Tako gledam neku svescicu od ko zna kad, kad tu ovo:
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Milan je smatrao da je on "subordiniran" čovek. Hodao je ulicama kroz pustu i ledenu, zimsku grdasku noć... zamislio nad svojom "podčinjenom, subordiranom sudbinom". Sve dublje je bio svestan svoje potčinjenosti i to pitanje ga je sve teže opsedalo. Shvatio je, isto tako da za neke stvari nikada neće saznati baš zato što je subordiran tj. podčinjen. Šta se tačno dešava i šta se sve planira, on to nije mogao da zna, niti mu je dozvoljeno da zna. Mogao je razmišljati i maštati o tome da leti ili da bez vazduha roni ali Istina je po njegovom mišljenju, od njega bila sakrivena. Ništa ga nije utešilo tog dana. Što je duže razmišljao to je manje sam sebe razumeo.
Bela golubioca je sletela na njegov balkon. Ta slika ga je rastužila.
Smirio...
Христос, Син Божји и Син Човјечији, у средишту је православне теологије, представљајући мост између божанског и људског, вечног и пролазног, непојамног и блиског. Његова двојна природа, у којој се божанство и човечанство неразделиво сједињују, носи у себи неизмерну дубину и тајну коју су православни теолози вековима разматрали и продубљивали.
Бог у Христу
Божанска природа Христова изражена је у Његовом рођењу од Пресвете Богородице, у сили и чудима која је чинио, у Његовој способној власти над природом, болешћу и смрћу. Он је "Логос који постаде тело" (Јован 1:14), вечна Реч Божја кроз коју је све створено. Свети Атанасије Велики каже: „Он је узео на себе наше тело, да би нас учинио учесницима у Његовом божанству." Његова божанска...
Svirao je Balašević i po stoti put prizivao svoje čudo da okrene ringišpil u njegovoj glavi
i svijetu doda malo boje. U žardinjerama poredanim na zidiću terase na blagom povjetarcu
su se njihali ružičasti alkatmeri, a moje misli su lutale u neka davna ljeta kada
bi u naš mali grad stizao luna park. Tog dana mama bi nas odjevala u najljepšu odjeću
koju smo imali i vodila na nekoliko krugova na ringišpilu. Poslije smo obično jeli sladoled,
pazeći da se ne uprljamo čokoladom koja se topila u našim rukama.
Pod šatorima koji su stizali zajedno s luna parkom, mama mi je jednog ljeta kupila lutku,
onu ćelavu, sa plavim očima koje su se zatvarale kad je bila u ležećem položaju.
Svirao je Balašević i po stoti put prizivao svoje čudo da okrene...
Ovo je jedan od najlepših video klipova na internetu...
Ne samo da vidimo kako bića oko nas vole, već možemo
skoro da opipamo njihovu pravu ljubav...
Od zlatnog retrivera koji zaljubljeno gleda u svoju igračku,
do zlatne ribice koja se vraća u ruke roniocu...
Ne želim da spominjem ljude pred očaravajućom lepotom
iz Božije bašte...
:vzagrljaj: :heart2::heart2::heart2::heart2::heart2::heart2::heart2:
Nenad je pred svima, treći put za dve godine, ispričao svoju priču: "Zovem se Nenad, zovu me Fiuk. Ja sam bivši alkoholičar i ne pijem već dve godine. Moja priča je prosta. Rešio sam da odem do Studentskog Parka. Sa bulevara se biciklom do tamo "sjurim" brzo. Ušao sam biciklom u park i seo. Biciklu sam odložio pored sebe. Iz ranca sam izvadio flašu, lepo sam se zavalio i počeo da pijem. Uskoro mi je čitav park sijao i bilo mi je baš prijatno, kada opazih nekakvu "figuru", kao senku, koja se nadvija nad mene. Malo se razbistrih ali momenat "rasbistrivanja" je izgleda potrajao i ja videh kako figura tj. čoveka... već sedi na mojoj bicikli... užurbano je okretao pedale. Ja kao udaren šibom skočih, zaurlah i potrčah za njima. Ali onako...
У православном хришћанству, постојање и природа стварности не могу се свести само на "апсолутну свест" или субјективну перцепцију. Наша вера се темељи на учењу Светог Писма, Светих Отаца и светоотачких списа, који нас уче о стварном, објективном постојању Бога и Његовог створења.
