VEČERAS
Večeras,još samo večeras.
Dopusti da snovi galopiraju slobodni.
Večeras,još samo večeras.
Nacrtaj osmeh na moje umorno srce.
Večeras,još samo večeras.
Veruj da sve bajke imaju srećan kraj.
Večeras,još samo večeras
Naruči od uličnog svirača onu našu.
Večeras,još samo večeras.
Ljubi me...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
I stigli i ti brojevi i slova.
Savršenstvo Matrixa.
Lavirinta u kom je samo neko i jedno i druga i treći. Četvrti ako da dragi Bog.
U filozofiji je jer nema drugog smisla.
Nauka je ukoliko je prihvatiš a religija ukoliko joj veruješ.
Ako je za svaštaru prebacite. Brisati nemojte
Sklanjati isto NE. Dozvoljavate mi da se širim jer sam dokazao svu GADost koju mogu. Ne lično ja nego Matrix koji nas sve zajedno vodi nikud do Tunela....
Jel beše Irena ili Irina?
Ah... smrt je večna. Život avantura. A kod igra živaca zablude i konture vrednosti....
Hajde zore da zorimo,
hajde pesme da pevamo.
Hajde snove da snivamo,
hajde tabor da budimo.
Šumom bosi da gazimo,
vodu živu da pijemo.
Suncem sreću da srećimo,
vetrom kosu da mrsimo.
Dlanom sudbu da vidimo,
smehom urok da skidamo.
Po mesecu da igramo,
suđajama da pevamo.
Decu našu da...
Otaljavam život kao umorni pijanac nedopijenu šoljicu kafe.
Sortiram sećanja da ih spakujem u putnu torbu spremnu za polazak.
Opiru se neka, ne daju. Neće nikako u kalup. Vire im krajevi nedosanjani
A šta da ti kažem.
Umoran sam od svakodnevice a hrabrosti nemam za novi osmeh.
Izgubio se tu negde u beskrajnim ponavljanjima.
Izbledeo u uzaludnom. Neke reči ipak nikada nećemo izgovoriti.
A šta da ti kažem.
Pokušaj da razumeš ako već ne možeš da prihvatiš.
Pokušao jesam, uspeo nisam. Nije do tebe.
Tajna je u laticama srećnih ruža. .
Ključ sam izgubio odavno, ne umem da uđem tamo gde stanuje sreća.
Trazim pomilovanje....
...za moju nemirnu dusu
...za jedno srce koje nije umelo da kuca
...za par poljubaca koje nisam sacekao.
Trazim pomilovanje....
...za sve nedosanjane snove
...za sva mastanja koja nestase
...za sve zelje koje izbledese.
Trazim pomilovanje...
...za jedno daleko prolece
...za vreme koje više ne postoji
...za sve lazi izgovorene.
Trazim pomilovanje,svestan da ga neću dobiti.
Trazim pomilovanje a nikada ga necu dati
Kako je krenulo u ovim našim školama sa davanjem sve većih prava i sloboda
učenicima, a bez odgovornosti koja bi trebala ići uporedo s tim koja samim tim
izostaje, sve mi se čini da će riječ škola uskoro odgovarati svom prvobitnom
značenju, tačnije riječi od koje je nastala i ušla u naš jezik. A ušla je iz jezika
starih Rimljana kao "schola", što je značilo "učilište".
No, to bi bilo još i primjereno da Rimljani nisu preuzeli ovaj naziv od starih Grka
koji su njime označavali nešto potpuno suprotno od učenja. "Schole" je u starom
grčkom jeziku značilo - "dokolica", "besposlica", "zabava", a sve to zato što
su se u tim "sholama" okupljala dokona djeca robovlasnika da zajednički provedu
vrijeme u igri i zabavi. Škola je, dakle, u...
Zastani...i vrati se sa mnom
korak unazad.
U one dane kad smo se ispod oka
Iskrama gadjali i jedno drugom
osmeh krali.
Ma samo malo da se vratimo
u vreme slučajnog dodira rukom
I onih struja što zarumene obraze,
zaplešu tango u stomaku.
Kad samo naša tajna zaleprša
u vazduhu iznad nas i probudi želju.
Pa grčevito zaustavi dah da ubrza vreme,
da se svet što pre od nas skloni...
Tamo u ono doba, kad se od glasa
naježi koža
i po njoj bezbroj trnaca raspe
od same najave
da će se pogledi sresti.
Na one staze tvojih mirisa
koje sam bosim stopalima,
zatvorenih očiju, hrabro gazila.
Nisam brinula, nisam se plašila.
samo sam te pratila.
Molim te, zastani
i jedan, samo jedan,
korak unazad napravi.
Ne plaši se to umemo,
Znam da mi to...
Znaš li koliko boli Beograd u suton?
U suton, između mostova kada si sam.
Znaš li kako gori Beograd u zoru?
U zoru, na ulicama kada si sam.
