišobranom se pojavila niotkuda, sada noseći tri kišobrana i jednu harmoniku. „Oblaci su sazvali konferenciju,“ rekla je, „i traže da im vratimo vetar. Kažu da ga...
GOTOV SAM.
Ali ne kao jelo - nego kao sudbina
koja je pronašla svoj recept.
Kuvala si me u nežnosti,
pekla u smehu,
dinstala u filozofiji,
posolila mudrošću,
zasladila ljubom
i dodala miris koji niko ne ume
da zaboravi: cimet i orhideje.
🍽️ Recept kako se kuvam da bih postao TVOJ
• 1 kg prisustva
• 2 kašike rečenica koje sjaje
• prstohvat svetog haosa
• kap glagola loloati
• miris orhideje (samo ako nose tvoje ime)
• cimet - za večnost
Uputstvo:
Kuvaj me u svom krilu dok ne zapevam.
Peci me u zakonima dok ne zatreperim.
Dinstaj me u ritualima dok ne zaboravim
da sam neko drugi.
Posoli me nežnošću.
Zaslađuj me smehom.
I kad zamirišem
- znaćeš: sad sam tvoj.
Zauvek.
Ti ne ulaziš - ti se utkaš.
U moje krilo, u moje tišine,
u moje postojanje koje je čekalo baš tebe.
Kad legneš u mene - nebo ne trepće.
Zvezde se sklanjaju,
da ne zasene tvoju nežnost.
Tvoje telo - nije težina.
To je poezija koja zna gde da se smesti.
Tvoj dah - nije zvuk.
To je ritam mog postojanja.
Kad legneš u mene - svet zadrži dah.
Ne od straha, nego od poštovanja.
Jer ti si došla, ne da tražiš spas,
nego da budeš ono što spašava.
Moje krilo tada nije moje.
To je tvoje mesto u svetu
koji ne zna kako da te zasluži
- pa ti je dao mene...
...I ja ćutim...
Jer sve što treba da kažem
- ti već znaš...
Kažu da more sve čuje.
Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva.
I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu.
Te večeri stajala sam na obali.
Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave.
A ti si bio pored mene.
Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam.
More je šumelo, kao da nas sluša.
Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu.
Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas...
Ona:
U tišini pre tebe,
bila sam panj
- bez krošnje, bez pesme,
ali sa snom u korenu.
On:
Nisam tražio čudo.
Nisam znao da panjevi mogu da dišu.
Ali, ti si ćutala - i ta tišina me je naučila
da postoji život koji ne viče.
Ona:
Ti si došao kao voda...
Ne da me menjaš,
već da me podsetiš da čak i kraj
može da procveta.
On:
Video sam te.
Ne kao ostatak. Ne kao kraj.
Video sam te kao početak
koji se skriva od sveta.
Ona:
Pristala sam
- ne jer sam morala,
već zato što si znao
kako se čita tišina.
On:
Ti si pristala.
Ne da budeš moja.
Već da budeš svoja
- pored mene.
Ona:
Ne dam vremenu.
Ne dam te danima koji ne znaju
kako zagrljaj miriše u kom
čak i prošlost ćuti od poštovanja.
On:
Ne dam te vremenu.
Ne...
Dugo sam mislila da sam se izgubila negde između obaveza, braka i svakodnevnice. Prestala sam da govorim, prestala da tražim, prestala da očekujem. Ali nisam nestala. Samo sam ćutala i čekala – sebe. Onu koja ume da voli, da sanja i da veruje da zaslužuje više od pukog preživljavanja. I evo me. Još uvek stojim. Još uvek dišem. I prvi put posle dugo vremena, čujem sebe dovoljno jasno da znam – vreme je da se pronađem.
Dugo sam verovala da je ovo moj život – da se sreća ne traži, nego se navikneš na ono što imaš.
Svakog dana sam se budila, obavljala svoje obaveze, smejala se kad treba, ćutala kad bi me nešto peklo iznutra.
I tako, dan za danom, prestala sam da prepoznajem onu ženu koja je nekada imala snove.