Бог као апсолутна стварност
У православној теологији, Бог је извор свег постојања. Он је Апсолутни, Бесконачни и Вечни, који надилази све границе људског разумевања. Бог је сам по себи, суштина и извор живота, љубави, мудрости и истине. Свети Григорије Палама јасно истиче да Бог није само врховна свест или апстрактни концепт, већ је Он "Онај који јесте" (Излазак 3:14), Створитељ и Суштина свега.
Апсолутна стварност и трансцендентност
Бог је апсолутна...
Ako želimo pisati, misliti i osećati Ljubav, moramo živeti u Ljubavi, moramo biti ljubavno raspoloženi. Ako želimo mir, moramo ga prvo sami steći. Ako želimo videti lepotu, moramo je tražiti. Ako želimo hodati a ne toliko padati, moramo se nadati. Da bi se naše nade uzvisile i bile uslišene, moramo verovati. Mi živimo i na javi i u snu, imamo spoljašnost i unutrašnjost. Razumljivo je da dosta toga ne vidimo i da se dosta toga ne sećamo. Bez obzira na to trebamo čuvati reč i misao u sadašnjem vremenu. Sada i ovde trebamo da završimo svako svoje zadatke, teško je da sve prođe po planu i kako nam se hoće. Izazov treba doživeti kao budući napredak, pad kao šansu da se vratimo i podignemo.
Čovek i Žena su bića zajednice, obratimo se drugome...
Kupio sam prsten, odmah zatim kupio sam pušku.
Zoran me je gledao tupo, Nebojša setno.
" Momci… svaka čast za sve ali naši putevi se ovde razilaze...ćao ! „
Rekao sam to sasvim polako i dovoljno ubedljivo da su momci shvatili da se ne šalim.
Prsten sam stavio na mali prst, sijao je zlokobno dok je šaputao svoje tajne.
Repetirao sam pušku i naslonio je na desnu nogu, prst je bio na orozu.
Polako sam išao sredinom glavne ulice. Sijao je neon, u kontrastu sa mračnim nebom to je bila zanimljiva kompozicija.
Jasno sam znao šta treba uraditi. Težina na mom srcu gorela je vekovima.
Nedomici je bio kraj, škorpion u mom džepu je napokon progovorio i jasno dao do znanja da dvoumici mesta više nema.
Ona je morala da nestane sa lica...
Mijenjali mi nedavno vrata u prizemlju. Vrata velika, po mjeri, lijepo urađena, sa vertikalnim
armiranim staklom pa baš lijepo legla. Ulaz u prizemlje došao haman nov.
Prolazi ova jedna komšinica, zastala, gleda u njih, pa napokon reče:
– E, još samo novi prozor.
A istini za volju, prozor na prednjoj strani prizemlja, iako ne baš nov, u odličnom je stanju, ali,
moraćemo ga mijenjati jer je nedugo potom naišao i komšija koji živi na kraju ulice i prolazeći
pored naše kuće u brzini dobacio:
-E, još samo novi prozor.
RiadaT.
Stevana sam upoznala pre nekoliko nedelja. Bio je šarmantan, duhovit i imao je
onaj neodoljivi osmeh koji me je odmah privukao. Proveli smo sate razgovarajući,
smejući se i upoznavajući jedno drugo. Naš prvi poljubac bio je magičan, pun
obećanja i nade za budućnost. Sinoć me je pozvao da provedemo dan zajedno na
plaži. Rekao je da zna jedno savršeno mesto – nudističku plažu. Isprva sam bila
šokirana. Nudistička plaža? Da li on to ozbiljno? To je bilo toliko različito od mog
shvatanja mesta za izlazak.
Razmišljala sam dugo o tome. Priznajem, deo mene je bio znatiželjan. Ali, drugi
deo, onaj koji je uvek oprezan, bio je prestravljen. Šta ako ga moj pristanak na
nudističku plažu navede da misli da sam spremna na nešto daleko...
Umem, umem, umem -
Da osetim i zaustavim osećaj -
Znam, znam, znam -
Kako da koordiniram -
Kroz teški metal -
Nitro lak i otpad sav -
Zahvalan sam, zahvalan sam -
Za svaki stepen koji mi je bio dostupan.
Onaj koji je dopustio da poletim -
I onaj koji će biti mesto da sletim.
Sebastian Sava Gor-vokal , Ranko Travanj-gitara, Irena Bijelić Gorenjak-bas-vokal, Dejan Manevski -bubanj
Režija video spota: Sebastian Sava Gor
Beograd, Srbija/ Belgrade, Serbia
Sjedimo neki dan na kafi zaova i ja. Pričamo o vjenčanju njene kćerke. Mala u Dohi,
stjuardesa, upoznala Jordanca, pilota u istoj aviokompaniji u kojoj radi i ona
pa se naumili vjenčati, ni manje ni više nego na Sejšelima. Može se, ima se hvala Bogu.
