Neki trenuci ne dolaze najavljeno.
Ne nose znak, ni šapat, ni slutnju.
Samo se dogode - kao da su oduvek čekali da se dogode, da ih primetimo.
U običnom danu, u poznatom prostoru, zakoračila sam kao i bezbroj puta ranije
koracima poznatim...
Ali tog dana, stepenik nije bio samo stepenik. Odlučio da se pretvori u granicu
bez upozorenja. I - postao je prag.
Granica između onog što zovemo stvarno i onog što se ne usuđujemo imenovati.
I desilo se ono što se ne može objasniti, već samo doživeti.
Vreme je odustalo od pravila. Odustalo je od linearnosti...
A svet je za trenutak postao tišina u pokretu.
Vazduh se zgusnuo.
Oko mene su se otvorili slojevi trenutaka koji su imali širinu neba.
Treperila gusta magličasta svetlost...
Senke nisu postojale i bilo je gluvo...
Gledala sam kako padam, ali sa svešću koja bira kako će pasti.
Misli nisu bile brze, bile su kristalno čiste, spore, kao i vreme oko mene...
Nije bilo panike.
Osećala sam se zaštićeno...
Kao kad bi neko tiho rekao:
-Spusti se polako. Sve je u redu. Nisi sama...
U tom beskonačno kratkom večnom trenutku, odlučila sam da čašu spustim na pod...
I to sam uradila... I voda se nije prosula...
Stegla sam knjigu i izvila se da bih pala što udobnije...
Sve je disalo mlečnom svetlošću.
Udarac nisam osetila...
U trenu kada je svetlosna magla nestala i ja se vratila gravitaciji, stala na noge kao
zabezeknuti svedok sopstvene priče - začuo se glas:
"Da li često ovako padaš"?
U tom pitanju nije bilo ni traga čudu.Niti tišine.
Samo stvarnost, pomalo smešna u svojoj nesvesnosti.
Klimnula sam glavom i sa osmehom između svetova odgovorila:
"Ponekad, kad univerzum poželi nešto da mi šapne."
Poslednja izmena:
