ZA SVE MOJE DRAGE PRIJATELJE, DEO NAGRAĐENOG ROMANA EKSPERIMENT
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Probudilo ga je nešto nalik na lepet krila.
Jedno vreme nije uspevao da otvori očne kapke, vrele od sunčevih zraka koji su mu pekli kožu.
„Gde sam ja to?“, upitao se.
Nije mogao da prepozna predeo u kome se nalazi.
Stene i pesak svuda oko njega, dokle god mu je pogled sezao.
Nije shvatao odakle on tu.
Pokušao je da prizove u sećanje odakle je zapravo došao.
Najednom je, niotkuda, začuo glas:
„Ja – Svetlost – dođoh na svet da nijedan koji u mene veruje u tami ne ostane.“
Pokušao je da se okrene i locira odakle te reči dolaze.
Nije uspeo, pa upita:
„Ko si ti?“
„Ja sam Put i Istina i Život: niko ne dolazi Ocu osim po meni“, odgovori mu Glas.
I dalje nije mogao da pronađe njegov izvor.
„Gde smo to mi? U Sahari?“, upita, jedva izgovarajući ime jedine pustinje koje se sećao.
„Božiji su i Istok i Zapad.“
„Umeš li ti da mi normalno odgovoriš?“
„Stvorili smo vas od zemlje, u nju ćemo vas vratiti, a zatim vas ponovo izbaviti.“
„Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega“, pokušavao ga je zbuniti svojim omiljenim citatom. Tačnije, jedinim koji mu je tog trenutka padao na pamet.
„Da bi nam se stvari otkrile, moramo biti voljni da napustimo naše projekcije o njima“, začuo je nakon par minuta ćutanja.
Osetio je kako bes raste u njemu, i ustao, rizikujući da padne i povredi se.
Naspram njega je stajalo dete obučeno u haljinu bele boje, skoro nevidljivo u okruženju.
Nasmejao se sâm sebi, pitajući se kako je moguće da to odmah nije shvatio.
„Znaju li tvoji šta radiš i gde si sada?“, upita ga.
„Pametni ljudi dopuštaju svojoj deci da ponekad i pogreše.“
Ne predaj se nikad, osim kad moraš, a ja sad moram, pomisli i nastavi:
„Da li znaš gde se nalazi Grocka?“
„Pozitivno, mi se nalazimo na jalovini rudnika litijuma u Distriktu Grocka.“
Prvi put mu se obratio ne citirajući nikoga.
„Ovo nije Grocka, ja sam rođen u Grockoj. Grocka ne izgleda ovako. U njoj ne postoji nikakav jebeni rudnik“, besno mu je odgovorio.
„Mi se nalazimo na jalovini rudnika litijuma u Distriktu Grocka.“
„Ne ponavljaj kao papagaj. Šta ti radiš ovde?“
„Negativno, ja nisam papagaj. Postavljen sam po nalogu Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji, da pomognem ljudskim jedinkama kada im istekne rok.“
„Misliš kad umru? Pa, pomože li kome?“
„Negativno, ljudske jedinke ne umiru. Njima ističe rok.“
„Znajuli ti roditelji čime se baviš?“
„Negativno, ljudske jedinke nemaju očeve i majke. Ljudske jedinke su stvorene u laboratorijama Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Ko si ti?“
„Ja sam prvi i poslednji. Početak i kraj. Ja sam Stvoritelj.“
„Ti nisi Bog?“
„Ja sam Stvoritelj, po uredbi Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Ti si samo obična budala“, pomisli i upita ga:
„Šta se nalazi dole, niz onaj put?“
„Centar za smeštaj ljudskih jedinki zaduženih za kopanje litijuma po naredbi Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Bio si tamo nekada?“
„Negativno, to nije moj zadatak.“
„Nikada niko nije došao ovde da razgovara sa tobom?“
„Ne, ja sam prvi i poslednji. Početak i kraj. Ja sam Stvoritelj.“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Probudilo ga je nešto nalik na lepet krila.