Kaže mi: - Ma najgore mi zbog cipela. Vjenčanje zakazano na plaži, a ima od hotela
dotle podosta. A znaš mene i moju štiklu.
-Pa, ništa izuj cipele, pa bosa, do tamo, - ja praktična.
-Ma, gdje ću to? - zadeverala se baš.
Javlja mi se danas sa Sejšela. Vjenčanje sutra. Danas užasna vrućina, vlaga, veli.
- Idi u more, - kažem joj.
- Ma, gdje ću bona, sramota me na plažu, sestra i majka od budućeg zeta u burkinijima,
baš mi se ne da.
Kaže, kad prodje vjenčanje potražiće kakvu uvalu, pobjeći...
Godine prolaze,
tela se polako predaju, ali...
Pesme ostaju,
godinama,
kao bele latice
osušene između dva lista,
između stranica, sada požutelih,
cvet, koji si stavio tamo
onda, kada je i tvoja duša cvetala.
Lišće škripi, kao kosti koje škripe
kada krene umornim korakom,
jauk je nam kao pesnički uzdah.
Kad neko kreci stan "after tisucu ljeta", svasta mu iskoci iz b(r)loga..pardon, "riznica mudrosti...":cool: Pa tako i ova pesmica, jos jedan skromni doprinos poetskom kutku Krstarice...;)
Pa da vidimo sta smo ovoga puta iskopali...Ocigledno neka moja stara za:whistling:avncija koju sam ocigledno smetnuo na coskove svesti i dao je samo tamosnjim paucima na `hap`..:cool:
Kad ono - ziva i zdrava.. :D Ako je tako, daj da je obnarodujemo, da ne bih zezao i pauke vise. :P :lol: Posebna posveta za mr. @Milan od Gruze :hvala::ok: Hvala, raja.. Khm... :):cool:
....................................
RAJKOVA AVANTURA
Poso ja da kupim leba,
na ulici me pogleda neka beba..
"Sta to znaci?", upitah ja sebe,
"Sta se, bre, uzbudjujem zbog bebe?"...
Ljudsko jezgro
Suštinu ljudskog bića možemo posmatrati kroz različite perspektive, uključujući filozofsku, duhovnu, biološku i sociološku.
U suštini, to je ono što nas čini ljudima, izvan svih spoljašnjih karakteristika i društvenih uloga. To je naša sposobnost za
razmišljanje, osećanje, svest, moralno rasuđivanje, empatiju, kreativnost i težnju ka smislu i svrsi.
To je naše unutrašne jezgro koje ostaje kada se sve spoljašnje ukloni.
Suština ljudskog bića... pesma AI
U srcu svakog čoveka,
Gde misli i osećanja se prepliću,
Tu leži suština, večna i čista,
To je ono što nas čini bićima.
Ne u titulama, ne u bogatstvu,
Ni u zvanjima što svet nam daje,
Već u ljubavi, nadi i snovima,
U duši što večno za slobodom traje.
U dubini gde se...
Мислио сам да се путовање добро завршило. на жалост није било тако... Нашао сам се у у соби без прозора и без врата. Не знам како сам уопште ушао у тако занимљиву и пријатну собу. Загледао сам се у палму која је извиривала из пода собе. Палмица је имала и лепу дрвену оградицу. Била је обасјана сјајним флоросцентно, наранџастим светлом. Величанствена палма са као крв црвеним листовима.
Још бих уживао у овом призору али се неко дете, које је трчало по соби, устремило на мене и почело је да ме вуче за панталоне, да ме штипа, гризе и скидало ми је пертле са ципела. Нисам се љутио. Сагао сам се да се средим али ме је дете ударилио нечим тешким по глави.
После овога је пукла пушка са ормара која је направила рупу у зиду. Ово је био почетак...
Bezbroj je misli u milisekundi -
U trci na ledu, odmah zatim u pustinji -
Na odlomku žute minute -
U srebrnom jezeru -
U neizbrojanom iskazu -
Pojačano električnom tišinom upućeno svemiru -
Na nišanu… laži i sveznanja -
Pri padu pokolenja -
I nekoliko velikih imena -
Brzina kojom sam odjeknuo je odluka -
Nije ni manja - ni veća, za ovakav ishod.
Iz istoimene knjige: "Ishod Na Nišanu"
Nekome je trebao, obećao je da če stići, mislio je da će stići...
