Akšam je već pao rani
sa vitkih munara pukli ezani
kazaljke na Katedrali se sneno zlate
golubovi sivi kod Sebilja se jate.
Na mahale se naslonile sutona boje
kaldrmom se sjene zlatne roje
žmirkaju prvi fenjeri kroz Sarače
dućandžije škripave baglame navlače.
K'o stražar nad gradom gordi Trebević
motri kako Baščaršija dan u njedra skuplja
Miljacka lukove mostova vitkih zapljuskuje
i valom hitrim modre obale kupa.
U zraku već se sluti radost Ramazana
kandilje da pali sanja mujezin stari
za iftare da mijese mirisne somune
već sanjaju brašnjavi pekari.
U boščama, somuni tad topli i vreli
mirisom svojim plijenit' će sokake
a tobdžija stari će uz Kovače
do Tabije ubrzat' svoje korake.
Aman, lijepo li je sa Bijele tabije
pred Ramazan...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Siroče ima najviše budućnosti
Ruševine takođe
Možemo opet
Sve
Ispočetka
Ali ovaj put
Uradićemo to
Slušajući samo svoje :heart:
Jednog dana kad sve ovo prođe.
Kad prođu bolesti moje.Ustaću nevin i čist kao tek rođen u slavu ljubavi naše.
Jednog dana kad sve ovo prođe.Kad zaborav otme reči tvoje.Ustaćeš, nevina i čista ko gospa sa zida neke neznane katedrale.
Krenućemo skupa u svetlost praćeni anđela horom.
Jednog dana kad sve ovo prođe, početak novi izbrisaće kraj.Ponosni i nemi, jedno pokraj drugog,na vratima raja čekaćemo znak.
Ne videći nikog, poljupce ću krasti.U njegovu slavu, zavet da ti dam.
Jednom kad sve ovo prođe...
Josh Billings: "Polovina nevolja u životu proistekne iz toga što se prebrzo kaže da, a sa zakašnjenjem ne."
- Češće je tako, mada može biti i obrnuto. Zavisi od situacije.
----
Spinoza: "Ako hoćeš da ti sadašnjost bude drugačija od prošlosti proučavaj prošlost."
- Time se uvidi u čemu se greši, šta treba ispraviti ili raditi drugačije da bi se postiglo ono što se želi.
---------
Fridrih Niče: "Ko se bori sa čudovištima treba paziti da i sam ne postane čudoviše."
- Ko ima posla sa podlim ljudima treba paziti da se ne spusti na njihov nivo i da sam ne počne nepoštenu borbu, jer u tom slučaju nema razlike.
-------
Epiktet: "U prirodi je mudrih da odole zadovoljstvima, a budalastih da im budu robovi."
- Misli na zadovoljstva sa...
Zlatan je tipičan muškarac. Zaposlen je, ima djecu i ženu. Za sebe misli da je dobar muž
i otac, jer dobro zarađuje i ne vara ženu. Dobro, nećemo računati ako se neki put okrene
za zgodnim parom ženskih nogu. To je već urođena, instinktivna radnja, a Zlatan ne može
protiv svoje prirode. Ali, Zlatan ima jednu tajnu - nikako ne voli 8. mart. Za Zlatana je 8. mart
dan kad muškarci moraju da se pretvaraju da su ono što nisu, a Zlatan je pošten tip, on
jednostavno ne voli da laže. Da, da, Zlatan je čovjek načela. Ne voli laž, a 8. mart je dan
prepun laži. Cvijeće, čestitke, pokloni, slatke riječi... Sve to kao da dolazi iz nekog drugog
čovjeka, ne iz tog Zlatana koji cijelu godinu muški nosi teret brige o porodici. Naravno,
Zlatan ne bi...
Gadim se sebe kad pogledam u neke prošle epizode serije mog života
Ali
Izaći ću na scenu i sve priznati
Svaki paradajz i osudu kojim me budu gađali
Prihvatiću sa osmehom
I nastaviću
Svojim putem
Tokom pljačke u Americi, pljačkaš banke je viknuo svima u banci: "Ne mrdajte. Novac pripada državi. Vaš život pripada vama."
