KLETVA
"Zašto Zorane, zašto?"
"Ja nisam Zoran. Ne zovite me tako, druže sudija."
"Kako drugačije da ti se obraćam?"
"Ne znam druže sudija."
Dvojica muškaraca, kasnih tridesetih godina, sedeli su jedan naspram drugog u prostoriji u kojoj osim stola, dve stolice i ogledala na bočnom zidu, nije bilo ničega drugoga. Jako neonsko svetlo ih je obasjavalo. Jedan nizak sa kao zift crnom kosom, u košulji sa zavrnutim rukavima i sakoom prebačenim preko naslona stolice. Drugi visok, mršav, skoro sasvim sede kose sa visokim zaliscima, u radničkom odelu koje mu zbog nečega nije ni malo pristajalo. Trljao je naizmenično zglobove jedne pa druge ruke, crvene od lisica, koje su mu bile skinute par minuta ranije.
"Znači ti nisi onaj dečak, koga je majka dovela u obdanište da ga upiše i kojeg je vaspitačica posadila baš pokraj mene."
"Ja nemam majku druže sudija."
"Gospode Bože, Zorane šta to pričaš, šta ti je onda teta Dana?"
"Usvojitelj, druže sudija."
"Nije majka samo ona koja te rodi već i ona koja ti pruži svu ljubav ovog sveta, a teta Dana je baš to uradila."
"Ona je moj usvojitelj, druže sudija."
"Ona je tvoja majka, bila je to i onda kada te dovodila čistog i najlepše obučenog u obdanište. I onda kada te pratila na ekskurzije i kad te dočekivala sa njih. I onda kada ti je spremala najlepše sendviče na svetu i torte za tvoj rođendan. Zar se toga ne sećaš Zorane?
"Ja nemam rođendan, druže sudija."
"Dobro, možemo mi i drugačije Zorane. Da li si 13..07.1990 u 18 časova i 25 minuta na adresi Studentski trg kod broja 17, zadao teške telesne povrede od kojih je oštećena Sofija Vidak preminula iste noći?"
"Jesam, druže sudija"
"Šta je razlog tome?"
"Kletva, druže sudija."
Kao da se budi iz sna polako je dolazi k'sebi. Toga dana se vraćao kući kasneći malo. Otišao je da uplati turistički aranžman za Sofiju i Lejlu. Odlučio je da prvo svrati kod majke i da vidi trebalu joj šta. Od kad nisu živeli zajedno, predstavljala mu je veliki razlog za brigu. Majka nije volela Sofiju i na kraju su morali da se odsele, jer su svađe postale svakodnevne. Ušao je bez kucanja, kao što je to uobičajeno radio, u kuhinji je sedela nepoznata žena i pila kafu sa majkom. Nisu ga čule. Trenutak pre nego što im se javio čuo je tu nepoznatu ženu kako priča o sinu Milisavu koga je morala da ostavi pred majkinim vratima i kako ju je znala sa pijace gde je povremeno prodavala sir od kad joj je baba umrla. Reče još da je molila Boga da ima dobru dušu kao što ima lepo lice i da će se brinuti o njenom čedu. Još je rekla da su je na silu udali za čoveka koga se plašila i koji ju je tukao. Dva deteta je izgubila od njegovih batina, nije želela i treće. Tri meseca je skupljala hrabrost pre no što ga je u kotarici u koju je ubacila ćebence koje je sama izatkala, ostavila na dušu nepoznatoj ženi. Tada su obema potekle suze. Nakon izvesnog vremena je nastavila. "Umro mi je čovek, Milisavov otac. Dugo sam to čekala, žao mi je što ga svojim rukama nisam zadavila ali sam se bojala da dete više nikad neću videti." Još je rekla da zna da je prokleta i da on neće hteti da je vidi i da ne mora ni da zna da mu je majka, samo da joj za njegov rođendan, na Preobraženje dozvoli da mu poklon donese. Tog trenutka mu se svet srušio, nije se sećao kako je izašao iz stana i koliko je lutao ulicama Beograda.
"Od kad poznaješ oštećenu Sofiju Vidak."
"Ona je moja žena, druže sudija."
