Nadsvesni duhovni potencijal se doživljava kao ljubav i savest. Ljubav blagotvorno deluje na telo i um. Iz nje proizilaze plemenite misli koje ispune telo lakoćom. Celo biće vibrira drugačije. Naprosto se transformiše. Sve zablista novim smislom. Otuda izreke: "sija od sreće", "ozaren radošću", "zrači ljubavlju".
Podsvesno se u umu javlja kao mržnja, okrutnost, divlji bes, strah itd. Prouzrokuje mučninu u stomaku, lupanje srca, napetost, grčenje mišića ili zatvaranje tela. Dok se nadsvesno poistovećuje svetlošću, podsvesno se asocira tamom što se slikovito predstavlja kao "tmurno raspoloženje", "mračno osećanje mržnje i besa", "smrklo se pred očima", "pao mrak na oči".
Telesnim zatvaranjem se odvoji od duhovnog svetla. Dodje do unutrašnjeg pomračenja, a time i drastičnog pada intelektualnih sposobnosti. Izgubi se kontrola nad mišljenjem, ponašanjem i delovanjem. Misli postanu nesredjene i iracionalne. Čine se nepromišljene i nerazumne aktivnosti zbog kojih se posle kaje.
Dakle, podsvesno i nadsvesno su suprotnosti koje koegzistiraju u istoj svesti. To se podudara opisom Boga/Gospoda. U Bibliji (Isaija 45:7) piše: "Ja sam svetlost stvaram, a i mrak ja pravim, sreću dajem i nevolju pripremam. Ja, Gospod, sve to činim."
Pored svetlosti i tame pominje se i prozračnost Duha u Svetom Trojstvu. Ta analogija odgovara nivoima svesti kod ljudi. Tama je nesvesno ili neshvatljiva dubina osećanja koja u sebi krije sažeto svetlo duše i iskru ljubavi. Um se, kao svesni nivo, poredi sa svetlošću, dok razum/duh ima karakteristiku nevidljive, eterične sveobuhvatnosti.
Misao iskrsne iz dubine tame (duše) kao svetlost koja se širi, individualizuje i razmnožava i time stvara razumevanje u eteričnom polju duha. Duh je potencijal razumevanja ili visina kojoj širina mišljenja neprestano teži.
Poznato je da krst ima posebno značenje u hrišćanstvu. Razlog tome nije samo što je Isus razapet na njemu, već i zbog jedinstva u Trojstvu. Kod krsta gornji krak (visina) i donji (dubina) kao i krakovi koji se šire postaju jedno u središtu. Time simbolišu jedinstvo duha, duše i uma. Kada se krst okreće tada visina postaje širina i dubina, a dubina i širina visina, tj. transformišu se jedno u drugo. Neki krstovi, čak, imaju i krug koji spaja krakove i time simboliše njihovo stalno kruženje i transformisanje, kao i neuništivost.
Svest ne nastaje niti nestaje, već cirkuliše. Postoji i u tami, i u svetlosti, i u eteričnosti kao i u manifestovanosti i nemanifestovanosti, apsolutnoj individualnosti (razlici) i apsolutnom jedinstvu (istovetnosti). Zato i jeste život koji diše; koji se ritmički sažima i širi. Gradi i razgradjuje.
Neprestana transformacija misli, osećanja i razuma stvara promenu kroz koju se stiče znanje, uči i usavršava. U tom kretanju postoji trenutak sretanja i sjedinjavanja širine misli, dubine osećanja i visine razumevanja. To je moment svesne celovitosti i jedinstva bića. Kroz taj moment se spoznaje istina. S razlogom kažem moment, jer se takvo stanje ne može ostvariti jednom za svagda, već ga je potrebno stalno inicirati i dostizati dokle god smo ovde.
Podsvesno je u uskoj vezi s materijalnim oblikom ili telom. U njemu dominira Telesna svest ili najniži, primitivan, divlji instinkt samoodržanja lišen moralnosti. Ima karakteristike izuzetno individualne, otudjenje svesti ograničene isključivo telesnim zadovoljstvima i potrebama. Iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja istovremeno je i destruktivna. Karakteriše je krajnja ograničenost usled nedostatka izbora. Bez izbora nema kreativnosti i smisaonog kontinuiteta. Odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost i destrukciju.
Nadsvesna, Duhovna svest sadrži večnost i lepotu izvan tela i materije. U kontaktu s njom ego se transformiše u nad-ego. Prevazidje individualno bitisanje i postane svestan zajedništva i suštinskog jedinstva svega što postoji.
Kada se ego identifikuje Telesnom svešću degradira u pod-ego. Nije u stanju da koristi puni svesni kapacitet. Mišljenje se preplavi zabludama i nasiljem. Čovek se u tolikoj meri otudji da ne vidi vrednost u ničem sem u svojoj sebičnoj egzistenciji. Takvu samosvest, obično, imaju ljudi koji nalaze zadovoljstvo u ubijanju, mučenju, okrutnosti i svireposti.
