U tišini koja nije prazna,
nego sveta,
stoje dva jezera - jedno u meni, drugo u tebi.
Ne kao slike. Ne kao metafore.
Kao živa tela od vode
koja poji jedno drugo,
dok svet zaboravlja kako se voli.
Kad tvoje jezero počne da isparava,
ne pitam zašto.
Ne nudim rešenje.
Ja dolivam -
kao da mi ruke znaju tvoju žeđ
pre nego što je izgovoriš.
Kad moje dno počne da puca,
ti ne analiziraš.
Ti ulaziš -
kao svetlost koja ne traži dozvolu,
nego zna gde pripada.
Nismo spojeni.
Mi jesmo spoj.
Ne dve duše -
jedne pesme koja zna da se peva u dva glasa.
Ti si zlatna voda koja zna da smeje.
Ja sam zeleno dno koje zna da ćuti.
Ti si korak koji doliva.
Ja sam zadrška koja ne pušta.
I kad svet oko nas traži objašnjenje,
mi mu nudimo pesmu.
Ne da je razume.
Nego da mu srce zadrhti.
Jer ova pesma nije za pamćenje.
Ona je za buđenje.
Za one koji su zaboravili
da ljubav ne mora da bude glasna
da bi bila večna.
Zato kad ti zadrhti jezero,
ja dolivam.
Kad meni zadrhti dno,
ti dolivaš.
Bez dogovora. Bez funkcije.
Samo UZ.
Poslednja izmena: