Phillips Brooks: "Istinski način da se bude ponizan nije u tome da se saginješ dok ne budeš manji nego što jesi, već da se ispraviš u svojoj stvarnoj visini nasuprot neke više prirode koja će ti ukazati koliko je neznatna visina tvoje veličine."
*
Jean-Jeackues Rousseau: "Sve su strasti dobre ako umeš njima da vladaš. Sve su strasti zle ako im se podaš. Neka ti je dužnost uvek važnija od strasti."
*
Meister Eckhart: "Niko ne može znati Boga ko nije spoznao sebe – leti prema duši, tajnom mestu najviših."
*
Kierkegaard: "Prema Sokratu svaka individua je sama sebi centar i ceo svet ima centar u njoj pošto je njegovo samoznanje znanje Boga."
*
Rollo May: "Istina u tradiciji (unutrašnjeg svetla) u religijskoj istoriji je da se uvek mora poći od samog sebe... Nije cela priča u moralu i dobrom životu, ali je sigurno ukoliko ne pođemo od njih, nećemo imati od kuda poći."
***
Razlike izmedju individualnih i društvenih moralnih vrednosti se ističu kao dokaz da ne postoje univerzalne. To nije dokaz, već normala pojava koja nastaje zbog različitog razvoja. Svesniji ljudi imaju kompleksnije moralne vrednosti od neosvešćenih i onih koji su ogrezli u nemoralu. Medjutim, niko nije savršen da u potpunosti razume sebe i svet u kojem živi. Univerzalni moral postoji u svesti svakog čoveka kao živi, beskonačni potencijal smisla i konstruktivnosti.
Zbog toga se stalno uči. Moralne vrednosti se neprestano razvijaju i usavršavaju promenom okolnosti, načina života i razumevanja. Što je bilo adekvatno za jedan period i uslove postaje nepogodno za drugačije tako da se uvek mora tragati za povoljnijim rešenjem. To i jeste razlog što društvena pravila nikada nisu, niti mogu biti konačna i savršena. U shvatanju svakog čoveka, kao i u društvenom sistemu, pored progresivnih, postoje i regresivni elementi. Potrebno je stalno preispitivanje i ličnih i društvenih vrednosti da bi se postizao progres i uskladile međusobne razlike.
Ipak, opšte pravilo i regulacija mora postojati u svakom periodu inače bi nastupio haos i bezakonje. Osnova toga pravila je ravnopravnost i davanje prvenstva dobrobiti svih članova zajednice, a ne sebičnim interesima pojedinaca. Ponašanje i akcije koje su korisne jednom čoveku i koje ne ugrožavaju i ne ometaju druge ljude i okolinu su u skladu sa moralnim zakonitostima. Takvo ponašanje i aktivnosti treba poštovati i uvažavati. Granica tolerancije se prelazi kada se to krši.
Ako želje nisu u skladu sa moralnim načelima svaki čovek je dužan da ih se odrekne da bi se izbegle štetne posledice. Kada se deluju u okviru moralnih zakonitosti postigne se sporazum i saradnja pošto se ima isti cilj. Zalaže se za ostvarenje poštenog, zajedničkog, a ne individualnog, sebičnog interesa. Iz toga jasno proizilazi da saradnja izmedju moralnih i nemoralnih ljudi nije moguća.
Ko deluje u okviru moralnog kodeksa ne može podržati nemoralne aktivnosti, a da ne prekrši pravila moralnosti. Poštovanje ne zavisi od fizičkog izgleda, položaja, imovine, već isključivo od izbora ponašanja i aktivnosti. Stiče se ličnim razvojem, odgovornošću i plemenitim delima. S razlogom se kaže: "Ako hoćeš da si poštovan – poštuj." Ko ne poštuje druge odabrao je neravnopravnost, pa se ne može ravnopravno ni tretirati.
Izbor da se ugrožavaju drugi, siluje, pljačka, ubija ima posledice. Kriminalci i nasilnici se lišavaju slobode da bi se zaštitila bezbednost miroljubivih gradjana i smanjio broj nevinih žrtava. Samopoštovanje je takodje važno. Osoba koja dozvoljava degradirajući i nasilan tretman narušava ravnopravnost i sklad isto kao i osoba koja ponižava druge. Skromnost se ne sastoji u omalovažavanju i podcenjivanju vlastite vrednosti, već u njenom pravilnom sagledavanju. Što je ličnost zdravija ima i jasnije granice tolerancije. Ne poštuje samo prava i dostojanstvo drugih već i svoje.