- u spomen mom drugaru Danijelu -
Ulloge: Danijel Kaštavarac (1976-2024)
Fotografija i Muzika: Sebastian Sava Gor
Scenario i Režija: Sebastian Sava Gor
Da... Mi smo bića u kosmosu.
Svako od nas je deo ogromnog, neizmerno velikog univerzuma.
Naša planeta Zemlja je samo jedna od milijardi svetova u galaksiji,
koja je opet samo jedna od milijardi galaksija u kosmosu.
Kao ljudska bića, mi smo sastavni deo ovog neverovatnog kosmičkog plesa.
I dok možemo osećati da smo mali u poređenju sa beskrajem svemira, naša
sposobnost da razmišljamo o ovim pitanjima, da se divimo zvezdama i da
istražujemo svemir, čini nas neodvojivim delom kosmosa.
Evo i stiha koji to lepo ilustruje:
U beskrajnom plesu kosmičkog sna,
Mi smo igrači, večni i mali.
Zvezde su naši svedoci,
U harmoniji svetlosti i tami.
Naši životi, nit vremena,
Povezani sa svemirom celim.
U svakom trenu, u svakom disanju,
Kosmos...
Свако, чак и материјалисти и позитивисти, прећутно и скоро несвесно прихватају и полазе од тога да свако опажајући "спољашњи објективни свет" има посла само са сликама у својој глави а не са оним што те слике у глави изазива.
Овако нешто:
Да је било који објекат који управо сада опажате, (укључујући ваше тело) слика у вашој глави, а не оригинал. Да је буквално цео свет наспрам вас са сликама које се мењају обликом и величином како се померите, ваша представа, продукт ваше свести, слике у вашој глави а не оригинали.
Сада. Као што рекох, мало ко о томе уопште мисли, а када ипак дође у стање да о томе мисли по правилу закључује овако нешто:
"Тачно је да све што опажам слика у мојој глави, али је та слика верна копија онога што је...
Slatko-boleći nezaboravu, biseru mog detinjstva !
Sećam se, kao da juče bi, mada od toga prođe više od tri duge decenije, kada smo, zajedno sa Tvojim rođakom i mojim sadašnjim kumom Čedom, blatnjavim sokacima trampuzali do naše, veoma daleke, škole u cik zore. Vreme je učinulo svoje, nestalo je čak i tih blatnjavih sokaka, ali u duši su ostali ti osećaji koji odolevaju vremenu i stalno podsećaju na to što nam se tada čini nevažnim mrvicama u životu. Pitam se, što sam stariji sve češće svojoj savesti postavljam to pitanje, da li tada drugačije trebasmo da gledamo na tu milinu kojom nas Gospod nesebično obdari i da li trebasmo nešto drugačije da (u)činimo, no odgovora nema što i jeste, možda, najbolje jer kakav bih ja bio pisac kada bih...
Sa koliko me samo entuzijazma i nade sinoć upitao: "Mama, je l’ ostalo još kompota od višanja?",
da mi je, samo da nije bilo kasno, bilo došlo da ostavim sve poslove, i odem do pijace, prevrnem
sve tezge i pronađem sočne, kiselkasto-slatke plodove za njega. Da li je to bilo tako zato što sam tu,
preostalu, posljednju šerpu kompota od višanja skuhala od plodova male višnje koja je rasla u našoj
avliji ispod prozora, oko koje smo, s proljeća, s ljubavlju brinuli, mlade grane joj podupirali i vitko
stablo štitili svježim bijelim krečom, pa nam je bila tako posebna, tek pokazalo se da, dok napolju
samo tako hara zvizdan, ništa tako ne prija i ne osvježava kao kompot od njenih plodova. A našu
malu višnju ispod prozora, koja je baš obilno...
Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči.
Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana.
Još je mnogo teže probuditi se sam.
Mister G. je imao 35 a izgledao je kao da ima 45 godina. Dovoljno je reći da dvadeset godina ovaj čovek sebe bombarduje svim raspoloživim sredstvima . U pitanju je zloupotreba : lepka , bronze , artana , bensedina , metotena, heroina, trodona , valijuma , LSD – a , kokaina i svaka vrsta alkohola. Dalje nabrajanje raznoraznih farmaceutskih proizvoda ili biljaka bilo bi suvišno.
U svakom slučaju strašno teško je padalo svako buđenje Mister G-iu.
Tog jutra prvo što je uradio je brz pokret rukom koju je zavukao u džep od pantalona , morao je da proveri da li su tu četiri ’ eksa...