Dobro se sećao kada je upoznao. Stari kuvar je otišao u penziju i radnici su se bunili da je hrana u menzi bila sve gora i gora. Samo se jednog zimakog jutra pojavila onako nasmejana. Niko se nije više žalio na hranu. Ubrzo su saznali da se zove Sofija, da je udovica i da ima ćerku Lejlu. Još je govorila da je privremeno tu, dok ne sakupi pare da ode za Nemačku kod strica, očevog rođenog brata, koji tamo drži restoran i jako je bogat. Malo po malo, počele su svađe a kasnije i tuče među mlađim radnicima. Čak i onim oženjenim. Stariji radnici su pričali da to zlo treba govnjivom motkom oterati i da će im pogon rasturiti. Nekako je tih dana, bar se njemu tako činilo, počela da mu se obraća sa više pažnje i da se zbližava sa njim. Brzo nakon toga, pitala ga je da se preseli kod njega jer je poštena i ne može izlaziti sa nekim ko joj nije čovek. Pristao je, majka Dana je bila presrećna. Mislio je da je on najsrećniji čovek na svetu. Nisu ga doticale priče da je spavala sa svakim ko je od nje to tražio, ni one majka Danine da nije dobro da mlada žena ostavlja dete svekrvi i izlazi sama dok joj muž radi. Ubrzo je Sofija poočela politički angažuje da bi postala presednik sindikata cele fabrike. Nije mu smetalo ni to što je počela sve češće i duže da odsustvuje, on i Lejla su se zbližili. Počela je da ga zove tata..
"Šta se tačbo dogodilo te večeri."
"Ubio sam je druže sudija."
Ugledao ju je kako izlazi iz službene limuzine, vukući Lejlu za ruku a noseći kofer u drugoj. Za njom je izašao generalni direktor i poljubio je. Tada se oglasio i upitao je šta to znači. Direkror se udaljio a Sofija je počela da sipa otrov, nije mogao da prihvati da mu se njegova Sofija tako obraća. Govorila je da je nesposoban i da sa njim i njegovom majčetinom nema budućnost i da ona zaslužuje boljeg i da Sofiji treba bolji otac. I da on nije muškarac, već mlakonja. U tom momentu joj se Lejla otrgla a ona zateturala i pala udarivši glavom o mermerni stepenik. Skoro u istom momentu crvena boja krvi je ofarbala trotoar. Zaurlao je, dotrčao do nje. Od tog momenta se više ničega nije sećao. Ni krvi na svojoj odeći ni Lejlinih vriskova, ni dolaska Hitne pomoći i Milicije.
"Druže sudija imate telefonski poziv, u načelnikovoj kancelariji."
"Odmah dolazim, brzo ću ja Zorane"
"Pojavio se novi svedok koji nam je ispričao šta se stvarno desilo. Neko, veoma važan, je intervenisao za tebe. Slobodan si Zorane, možeš da ideš."
"Nemam ja gde, Dragane."
Десиће се једног дана, хтела ти то или не
Сећаћеш се, али нећеш знати шта.
Болеће те, али нећеш знати где.
Чекаћеш, али нећеш знати кога.
Разумећеш, али нећеш знати како.
Да те стигла суза оног ко је имао само тебе.
"Zašto Zorane, zašto?"
"Ja nisam Zoran. Ne zovite me tako, druže sudija."
"Kako drugačije da ti se obraćam?"
"Ne znam druže sudija."
Dvojica muškaraca, kasnih tridesetih godina, sedeli su jedan naspram drugog u prostoriji u kojoj osim stola, dve stolice i ogledala na bočnom zidu, nije bilo ničega drugoga. Jako neonsko svetlo ih je obasjavalo. Jedan nizak sa kao zift crnom kosom, u košulji sa zavrnutim rukavima i sakoom prebačenim preko naslona stolice. Drugi visok, mršav, skoro sasvim sede kose sa visokim zaliscima, u radničkom odelu koje mu zbog nečega nije ni malo pristajalo. Trljao je naizmenično zglobove jedne pa druge ruke, crvene od lisica, koje su mu bile skinute par minuta ranije.
"Znači ti nisi onaj dečak, koga je majka dovela u obdanište da ga upiše i kojeg je vaspitačica posadila baš pokraj mene."
"Ja nemam majku druže sudija."
"Gospode Bože, Zorane šta to pričaš, šta ti je onda teta Dana?"
"Usvojitelj, druže sudija."
"Nije majka samo ona koja te rodi već i ona koja ti pruži svu ljubav ovog sveta, a teta Dana je baš to uradila."
"Ona je moj usvojitelj, druže sudija."
"Ona je tvoja majka, bila je to i onda kada te dovodila čistog i najlepše obučenog u obdanište. I onda kada te pratila na ekskurzije i kad te dočekivala sa njih. I onda kada ti je spremala najlepše sendviče na svetu i torte za tvoj rođendan. Zar se toga ne sećaš Zorane?
"Ja nemam rođendan, druže sudija."
"Dobro, možemo mi i drugačije Zorane. Da li si 13..07.1990 u 18 časova i 25 minuta na adresi Studentski trg kod broja 17, zadao teške telesne povrede od kojih je oštećena Sofija Vidak preminula iste noći?"
"Jesam, druže sudija"
"Šta je razlog tome?"
"Kletva, druže sudija."