Istorija svedoči da je nemoralnost oduvek vodila u propast. Njome se nikad nije postigao dugoročan uspeh i prosperitet. Razvoj svih dosadašnjih sistema se sastojao od uspona i pada pošto se zasnivao na manipulaciji, izrabljivanju, neravnopravnosti, nasilju, tiraniji itd. Dugoračan prosperitet koji ima ravnomeran, progresivan trend kretanja nije moguć ukoliko odnos izmedju individualnosti unutar celine nije zasnovan na moralnim principima. To se slikovito može pokazati na sledećem primeru:
Ukoliko sve zemlje na planeti okarakterišemo kao jednu celinu, a svaku pojedinu kao individualnost u okviru te celine, dugoročan progres je moguće ostvariti kada se interakcija zemalja rukovodi opštim interesom i progresom, a ne napretkom pojedinih na račun ostalih.
Prosperitet koji se temelji na nemoralnim principima ne može imati kontinuitet. Аko samo neke od zemalja postižu progres, a ostale na račun toga doživljavaju regres, dužim vremenskim periodom zemlje u progresu moraju doživeti vrhunac prosperiteta, pošto ostale dostignu kulminaciju regresa. Time dolazi do preokreta. Progresivne zemlje, nalazeći se u interakciji sa zemljama kojima su iscrpile materijalne i prirodne resurse, i same počinju doživljavati regres.
Stalna potraga za prirodnim resursima, kao i njihovo nepravilno, štetno iskorišćavanje je ozbiljno ugrozilo životnu sredinu, prirodu i dovodi u pitanje opstanak planete. Istinski prosperitet svih zemalja je moguć tek onda kada svaka zemlja shvati značaj i važnost zajedničkog cilja i prednost da opšem interesu, a ne individualnom. Do sada se razvoj uspevao postizati lukavstvom. Daljnji zahteva mudrost. Samo mudrost pronikne kroz pohlepu i zaslepljenost materijalnim dobitkom i prvenstvo daje suštinskim vrednostima, pa se svesno i odgovorno zalaže za humanije društvo, mir i očuvanje planete.
*
Jean-Jeackues Rousseau: "Sve su strasti dobre ako umeš njima da vladaš. Sve su strasti zle ako im se podaš. Neka ti je dužnost uvek važnija od strasti."
*
Meister Eckhart: "Niko ne može znati Boga ko nije spoznao sebe – leti prema duši, tajnom mestu najviših."
*
Kierkegaard: "Prema Sokratu svaka individua je sama sebi centar i ceo svet ima centar u njoj pošto je njegovo samoznanje znanje Boga."
*
Rollo May: "Istina u tradiciji (unutrašnjeg svetla) u religijskoj istoriji je da se uvek mora poći od samog sebe... Nije cela priča u moralu i dobrom životu, ali je sigurno ukoliko ne pođemo od njih, nećemo imati od kuda poći."
***
Razlike izmedju individualnih i društvenih moralnih vrednosti se ističu kao dokaz da ne postoje univerzalne. To nije dokaz, već normala pojava koja nastaje zbog različitog razvoja. Svesniji ljudi imaju kompleksnije moralne vrednosti od neosvešćenih i onih koji su ogrezli u nemoralu. Medjutim, niko nije savršen da u potpunosti razume sebe i svet u kojem živi. Univerzalni moral postoji u svesti svakog čoveka kao živi, beskonačni potencijal smisla i konstruktivnosti.
Zbog toga se stalno uči. Moralne vrednosti se neprestano razvijaju i usavršavaju promenom okolnosti, načina života i razumevanja. Što je bilo adekvatno za jedan period i uslove postaje nepogodno za drugačije tako da se uvek mora tragati za povoljnijim rešenjem. To i jeste razlog što društvena pravila nikada nisu, niti mogu biti konačna i savršena. U shvatanju svakog čoveka, kao i u društvenom sistemu, pored progresivnih, postoje i regresivni elementi. Potrebno je stalno preispitivanje i ličnih i društvenih vrednosti da bi se postizao progres i uskladile međusobne razlike.
