PISMO
"Sine moj, oči majkine.
Oprosti majci što sve ovo nisam smela da ti kažem ranije. Sve one noći što sam preplakala bez glasa da me ne čuješ. Strah da li ću izdržati da te podignem onako kako bi i tvoj otac želeo. Oca si heroja imao sine moj. Takvi se više ne rađaju. Imao je snagu diva i dušu nežnu kao pamuk od kog je krsnica tvoja satkana.
Nije majka htela da te brine. Suzu tvoju da ne vidim nisam dala. Ni kad smo bez večere na počinak odlazili a ja ti bajke pričala da ti glad prevarim. Bajke o tome kako se golubica u orla zagledala i sa njim gnezdo svila i malenog ptića odnjivila. Oprosti majci što nisam stigla da te se nagledam, osmehu moj. Po tri sam posla radila da ti krpe kupim da se u društvu ne stidiš a ti mi nikada to tražio nisi, samo bi se sklupčao u moje naručje i ćutao.
Sine moj, dušo majkina, ne naljubih te se. Rekli su mi da ne valja muško dete puno maziti a ja drugo nisam imala. Ti si mi i kćer i sin bio. I rujna zora i sunčan dan. Potok što snagom svojom niz planinu žubori da se u reku veliku u dolini ulije. Drvo dubovo što krošnjom svojom hlad i zaštitu daje. Od junaka samo junak raste a ti imaš po kome to da ti dođe.
Umorna sam sine, mnogo sam umorna. Svaku noć usnim sa željom da kod tvoga oca konačno odem a budim se sa tvojim imenom na usnama. Nedostaje mi Pavle, da se snagom njegovom zakrilim dok u san padam. Da me pogleda onim očima njegovim da se u njima izgubim, da mi kaže:"Biće sve dobro golubice moja, ne boj se. Ja sam tu." Nije moja bolest od Boga samo ovo telo dušu moju ne može više da zadrži. Vreme moje se bliži sine moj. Da ti majka savet da. Kad nekog voliš ne čekaj reci mu to. Možda nećeš imati drugu priliku dok sa na onom svetu ne sretnete.
Ne tuguj zamnom sine moj, meni je dobro. Tamo me čeka moj Pavle.
Zbogom Zorane"
Kada je završio pismo nad reku se nadvila tišina bez zvuka bez znaka života kao da je radost na momenat umrla.
Trajalo bi to ali muk je prekinula zvonjava telefona.
"Halo. Kada? Reći ću mu"
"Otišla je, zar ne?"
"Da."
"Sine moj, oči majkine.
Oprosti majci što sve ovo nisam smela da ti kažem ranije. Sve one noći što sam preplakala bez glasa da me ne čuješ. Strah da li ću izdržati da te podignem onako kako bi i tvoj otac želeo. Oca si heroja imao sine moj. Takvi se više ne rađaju. Imao je snagu diva i dušu nežnu kao pamuk od kog je krsnica tvoja satkana.
Nije majka htela da te brine. Suzu tvoju da ne vidim nisam dala. Ni kad smo bez večere na počinak odlazili a ja ti bajke pričala da ti glad prevarim. Bajke o tome kako se golubica u orla zagledala i sa njim gnezdo svila i malenog ptića odnjivila. Oprosti majci što nisam stigla da te se nagledam, osmehu moj. Po tri sam posla radila da ti krpe kupim da se u društvu ne stidiš a ti mi nikada to tražio nisi, samo bi se sklupčao u moje naručje i ćutao.
Sine moj, dušo majkina, ne naljubih te se. Rekli su mi da ne valja muško dete puno maziti a ja drugo nisam imala. Ti si mi i kćer i sin bio. I rujna zora i sunčan dan. Potok što snagom svojom niz planinu žubori da se u reku veliku u dolini ulije. Drvo dubovo što krošnjom svojom hlad i zaštitu daje. Od junaka samo junak raste a ti imaš po kome to da ti dođe.
Umorna sam sine, mnogo sam umorna. Svaku noć usnim sa željom da kod tvoga oca konačno odem a budim se sa tvojim imenom na usnama. Nedostaje mi Pavle, da se snagom njegovom zakrilim dok u san padam. Da me pogleda onim očima njegovim da se u njima izgubim, da mi kaže:"Biće sve dobro golubice moja, ne boj se. Ja sam tu." Nije moja bolest od Boga samo ovo telo dušu moju ne može više da zadrži. Vreme moje se bliži sine moj. Da ti majka savet da. Kad nekog voliš ne čekaj reci mu to. Možda nećeš imati drugu priliku dok sa na onom svetu ne sretnete.
Ne tuguj zamnom sine moj, meni je dobro. Tamo me čeka moj Pavle.
Zbogom Zorane"
Kada je završio pismo nad reku se nadvila tišina bez zvuka bez znaka života kao da je radost na momenat umrla.
Trajalo bi to ali muk je prekinula zvonjava telefona.
"Halo. Kada? Reći ću mu"
"Otišla je, zar ne?"
"Da."
Savet za love je ipak najbolji biser.