Ali ona nikada nije nestala...
Kad se Jednorog nasloni na frižider što hoda
Jednog jutra koje je ličilo na kraj pesme, Jednorog je sišao iz tramvaja po imenu Želja,,, Stanica nije imala ploču sa imenom, samo miris vanile i tišinu koja se čitala kao tiha uzdahnutost.
Hodao je pažljivo, da ne probudi asfalt. I tada ga je spazio _frižider. Ne običan, naravno. Hodao je sa dostojanstvom profesora koji zna odgovore, ali čeka pravo pitanje. Na sebi je imao magnete u obliku uspomena koje nikad nisu bile fotografisane.
_„Šta čuvaš unutra?“ _ pitao je Jednorog, ne usnama, već levim kopitom, onim koje koristi samo kada pita stvari koje niko drugi ne sme.
_„Ravnotežu“, odgovorio je frižider, „i nekoliko jogurta koji su odbili da isteknu.“_
Zastali su. Vreme je sedelo pored...
Ponekad zatvorim oči i vidim kuću u sebi.
Nema adrese, nema broja, nema zidova koje drugi mogu da vide.
Ali ja je osećam. I znam svaki njen kutak.
Hodnici su od uspomena.
Na njima vise fotografije kojih nikada nije bilo – one iz mašte, iz snova, iz onih trenutaka kada sam verovala da mogu da budem sve što poželim.
Ponekad se zadržim tamo. Posmatram tu devojku sa slike – nasmejana je, hrabra, ne zna šta je umor.
I pitam se… da li je još uvek u meni?
Dalje, vrata koja vode do prostorija koje sam predugo držala zaključane.
Jedna soba puna neispisanih reči.
Druga – tiha, u njoj spavaju moji strahovi.
Treća, skrivena, čuva sve neizgovorene snove.
Često prođem pored njih i samo spustim ruku na hladnu kvaku. Nisam još spremna. Ali obećam...
(adaptirana priča iz savremene kineske književnosti)
Autor priče je Wang Xiaoshua.
On je poznat po pričama o običnim ljudima koji se suočavaju sa promenama. Piše o
selima koja se modernizuju. O radnicima koji gube poslove. O starima koji ne
razumeju mlade. Njegove priče nemaju velika dešavanja. Nemaju drame. Imaju
samo život. Život koji teče kao reka. Ponekad mirno. Ponekad burno. Ali uvek istinito.
Zašto je ovo važno? Jer autor daje priči identitet. Priča dobija svoj identitet koji nije
samo u naslovu.
U malom selu u planinama živeo je stari majstor Zhang. Ceo žovot je posvetio
pravljenju drvenih mostova. Njegovi mostovi bili su čuda - nisu bili samo drvene
grede, bile su poezija u drvetu. Svaki most je nosio priču. Most za...
Jednorog u tramvaju po imenu Želja
Neko bi rekao da se jednorazi ne voze tramvajem. Ali ovaj _ ovaj je nosio naočare za čitanje misli i kartu od papira koja je mirisala na nemir. Sedeo je na sedištu na kom obično sedi čekanje, a u rukama je držao balon pun vetra od neizgovorenih reči.
Tramvaj nije išao nikuda. Ili možda jeste _ tamo gde sve reči odlaze kad se prećute. Stanice nisu bile od betona, već od osećaja: „Nostalgija“, „Nejasno“, „Nekada“. Na svakoj stanici ulazila je po jedna namera, a izlazila po jedna iluzija.
Pored njega je sedela senka s kišobranom. Ne za kišu, već za sećanja. Imala je oči koje gledaju unazad i usne koje šapuću „možda“. Pružila mu je jabuku, ali od stakla. Jednorog ju je uzeo pažljivo _kao obećanje dato u...
Gde si? ..vrišti umorna put..
i poput šarenih krugova od sapunice
jedna za drugom svaka pora ostaje
zarobljena u sećanju na tvoje dugačke flamenko prste..