Svi u banci su mirno legli. Ovo se zove „Koncept promene uma“ Promena konvencionalnog načina razmišljanja.
Kada je jedna gospođa provokativno legla na sto, razbojnik joj je viknuo: "Molim vas, budite civilizovani! Ovo je pljačka, a ne silovanje!"
Ovo se zove „Biti profesionalac“ Fokusirajte se samo na ono za šta ste obučeni!
Kada su se pljačkaši banaka vratili kući, mlađi pljačkaš (sa masters diplomom) rekao je starijem pljačkašu (koji je završio tek 6 razreda osnovne škole): „Veliki brate, hajde da izbrojimo koliko smo dobili.
Stariji razbojnik je opovrgnuo i rekao: "Baš si glup. Toliko je novca da će nam...
Postavljeno mi je pitanje: "Šta znači aktivni moment?" Znači dešavanje ili žarište aktivnosti. Jedino se u tom momentu odvija svaki dogadjaj. Bez toga momenta nije moguć ni jedan proces i promena. Zato je uvek postojeći, ali drugačiji i unikatan jer je promenljiv i tekući. Iz njega izlazi stari, promenjeni moment da bi ušao novi koji se treba promeniti.
Prema tome, taj moment ne nastaje sam od sebe niti je nezavisan, već se nalazi u stalnoj interakciji i vezi sa prošlim i budućim. Samo zajedno stvaraju promenu koja ima smisao.
Aktivnost i promena može postojati jedino u razlikama. Ako bi postojao samo Jedan, apsolutno Isti moment bez unutrašnje i spoljašnje razlike ne bi bilo ničeg da prouzrokuje pokret i promenu. Takav moment bi...
"Metateza likvida – u slavenskim je jezicima vladao tzv. zakon otvorenih slogova (v. dolje) tj. težnja da ne bude zatvorenih slogova (stsl. je doista bio takov, nije uopće imao zatvorenih slogova). Tomu su zakonu među ostalim smetale i skupine *e i *a (koje će poslije dati o u slav.) s likvidama *l i *r (skupine sastavljene od *e i *a s nazalima *m i *n daju slav. nosne samoglase ę i ǫ, v. gore). Stoga su te skupine *eRC i *aRC (R stoji za *r/l) morale biti nekako uklonjene u slavenskom, a tȃ se promjena različito odigrala u pojedinim slavenskim jezicima. Tu promjenu, koja se je dogodilo negdje u 8. st., nazivamo metatezom likvida. Slavenske su riječi bez metateze likvida zabilježene u inojezičnim izvorima – tako Grk Teofan...
Stara bosanska dvospratnica bila je ispunjena ljudskim dušama. Obred
vjenčanja trebao se obaviti u velikoj sobi koja se nalazila na spratu, koja
je bila u potpunosti uređena u starom bosanskom stilu.
Na drvenim prozorima bijelile su se lagane draperije koje su bile dovoljno
guste da zaklanjaju od pogleda sa susjednih prozora starih bosanskih
kuća koje su dominirale u cijeloj mahali, a opet dovoljno rijetke da soba
ne oskudijeva dnevnim svjetlom. Debeli i teški ćilimi su zastirali starinske
podove, a odmah ispod prozora dužinom cijelog zida bila je dugačka drvena
sećija, zastrta debelim spužvama po kojima je bila bačena prostirka slična
serdžadama, dok su uz sami rub sećije bili poredani dugački zeleni jastuci.
Nasuprot sećije, na drugoj...
Interesantno je kako se veštim, elokventnim izlaganjem od sadašnjosti, kao normalne fizičke pojave, napravila senzacija i misterija. Univerzum je aktivna sfera vremena/promena.
Sve stvari i živa bića, koja rodjenjem ulaze u tu sferu, se neprestano menjaju. Zato u vremenu/promenama uvek postoji moment promene ili sadašnjošnost. Ona je uvek aktivna i postojeća pošto se u njoj sve dešava i menja.
Promenjeno koje izlazi iz toga momenta prelazi u prošlost i egzistira kao realizovano/ završeno na koje se više ne može uticati, dok se budućnost nagoveštava po onome što će se tek promeniti.