Ipak, opšte pravilo i regulacija mora postojati u svakom periodu inače bi nastupio haos i bezakonje. Osnova toga pravila je ravnopravnost i davanje prvenstva dobrobiti svih članova zajednice, a ne sebičnim interesima pojedinaca. Ponašanje i akcije koje su korisne jednom čoveku i koje ne ugrožavaju i ne ometaju druge ljude i okolinu su u skladu sa moralnim zakonitostima. Takvo ponašanje i aktivnosti treba poštovati i uvažavati. Granica tolerancije se prelazi kada se to krši.
Ako želje nisu u skladu sa moralnim načelima svaki čovek je dužan da ih se odrekne da bi se izbegle štetne posledice. Kada se deluju u okviru moralnih zakonitosti postigne se sporazum i saradnja pošto se ima isti cilj. Zalaže se za ostvarenje poštenog, zajedničkog, a ne individualnog, sebičnog interesa. Iz toga jasno proizilazi da saradnja izmedju moralnih i nemoralnih ljudi nije moguća.
Ko deluje u okviru moralnog kodeksa ne može podržati nemoralne aktivnosti, a da ne prekrši pravila moralnosti. Poštovanje ne zavisi od fizičkog izgleda, položaja, imovine, već isključivo od izbora ponašanja i aktivnosti. Stiče se ličnim razvojem, odgovornošću i plemenitim delima. S razlogom se kaže: "Ako hoćeš da si poštovan – poštuj." Ko ne poštuje druge odabrao je neravnopravnost, pa se ne može ravnopravno ni tretirati.
Izbor da se ugrožavaju drugi, siluje, pljačka, ubija ima posledice. Kriminalci i nasilnici se lišavaju slobode da bi se zaštitila bezbednost miroljubivih gradjana i smanjio broj nevinih žrtava. Samopoštovanje je takodje važno. Osoba koja dozvoljava degradirajući i nasilan tretman narušava ravnopravnost i sklad isto kao i osoba koja ponižava druge. Skromnost se ne sastoji u omalovažavanju i podcenjivanju vlastite vrednosti, već u njenom pravilnom sagledavanju. Što je ličnost zdravija ima i jasnije granice tolerancije. Ne poštuje samo prava i dostojanstvo drugih već i svoje.
Istorija svedoči da je nemoralnost oduvek vodila u propast. Njome se nikad nije postigao dugoročan uspeh i prosperitet. Razvoj svih dosadašnjih sistema se sastojao od uspona i pada pošto se zasnivao na manipulaciji, izrabljivanju, neravnopravnosti, nasilju, tiraniji itd. Dugoračan prosperitet koji ima ravnomeran, progresivan trend kretanja nije moguć ukoliko odnos izmedju individualnosti unutar celine nije zasnovan na moralnim principima. To se slikovito može pokazati na sledećem primeru:
Ukoliko sve zemlje na planeti okarakterišemo kao jednu celinu, a svaku pojedinu kao individualnost u okviru te celine, dugoročan progres je moguće ostvariti kada se interakcija zemalja rukovodi opštim interesom i progresom, a ne napretkom pojedinih na račun ostalih.
Prosperitet koji se temelji na nemoralnim principima ne može imati kontinuitet. Аko samo neke od zemalja postižu progres, a ostale na račun toga doživljavaju regres, dužim vremenskim periodom zemlje u progresu moraju doživeti vrhunac prosperiteta, pošto ostale dostignu kulminaciju regresa. Time dolazi do preokreta. Progresivne zemlje, nalazeći se u interakciji sa zemljama kojima su iscrpile materijalne i prirodne resurse, i same počinju doživljavati regres.
Stalna potraga za prirodnim resursima, kao i njihovo nepravilno, štetno iskorišćavanje je ozbiljno ugrozilo životnu sredinu, prirodu i dovodi u pitanje opstanak planete. Istinski prosperitet svih zemalja je moguć tek onda kada svaka zemlja shvati značaj i važnost zajedničkog cilja i prednost da opšem interesu, a ne individualnom. Do sada se razvoj uspevao postizati lukavstvom. Daljnji zahteva mudrost. Samo mudrost pronikne kroz pohlepu i zaslepljenost materijalnim dobitkom i prvenstvo daje suštinskim vrednostima, pa se svesno i odgovorno zalaže za humanije društvo, mir i očuvanje planete.