Jedno vreme nije uspevao da otvori očne kapke, vrele od sunčevih zraka koji su mu pekli kožu.
„Gde sam ja to?“, upitao se.
Nije mogao da prepozna predeo u kome se nalazi.
Stene i pesak svuda oko njega, dokle god mu je pogled sezao.
Nije shvatao odakle on tu.
Pokušao je da prizove u sećanje odakle je zapravo došao.
Najednom je, niotkuda, začuo glas:
„Ja – Svetlost – dođoh na svet da nijedan koji u mene veruje u tami ne ostane.“
Pokušao je da se okrene i locira odakle te reči dolaze.
Nije uspeo, pa upita:
„Ko si ti?“
„Ja sam Put i Istina i Život: niko ne dolazi Ocu osim po meni“, odgovori mu Glas.
I dalje nije mogao da pronađe njegov izvor.
„Gde smo to mi? U Sahari?“, upita, jedva izgovarajući ime jedine pustinje koje se sećao.
„Božiji su i Istok i Zapad.“
„Umeš li ti da mi normalno odgovoriš?“
„Stvorili smo vas od zemlje, u nju ćemo vas vratiti, a zatim vas ponovo izbaviti.“
„Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega“, pokušavao ga je zbuniti svojim omiljenim citatom. Tačnije, jedinim koji mu je tog trenutka padao na pamet.
„Da bi nam se stvari otkrile, moramo biti voljni da napustimo naše projekcije o njima“, začuo je nakon par minuta ćutanja.
Osetio je kako bes raste u njemu, i ustao, rizikujući da padne i povredi se.
Naspram njega je stajalo dete obučeno u haljinu bele boje, skoro nevidljivo u okruženju.
Nasmejao se sâm sebi, pitajući se kako je moguće da to odmah nije shvatio.
„Znaju li tvoji šta radiš i gde si sada?“, upita ga.
„Pametni ljudi dopuštaju svojoj deci da ponekad i pogreše.“
Ne predaj se nikad, osim kad moraš, a ja sad moram, pomisli i nastavi:
„Da li znaš gde se nalazi Grocka?“
„Pozitivno, mi se nalazimo na jalovini rudnika litijuma u Distriktu Grocka.“
Prvi put mu se obratio ne citirajući nikoga.
„Ovo nije Grocka, ja sam rođen u Grockoj. Grocka ne izgleda ovako. U njoj ne postoji nikakav jebeni rudnik“, besno mu je odgovorio.
„Mi se nalazimo na jalovini rudnika litijuma u Distriktu Grocka.“
„Ne ponavljaj kao papagaj. Šta ti radiš ovde?“
„Negativno, ja nisam papagaj. Postavljen sam po nalogu Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji, da pomognem ljudskim jedinkama kada im istekne rok.“
„Misliš kad umru? Pa, pomože li kome?“
„Negativno, ljudske jedinke ne umiru. Njima ističe rok.“
„Znajuli ti roditelji čime se baviš?“
„Negativno, ljudske jedinke nemaju očeve i majke. Ljudske jedinke su stvorene u laboratorijama Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Ko si ti?“
„Ja sam prvi i poslednji. Početak i kraj. Ja sam Stvoritelj.“
„Ti nisi Bog?“
„Ja sam Stvoritelj, po uredbi Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Ti si samo obična budala“, pomisli i upita ga:
„Šta se nalazi dole, niz onaj put?“
„Centar za smeštaj ljudskih jedinki zaduženih za kopanje litijuma po naredbi Ministarstva za brigu o ljudskoj populaciji.“
„Bio si tamo nekada?“
„Negativno, to nije moj zadatak.“
„Nikada niko nije došao ovde da razgovara sa tobom?“
„Ne, ja sam prvi i poslednji. Početak i kraj. Ja sam Stvoritelj.“