Fizički svet je determisan strogim zakonitostima tako da je sadašnjost neminovnost koja se ne može izbeći. Unutrašnji svet svesti je drugačiji. U njemu...
Sta se to desilo sa danasnjim kafanama?
Gde su nestala ona divna mesta gde se dobro jelo?
Nikada vise restorana,valjda ne postoji relevantna svetska kuhinja koja nema
svoj restoran u mom gradu.
A u internacionalnim kuvari se utrkuju da sastave nespojivo.
Tanjir sa jelom vise izgleda kao nadrealisticka slika nego nesto od cega bi se
posten svet najeo.
Gde su nestali svi oni restorani gde se ulazilo kao u drugu kucu?
Svestan sam da je drugo vreme,svestan sam da u mom zaljenju vise ima tuge za mladoscu
nego realne osnove za primedbe.
Ali zar se vise nikom ne jede pasulj sa rebarcima?
Zar zaista vise nema ljubitelja skembica?
Da li smo srljajuci nezadrzivo u progres izgubili sposobnost da se radujemo malim i
obicnim stvarima.
I sta cemo kad...
Ćerku sam sanjao. Našu.
Sa kosom kao noć, crnom.
Sa suncem u očima nalik tvojim.
Sina sam sanjao. Našeg.
Sa snagom nalik na moju.
Sestru da štiti.
I nas dvoje sam sanjao.
Sretne, kakvi nikada nismo bili.
I kuću sam sanjao. Našu.
Dom, koji nikada imati nećemo.
Naš dom.
I znao sam da je samo san.
San o sreći koja nam izmače.
Valjda je tako suđeno.
Nismo umeli il nismo smeli.
Sad više i nije važno.
I dok sam razmisljao o tome, palo mi je napamet pitanje:
Jeste li se i VI strasno mucili kroz celokupnu srpsku istoriju?
Јуче на фејсбуку налетим на причу/сведочанство "Бијела дугмад". Читао сам је као и сваку те тематике са грчем у стомаку, кнедлом у грлу и сузом у углу ока. У питању је сведочанство седмогодишњег дечака, сада старца, о насилном одвајању од поородице приликом депортације у Јасеновац 42-ге, смрти оца, мајке, на коју му је једина успомена остало "бијело дугме", које јој је отргао са сељачке блузе док су га отимали из мајчиног загрљаја, тортурама у логору, и слободи коју је дочекао.
Јутрос чујем причу о двогодишњем Данилу Цокићу који је погинуо у мартовском погрому заједно са оцем и трудном мајком.
"На Петровачкој цести", песма Бранка Ћопића је нешто што ми се дубоко урезало у мозак након првог читања, и на свако следеће пустим сузу...
Vec neko duze vreme primecujem fantasticne prevode na raznim sajtovima. Aj malo da to pretresem.
Kada smo moja braća i ja bili mali pa bi nepažnjom u igri napravili kakav zijan,
mati je imala običaj da nas pošalje da uzberemo po jedan prut, svako po svojoj
mjeri, u malom vrbiku što je rastao na kraju prašnjavog puta. Bio je to vaspitno
-popravni rekvizit uz čije sam korištenje spoznala pravo na slobodu izbora na
vlastitoj koži. Prut je trebao imati preventivnu svrhu, da bi drugi put pazili kako
i šta radimo dok se igramo.
E, al' se zato moj najstariji brat dosjetio, pa bismo krišom skupljali mekane
spužvene papuče za "pokući", nosili ih u dječiju sobu, pa bi ih uvlačili u nogavice
pantalona i stvarali zaštitni mekani sloj. Naše noge bi iznenada poprimale nove
konture, pa smo sve troje pomalo ličili na klovnove dok smo se sad već...
РЕКВИЈЕМ
Расуте успомене чекају да им се посветим.
Одлажем неизбежно до у бескрај а оне нагомилане заузимају простор.
Није то подвлачење црте већ поспремање које се у бољим споменарима ради редовно.
Писма која сам добијао,препуна срца прободених стрелама.
Разгледнице вреле од сунца и слане од мора,украдене чаше са летње терасе хотела у Дубровнику.
Пар карата са неких концерата када сам мислио да сам најважнији на свету.
Један ранац који је крио све моје тајне.