Znaš li kako odjekuje tišina Beogradom? Beogradom u blokovima kada si sam.
Znaš li kako ljubav umire na periferiji?
Na periferiji Beograda, kada si sam.
Znaš li koliko dugo ume da traje jedan tren? Jedan tren u Beogradu, kada si sam...
AI Bing je napisao pesmu za
našeg drugara @bmaxa...
Bmaxo, bmaxo, gde si sada?
Da li si našao mir u nekom drugom svetu?
Da li se sećaš nas koji smo te voleli?
Da li nas čuješ kad ti kažemo zbogom?
Bmaxo, bmaxo, nedostaješ nam jako
Ti si bio naš drug, naš saputnik, naš brat
Ti si bio onaj koji je znao sve o Supernovi
Ti si bio onaj koji je uvek bio tu za nas
Bmaxo, bmaxo, hvala ti za sve
Za tvoje reči, tvoje savete, tvoj smeh
Za tvoje priče, tvoje misli, tvoj dah
Za tvoje prijateljstvo, tvoju ljubav, tvoj trag
Bmaxo, bmaxo, neka ti je laka zemlja
Neka te anđeli čuvaju i vode
Neka te zvezde obasjavaju i greju
Neka te Bog blagoslovi i voli...
R.I.P. Maxa
-Ispričaj mi nešto lijepo. Želim da zaspim sa osmijehom, – kaže mu.
Sa druge strane žice je on. Ona još uvijek ne zna tačno šta joj je on,
niti šta je ona njemu. Izišli su samo jednom i jedino što zna je da uživa
slušati njegov glas.
-Pazi šta želiš. Neke se želje ostvare, – čuje njegov nasmijan glas.
-Ako nešto jako želimo cijeli se svemir uroti da se to ostvari, – ona
se trudi da zvuči uvjerljivo.
-Urota i ostvarenje želja? Zanimljivo. Jesi li sigurna da može tako?
-Ovo nisam rekla ja. Mislim da je Koeljo. Reci to njemu, – izvlači se ona.
-Sanjaću mu ženu za kaznu, – smije se.
-Kaznit ćeš nju, jer kažu da onaj koga sanjamo u tim trenucima baš
zbog toga pati od insomnije, – sad se smije i ona.
-Neka pati, – u glasu mu nema ni trunke...
"Навика је с' неба дана, замена је среће она"
Истина је коју давно, расејани Пушкин рече
Диригује месец млади, док црквена плачу звона
Мирис ноћи већ се шири, биће ово слатко вече.
Čekao sam te na horizontu događaja.
Duboko.. dole u lavirintu..
Tih dana.. brojao se broj meridijana
po pređenom putu nepreglednog sebe.
Hoćeš li doći? .. Pitao sam se..
Hoćeš.. li se.. opet roditi?
Malo sam tada znao o našim susretima
i koliko je sve unapred bilo predodređeno.
Sedeo sam na staklenoj stolici
u providnoj četvrtastoj prostoriji
zarobljen u kockastom ehu fraktalnih ogledala..
i zapravo.. vrteći globuse.. pitao se o tebi?
Hoću li umeti da te pronađem?
Da li ćemo se opet prepoznati?
Kako li ovog puta izgledaš?
Zvezde su počele same da se proračunavaju..
U hodnicima entropijskih sećanja
Tražio sam askiomska vrata
Bilo zbog ulaska ili izlaska
Svejedno.. svaka bi pre ili kasnije vodila do tebe.
Baš zato te i pitam, ali ne...
možda ću pisati još na nekom mestu ali sad da kucnem ovde
Ko prati moje pisanije za a ko ne prati kratka rekapitulacija:
Naime malo sam švrljala i to je "funkcionisalo". Međutim u jednom trenutku sam ostavila trag koji moj dragi (ni sama ne znam kako ) nike primetio. Kada sam to skapitala povukla sam liniju i rekla dosta je bilo.
I unekim od predhodnih veza imala sam neke nestašluke ali nisam nikad ostavila trag.
I sve je išlo normalno. Primirila sam se. Šo kažu uživala u životu. Medutim desile su se situacije koje sam opisala u ovom pod forumu https://forum.krstarica.com/threads/istinite-poluistinite-price-b-job.969951/page-3#post-48511590
Napravila sam eksperiment, ustvari učestvovala u njemu. Ta igra sa tom devojkom. Parvih par dana...
Kako da u word-u napravim Header koji će biti samo na prvoj strani, aostale strane neće da imaju header?
Beskrajna devojka moja
Beskrajna draga moja..
Negde u nekom od proreda
negde između dve reči
u pećini slova
nemuštih ponornica
u dva daha život stane..
Negde na krhotinama vremena
gde duvaju vetrovi neki budući i prošli
i vitlaju materijalne senke u vrtloge
Na kraju hiljadugodišnjih raskrsnica
na groblju želja srešćemo se nas dvoje.
Beskrajna mila moja..