Podsvesno se u umu javlja kao mržnja, okrutnost, divlji bes, strah itd. Prouzrokuje mučninu u stomaku, lupanje srca, napetost, grčenje mišića ili zatvaranje tela. Dok se nadsvesno poistovećuje svetlošću, podsvesno se asocira tamom što se slikovito predstavlja kao "tmurno raspoloženje", "mračno osećanje mržnje i besa", "smrklo se pred očima", "pao mrak na oči".
Telesnim zatvaranjem se odvoji od duhovnog svetla. Dodje do unutrašnjeg pomračenja, a time i drastičnog pada intelektualnih sposobnosti. Izgubi se kontrola nad mišljenjem, ponašanjem i delovanjem. Misli postanu nesredjene i iracionalne. Čine se nepromišljene i nerazumne aktivnosti zbog kojih se posle kaje.
Dakle, podsvesno i nadsvesno su suprotnosti koje koegzistiraju u istoj svesti. To se podudara opisom Boga/Gospoda. U Bibliji (Isaija 45:7) piše: "Ja sam svetlost stvaram, a i mrak ja pravim, sreću dajem i nevolju pripremam. Ja, Gospod, sve to činim."
Pored svetlosti i tame pominje se i prozračnost Duha u Svetom Trojstvu. Ta analogija odgovara nivoima svesti kod ljudi. Tama je nesvesno ili neshvatljiva dubina osećanja koja u sebi krije sažeto svetlo duše i iskru ljubavi. Um se, kao svesni nivo, poredi sa svetlošću, dok razum/duh ima karakteristiku nevidljive, eterične sveobuhvatnosti.
Misao iskrsne iz dubine tame (duše) kao svetlost koja se širi, individualizuje i razmnožava i time stvara razumevanje u eteričnom polju duha. Duh je potencijal razumevanja ili visina kojoj širina mišljenja neprestano teži.
Poznato je da krst ima posebno značenje u hrišćanstvu. Razlog tome nije samo što je Isus razapet na njemu, već i zbog jedinstva u Trojstvu. Kod krsta gornji krak (visina) i donji (dubina) kao i krakovi koji se šire postaju jedno u središtu. Time simbolišu jedinstvo duha, duše i uma. Kada se krst okreće tada visina postaje širina i dubina, a dubina i širina visina, tj. transformišu se jedno u drugo. Neki krstovi, čak, imaju i krug koji spaja krakove i time simboliše njihovo stalno kruženje i transformisanje, kao i neuništivost.
Svest ne nastaje niti nestaje, već cirkuliše. Postoji i u tami, i u svetlosti, i u eteričnosti kao i u manifestovanosti i nemanifestovanosti, apsolutnoj individualnosti (razlici) i apsolutnom jedinstvu (istovetnosti). Zato i jeste život koji diše; koji se ritmički sažima i širi. Gradi i razgradjuje.
Neprestana transformacija misli, osećanja i razuma stvara promenu kroz koju se stiče znanje, uči i usavršava. U tom kretanju postoji trenutak sretanja i sjedinjavanja širine misli, dubine osećanja i visine razumevanja. To je moment svesne celovitosti i jedinstva bića. Kroz taj moment se spoznaje istina. S razlogom kažem moment, jer se takvo stanje ne može ostvariti jednom za svagda, već ga je potrebno stalno inicirati i dostizati dokle god smo ovde.
Podsvesno je u uskoj vezi s materijalnim oblikom ili telom. U njemu dominira Telesna svest ili najniži, primitivan, divlji instinkt samoodržanja lišen moralnosti. Ima karakteristike izuzetno individualne, otudjenje svesti ograničene isključivo telesnim zadovoljstvima i potrebama. Iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja istovremeno je i destruktivna. Karakteriše je krajnja ograničenost usled nedostatka izbora. Bez izbora nema kreativnosti i smisaonog kontinuiteta. Odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost i destrukciju.
Nadsvesna, Duhovna svest sadrži večnost i lepotu izvan tela i materije. U kontaktu s njom ego se transformiše u nad-ego. Prevazidje individualno bitisanje i postane svestan zajedništva i suštinskog jedinstva svega što postoji.
Kada se ego identifikuje Telesnom svešću degradira u pod-ego. Nije u stanju da koristi puni svesni kapacitet. Mišljenje se preplavi zabludama i nasiljem. Čovek se u tolikoj meri otudji da ne vidi vrednost u ničem sem u svojoj sebičnoj egzistenciji. Takvu samosvest, obično, imaju ljudi koji nalaze zadovoljstvo u ubijanju, mučenju, okrutnosti i svireposti.