Гомила фотографија са људима чијих осмеха само могу да се сетим...имена су се затурила негде у ходницима вемена.
Кутија са великим очекивањима и надама у живот који ме зове .
Паклица Херцеговине без филтера украдена од мог оца и стални страх да не сазна за то.
Индеx и...
Ljudska psiha je poput lavirinta
Puna tajni, izazova i čuda
Svaki korak je novi put
Svaki zid je nova granica
Ljudska psiha je poput okeana
Duboka, široka i nepredvidiva
Svaki talas je novi osećaj
Svaka kap je nova misao
Ljudska psiha je poput neba
Visoka, svetla i beskrajna
Svaka zvezda je novi san
Svaki oblak je nova slika
Ljudska psiha je poput cveta
Lepa, nežna i jedinstvena
Svaki list je novi deo
Svaki miris je nova uspomena
Ljudska psiha je poput umetnosti
Složena, kreativna i izražajna
Svaka boja je novi ton
Svaki oblik je nova vizija.
:heart2:
AI naslikao "Energija misli"
Volim srpski jezik i književnost, volim da učim, pišem i govorim ga.
Srpski sam slušala u pesmama još kao dete, slušali su moji roditelji, kasnije sam i sama počela da slušam. Zatim tu su bili knjige mojih roditelja, koji su veliki broj isto bile na srpski (tačnije srpsko- hrvatski, od tamo i moja jekavica na početku) pa sam pocela da čitam.
Na početku mi išlo teško, neke reči nisam razumela, kasnije sam počela da im sama pronalazim znaćenje pomoću reći koji su bili ispred ili iza njih. I opet nije bilo baš lako, pročitala bi knjigu a da je polovinu nisam razumela, pa bih je pročitala opet. Tako sam svaku knjigu čitala po najmanje dva tri puta.
Zatim je došao net, pa je sve bilo malo lakše, lakše sam nalazila knjige, ako nisam nešto...
Bilo je rano jutro. Snažni udari sjeverca postajali su sve jači, rasipajući ledene pahulje
po ionako hladnom zraku. Odjevena u debelu krznenu bundu, sa smeđom povećom
torbom preko ramena, stajala je na proširenju, uprtog pogleda u magistralu iščekujući
autobus koji je tu redovno svraćao i kupio putnike za Sarajevo. Bili su to najčešće
studenti koji su se vraćali sa vikenda.
Tog jutra na proširenju vladala je pustoš, osim nje nije bilo više nijedne duše. U daljini,
na uskom putiću koji je vodio iz pravca njene kuće, ugleda malu figuru koja se probijala
kroz pahulje i pri svakom novom koraku dobivala njoj tako poznato obličje. Bila je to
majka, sa licem uokvirenim debelom pamučnom maramom i velikom očevom bundom
na staračkim leđima. U...
Lyrics
Hello darkness, my old friend
I've come to talk with you again
Because a vision softly creeping
Left its seeds while I was sleeping
And the vision that was planted in my brain
Still remains
Within the sound of silence
In restless dreams I walked alone
Narrow streets of cobblestone
'Neath the halo of a street lamp
I turned my collar to the cold and damp
When my eyes were stabbed by the flash of a neon light
That split the night
And touched the sound of silence
And in the naked light I saw
Ten thousand people, maybe more
People talking without speaking
People hearing without listening
People writing songs that voices never share
No one dared
Disturb the sound of silence
"Fools" said I, "You do not know
Silence like a cancer grows...
E pa kad ja postavim temu ili pitanje imam utisak da me niko pod milim bogom ne razume.
(Ili me mozda instantno proglase idiotom sa glupom temom ali nekako ne zele da mi kazu - to je malo nelogicno s obzirom da se pljuje sve svasta i svako)
Iako je bio februar, zrak je već počeo mirisati na proljeće. Prve zrake sunca koje su
neodoljivo golicale obraze, nježno su milovale zemlju, budeći je iz uspavanog zimskog
sna. Prekrasni žuti cvjetovi jaglaca počeli su stidljivo promaljati svoje glavice po
zelenim rubovima staza i puteva.