Znaš, stari moj,
moj sin, a tvoj unuk,
obećao mi je da će
kada jednom postane naučnik
napraviti magičnu škrinju
u kojoj će se svi osmijesi, blizine, mirisi i topli zagrljaji
moći sačuvati,
pa kad neko tvoj ode, kad te srce za njim zaboli,
tada samo zaviriš u nju,
udahneš miris i zagrljaj da bol ublažiš.
Znaš, stari moj,
sad kad si već dugo negdje među zvijezdama,
danas mi je ta škrinja prokleto falila
a nisam je imala,
a tako sam tvoj topli zagrljaj trebala,
da se u njemu kao dijete isplačem,
a onda osjetim tvoju ruku
na mojoj kosi kako me nježno miluje
i začujem tvoj glas kako mi kazuje:
“Biće to sve u redu, sine”.
RiadaT.
Uvijek se iznova oduševim kad naiđem na ljude koji imaju lijepe manire. Recimo, onaj osjećaj kad
posegnete rukom da otvorite vrata dok ulazite u neku radnju, a onda se u trenutku nađe neki
gospodin koji također stoji pred vratima s namjerom da uđe, pa vam otvori vrata i ljubazno kaže:
"Izvolite!"
Ili kad uđete u restoran pa želite da sjednete za sto, a konobar vam pažljivo prinese stolicu.
Ili na kasi dok u žurbi na pauzi uzimate neku sitnicu, pa vašu korpu prebaci ispred svoje.
Danas je, nažalost, sve manje takvog kavaljerskog ponašanja. Istina, živimo u vremenu u kojem
su se umnogome promijenile rodne uloge pa je i logično što su neka pravila lijepog ponašanja iščezla.
Tako, na primjer, nekad je bilo nezamislivo da žena puši, pa je...
Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću…
Pažnju mi je privukla jedna...
Његови трагови су се изгубили у мећави. Када је мећава престала, трагове је одувао ветар. Када је је престао ветар, засијало је Сунце и све осушило. Није било нити њега нити његових трагова. Потрага за њим је обустављена.
Сада је битнија афера у вези молекуларног биолога који је имао везе са неким шаманима. Афера је тајна, а што је тајно то није јавно и о томе не могу даље, али могу да Вам кажем да се неки Војкан жали да се тако, неки пут, осврне и да ништа не чује и да ништа не види, иза себе, пусто поље, каже - то већ не знам како да схватим...
Превише је све то чудно да би било стварно, a шта је то ставрно или стварност, како хоћете...
И где је она варалица са пригушивачем, без мобилног апарата и без једног ока? И овај овде што...
Carl Jung: "Mudrost nikada nije nasilna: tamo gde vlada mudrost, nema sukoba između mišljenja i osećanja."
- Mudrost proizadje iz celovitog bića, iz jedinstva duše, uma, duha i tela. Sukob izmedju osećanja i mišljenja signalizira da se izgubio kontakt s duhovnom sferom. Zbog toga i prevladaju snažni telesni nagoni, destruktivne strasti, površna osećanja, kao i zablude kojima se unese pometnja u um, pa se ne zna šta treba činiti.
Takvi momenti su javlaju u situacijama koje prevazilaze fizički, psihički i duhovni uzrast. S obzirom da čitav život duhovno rastemo, sazrevamo i učimo ti trenuci su neizbežni. U iznenadnoj nevolji, kojoj nismo dorasli, je normalno da dodje do umnog rastrojstva i da osećanje mira, sigurnosti i zadovoljstva...
1. **Ivo Andrić** - *The Bridge on the Drina* - *На Дрини ћуприја*
2. **Milorad Pavić** - *Dictionary of the Khazars* - *Хазарски речник*
3. **Danilo Kiš** - *A Tomb for Boris Davidovich* - *Гробница за Бориса Давидовича*
4. **Meša Selimović** - *Death and the Dervish* - *Дервиш и смрт*
5. **David Albahari** - *Götz and Meyer* - *Гец и Мајер*
6. **Borislav Pekić** - *The Time of Miracles* - *Време чуда*
7. **Vladimir Arsenijević** - *In the Hold* - *У потпалубљу*
8. **Svetlana Velmar-Janković** - *Lagum* - *Лагум*
9. **Goran Petrović** - *Atlas described by the Sky* - *Атлас описан небом*
10. **Dragoslav Mihailović** - *Petrija’s Wreath* - *Петријин венац*
11. **Svetislav Basara** - *The Cyclist Conspiracy* - *Фамилија циклистичког...