Kao da se budi iz sna polako je dolazi k'sebi. Toga dana se vraćao kući kasneći malo. Otišao je da uplati turistički aranžman za Sofiju i Lejlu. Odlučio je da prvo svrati kod majke i da vidi trebalu joj šta. Od kad nisu živeli zajedno, predstavljala mu je veliki razlog za brigu. Majka nije volela Sofiju i na kraju su morali da se odsele, jer su svađe postale svakodnevne. Ušao je bez kucanja, kao što je to uobičajeno radio, u kuhinji je sedela nepoznata žena i pila kafu sa majkom. Nisu ga čule. Trenutak pre nego što im se javio čuo je tu nepoznatu ženu kako priča o sinu Milisavu koga je morala da ostavi pred majkinim vratima i kako ju je znala sa pijace gde je povremeno prodavala sir od kad joj je baba umrla. Reče još da je molila Boga da ima dobru dušu kao što ima lepo lice i da će se brinuti o njenom čedu. Još je rekla da su je na silu udali za čoveka koga se plašila i koji ju je tukao. Dva deteta je izgubila od njegovih batina, nije želela i treće. Tri meseca je skupljala hrabrost pre no što ga je u kotarici u koju je ubacila ćebence koje je sama izatkala, ostavila na dušu nepoznatoj ženi. Tada su obema potekle suze. Nakon izvesnog vremena je nastavila. "Umro mi je čovek, Milisavov otac. Dugo sam to čekala, žao mi je što ga svojim rukama nisam zadavila ali sam se bojala da dete više nikad neću videti." Još je rekla da zna da je prokleta i da on neće hteti da je vidi i da ne mora ni da zna da mu je majka, samo da joj za njegov rođendan, na Preobraženje dozvoli da mu poklon donese. Tog trenutka mu se svet srušio, nije se sećao kako je izašao iz stana i koliko je lutao ulicama Beograda.
"Od kad poznaješ oštećenu Sofiju Vidak."
"Ona je moja žena, druže sudija."
Dobro se sećao kada je upoznao. Stari kuvar je otišao u penziju i radnici su se bunili da je hrana u menzi bila sve gora i gora. Samo se jednog zimakog jutra pojavila onako nasmejana. Niko se nije više žalio na hranu. Ubrzo su saznali da se zove Sofija, da je udovica i da ima ćerku Lejlu. Još je govorila da je privremeno tu, dok ne sakupi pare da ode za Nemačku kod strica, očevog rođenog brata, koji tamo drži restoran i jako je bogat. Malo po malo, počele su svađe a kasnije i tuče među mlađim radnicima. Čak i onim oženjenim. Stariji radnici su pričali da to zlo treba govnjivom motkom oterati i da će im pogon rasturiti. Nekako je tih dana, bar se njemu tako činilo, počela da mu se obraća sa više pažnje i da se zbližava sa njim. Brzo nakon toga, pitala ga je da se preseli kod njega jer je poštena i ne može izlaziti sa nekim ko joj nije čovek. Pristao je, majka Dana je bila presrećna. Mislio je da je on najsrećniji čovek na svetu. Nisu ga doticale priče da je spavala sa svakim ko je od nje to tražio, ni one majka Danine da nije dobro da mlada žena ostavlja dete svekrvi i izlazi sama dok joj muž radi. Ubrzo je Sofija poočela politički angažuje da bi postala presednik sindikata cele fabrike. Nije mu smetalo ni to što je počela sve češće i duže da odsustvuje, on i Lejla su se zbližili. Počela je da ga zove tata..
"Šta se tačbo dogodilo te večeri."
"Ubio sam je druže sudija."
Ugledao ju je kako izlazi iz službene limuzine, vukući Lejlu za ruku a noseći kofer u drugoj. Za njom je izašao generalni direktor i poljubio je. Tada se oglasio i upitao je šta to znači. Direkror se udaljio a Sofija je počela da sipa otrov, nije mogao da prihvati da mu se njegova Sofija tako obraća. Govorila je da je nesposoban i da sa njim i njegovom majčetinom nema budućnost i da ona zaslužuje boljeg i da Sofiji treba bolji otac. I da on nije muškarac, već mlakonja. U tom momentu joj se Lejla otrgla a ona zateturala i pala udarivši glavom o mermerni stepenik. Skoro u istom momentu crvena boja krvi je ofarbala trotoar. Zaurlao je, dotrčao do nje. Od tog momenta se više ničega nije sećao. Ni krvi na svojoj odeći ni Lejlinih vriskova, ni dolaska Hitne pomoći i Milicije.
"Druže sudija imate telefonski poziv, u načelnikovoj kancelariji."
"Odmah dolazim, brzo ću ja Zorane"
"Pojavio se novi svedok koji nam je ispričao šta se stvarno desilo. Neko, veoma važan, je intervenisao za tebe. Slobodan si Zorane, možeš da ideš."
"Nemam ja gde, Dragane."
Десиће се једног дана, хтела ти то или не
Сећаћеш се, али нећеш знати шта.
Болеће те, али нећеш знати где.
Чекаћеш, али нећеш знати кога.
Разумећеш, али нећеш знати како.
Да те стигла суза оног ко је имао само тебе.