Držeći se za ruke, uživali smo u jutarnjoj šetnji, a onda svratili u jednu ljetnu baštu i
naručili čaj od šumskog voća. Dok smo ispijali mirisni čaj, pričali smo o laganim temama,
a onda je razgovor skrenuo na našu omiljenu temu.
Volim kad mi daje savjete o pisanju. Nije sad da sam totalna neznalica, znam i ja ponešto,
ali kad on to priča sve izgleda tako jednostavno i jasno.
- Znaš, pisanje ti je kao da praviš kuću, - kaže mi, - Baš kao što graditelj...
Naleteo sam na članak o pokazivanju srednjeg prsta, podelio sam već na blogu koji nije moj, pa nešto razmišljam da objavim i na svom blogu jer će ono biti najverovatnije obrisano.
Dakle- loš je prevod, ali shvata se poenta-
Nepristojna gesta prstima ima malo poznato podrijetlo i datira iz Stogodišnjeg rata (1337.-1453.) između Francuza i Britanaca. Prije bitke kod Crécyja, koja se dogodila u Crécyju, u sjevernoj Francuskoj 26. kolovoza 1346., francuski kralj Filip VI dao je naredbu da se amputira srednji prst svakom Englezu zarobljenom nakon bitke. Njihov je cilj bio da nikada više ne budu u stanju rukovati lukom.
Međutim, nakon bitke, Englezi su pobijedili i ponosno pokazali svoj netaknuti srednji prst francuskim zarobljenicima, kao...
MENI NAJDRAŽA. PO NJOJ ĆE SE ZVATI ZBIRKA PRIČA KOJU PRIVODIM KRAJU.
KAO JEZUŠKA NA SRCU
Pokušavam da se setim kada sam prestao da se radujem snegu. Da li je to bilo one godine kada sam počeo da pušim i bio duboko uveren da me od oca ukradena cigara uvodi u svet odraslih? Ipak, priznaćete, odrasli se ne grudvaju. Da li je to bilo one zime koju sam proveo na relaciji Banovo brdo-Grocka, više hodajući, nego vozeći se? Mladost nije bila dovoljna da ubije vonj sirotinje u prepunim autobusima, koji je nagoveštavao današnje dane. Možda one zime u Sloveniji, pod šatorom na završnom terenu puka veze, ili one slavonske, koju sam proveo u besmislenom ratu bez pobednika? Tranzicione zime su sa sobom nosile odgovornost oca porodice da obezbedi...
Parmenid, u delimično sačuvanoj poemi "O prirodi", prvi put raspravlja o biću i time postavlja temelj ontologiji. Tvrdio je da postoji samo biće, ali ne i nebiće (nepostojanje). "Biće jeste, nebiće nije."
Biće je poistovetio mišljenjem. "Jer je isto što se može misliti i što može biti." Postoji samo ono o čemu se može misliti. O nebiću ili nečem što ne postoji se ne može ništa znati niti se o tome može misliti.
Mada se maštom mogu zamisliti mnoge stvari kojih nema one nisu nebiće već nešto što ostaje u okviru bića. Na primer, ako se zamisli vila s krilima obavijena blještavom svetlošću ta kreacija je stvorena od nečeg što već postoji i o čemu se zna. Postoji žena, postoje krila i postoji svetlost.
U fizičkom svetu sve stvari i bica...
Nije on bio nikako loš čovjek, naprotiv, pogotovo kad bi popio malo više pa se pretvarao u
pravog dobričinu i veseljaka koji je dijelio kapom i šakom. Svu kafanu redom je čašćavao,
a onda bi se uputio tamnim gradskim sokacima i pomalo teturajući dolazio kući. Gomila
razbacanih crvenki i hiljadarki ostajala bi za njim u prostranoj verandi dok bi nesigurnim
koracima tiho ulazio trudeći se da ga ne čuje niko. Mi, djeca, obično smo se pravili da spavamo,
ali na prvi zvuk otvaranja vrata, znali smo da je došao pa bi u pidžamama, bosih nogu po
verandi skupljali i jagmili se ko će više pokupiti zgužvanih novačanica koje su mu ispadale
iz džepova. Onda bi se na verandi pojavila majka pa bi mu sa ljutnjom govorila:
- Dokle bolan tako, je l...