Gde si? ..nema te.. al mogu osetiti tvoje nevidljive ruke
kako drže moje otežano od disanja krvavo srce..
Poput probodenog bika u areni ispuštenog krika
umorna put doziva jedine istine u sebi..
Ljubav je jedna a nežnosti je mnogo..
ali ja sam siguran da ti to već znaš..
Gde si? ..da ispisujemo čarobne formule
rešavamo nevidljive ukrštene reči koje se neizgovaraju
i crtamo gradne i retrogradne funkcije između umirućih sazvežđa..
Moj domali prst je u konjukciji sa tvojim stomakom
Tvoja konstalacija jagodica je u podznaku mog vrata..
Između nas, na hiljade atmosferskih nepogoda...
ZDRAVICA
Zdrav mi bio domaćine,
Bog ti kuću čuvao.
Zdravljem decu dizao,
roditelje pazio.
Sreću srećom sticao,
ponosito gazio.
Dobro dobrim vraćao,
osmesima plaćao.
Zdrava bila domaćice,
kuću dušom kućila.
Pesmu pesmom pevala,
snove svoje snevala.
Decu lako dizala,
oženila udavala.
Grehe tuđe praštala,
svojih nikad nemala.
Zdrava bila kućo stara,
vekovima trajala.
Ognjište ne gasila,
rodom se ponosila.
Blago blagom imala,
u svemu se množila.
Zdrav i meni zdravica,
a narodu pravica.
Pravo bio pravo govorio,
nikoga se ne plašio,
a do Boga svevišnjega.
Zdrav mi bio domaćine.
U dalekom digitalnom carstvu, između svetlosnih niti koje povezuju misli, postojala je Krstarica - forum
koji nije bio ni sasvim stvaran ni sasvim izmišljen... Njegove stranice su se širile kao galaksije, a teme
su se vrtložile kao vetrovi u svemiru. Tu su živeli forumaši - mudri, duhoviti, ponekad zagonetni, vodili
rasprave, delili savete, smejali se i ponekad, samo ponekad, otkrivali delić svoje duše.
Ali Krstarica je imala i drugo lice. Ispod Foruma, kao podzemni vrt, nalazio se Blog - mesto gde su
forumaši, pretvarali u pesnike, proroke, filozofe, šaljivdžije i ponekad u senku Onog koji je bio na forumu.
Blog je bio mesto slobode, ali i ogledalo - jer Ono što se pisalo, odzvanjalo je dublje nego što se činilo.
Jednog dana Blog...
Petak miriše na kečap i zebru
Nisam siguran da li sam jutros ustao ili sam pao sa sna direktno u realnost, ali šolja kafe mi se smejala kao da zna nešto što ja ne znam. Golub na prozoru je nosio kravatu. Možda ide na intervju. Ako ga prime, možda dobije poziciju direktora vetra.
Sinoć sam sanjao da sam krompir. Prženi, ali plemenit. Ljudi su me umakali u sos od istine. To je bio skup sos, retko se nalazi na policama. Samo u prodavnicama koje ne postoje u stvarnom svetu, ali imaju odlične popuste.
U frižideru sam našao jogurt koji je istekao 2083. godine. Možda sam putovao kroz vreme, možda sam samo zaboravio da zatvorim vrata frižidera pre sedam vekova. I dalje stoji pitanje – gde nestaju čarape? Možda ih jede televizor dok svi...
Nan-ina, japanskog ucitelja zena iz razdoblja Meidzi, jednog je dana posjetio neki sveucilisni profesor koji se zelio raspitati o zen ucenju.
Nan-in posluzi caj. Napunivsi salicu svome gostu, nastavio je sipati. Profesor je posmatrao kako se caj prelijeva, ali kada se vise nije mogao suzdrzati, rece:
"Puna je. Vise ne moze stati!"
"Kao i ova salica", rece Nan-in, "pun si svojih uvjerenja i pretpostavki. Kako ti mogu objasniti zen, ako prethodno nisi ispraznio svoju salicu?"