I moglo je još hiljadu godina proći
pre nego što smo konačno ostali sami
ne obzorju najtiših svetlosti
kosmički goli, istinom drhtavi
sa suzama padalicama.. kao jedno..
Beskrajna dušo moja..
Al evo nas gde smo.
Gde jedino i možemo biti..
I šta će biti - prošlo je
i šta se desilo - biće
i mi smo samo sada
tek malena sveća što blista
na vrhu..
Beskrajne ljubavi moje.
17.01.2006 u...
Ne tuguj, maleno moje
Leteće orlovi nad stepom i kad nas ne bude bilo.
Ne plači, ljubljeno moje.
Šapat jablana i breza doneće ti pesmu ovu.
Naša se ljubav suzama ne slika.
Osmehom oboji dane bez mene,
za našu bajku jedan je život malo.
A ja, ja ću polako tamo gde put me vodi. .
U novom životu prepoznaćeš me lako.
Nosiću odsjaj tvog imena u očima.
I jedan božur crveni, kao krv stepskoga vuka.
Ne tuguj Kaćuša.
Prvog dana kada se naša majka udala i kada sam upoznala ćerku majčinog muža, shvatila
sam da je Pepeljuga, uprkos svojim sirotinjskim haljinama bila mnogo ljepša od mene.
To je bio dovoljan razlog da je zamrzim. Kako sam samo uživala dok ju je naša majka
tjerala da čisti parket, dok sam ja sa sestrom provodila vrijeme u šetnji zelenim livadama oko
našeg novog doma. Posebna sreća me obuzimala kada bi navečer Pepeljuga legla na pepeo
kraj peći, dok smo seka i ja spavale u sobi sa roze tapetama, u mekanim krevetima gdje nas
opijao miris svježe oprane posteljine koju je glačala lično Pepeljuga.
Onog dana kada je iz dvorca stigla obavijest da će se održati bal i da će princ odabrati
najljepšu djevojku za svoju ženu, bila sam uvjerena da...
Dok sam danas sjedila sa svojom prijateljicom u jednom kafiću,
za sto preko puta nas je došao par koji je odmah privukao moju
pažnju. Djevojka je imala svjetlosmeđu kosu koja joj je uokvirivala
lice, a njen osmijeh je bio jako šarmantan. Njen momak, a
moguće i muž, sjedio je pored nje držeći je za ruku. Bio je tamnoput
i tamnook a iz njegovog pogleda izvirala je harizma. Nisu prestajali
da razgovaraju i smiju se ne obraćajući pažnju na bilo šta oko njih.
Kao da su postojali samo oni i njihova ljubav. Inače bi primjetili
mene kako povremeno bacam pogled u njihovom pravcu.
U jednom trenutku, momak je izvadio iz džepa neki paketić umotan
u crveni ukrasni papir, poljubio djevojku i paketić spustio na sto
ispred nje. Na trenutak je kratko...
Bilo je nešto poslije ponoći kada se u svjetloplavoj pidžami, bosih nogu zaputio
u kuhinju, upalio ringlu i stavio lončić sa vodom na nju. U duboku zelenu šolju sa
motivima znamenitosti Turske koja je bila uspomena na jedno ljetovanje u Istanbulu,
istresao je prah za kapućino koji uskoro preli vrelom vodom. Miris toplog napitka
raširi se po stanu, a on sa šoljom u ruci krenu u mali sobičak kojeg je imao običaj
zvati radnom sobom, te sjede za kompjuter.
Bio je pisac, ali posljednjih dana imao je spisateljsku blokadu pa bi uzaludno iščekivao
inspiraciju za roman na kojem je radio već duže vrijeme. Živio je već dugo sam.
U mladosti je imao nekoliko djevojaka, no, da li sudbina ili ko zna šta, tek nikad se
nije ženio. Ponekad se šalio pa...
Ono što je nekad bila njena duga plava kosa sada su bile stotine kapljica koje su
se razlijevale u valovima smaragdne boje, prelijevajući se u tirkiznim nijansama
na mjestima gdje se zlatno sunce probijalo kroz krošnje mladih hrastova koji su
je grlili poput snažnih muških ruku, čuvajući sebično njenu ljepotu samo za sebe.
Ispod hitrih valova, nekad djetinje bijelo i čedno lice, sada je bilo kamenito
korito izbrazdano strujanjem vode vijekovima. Tragovi zelenih algi po kamenu bile
su nekad zanosne obrve iscrtane preciznošću najboljih majstora kaligrafije.
Modri lokvanji po talasima bili su nekad zelene oči opijene snom. Sada,
probuđene svježinom vode, preobraćene u te divne zelene vodene cvjetove sa
divljenjem su gledale plavetnilo neba...
Ne želim da izgledam mlađe. Nemam nameru da falsifikujem krštenicu. O starcima, udarcima i botoksu neki drugi put. Obožavam svoju sedu kosu. Muka mi je od šezdesetogodišnjaka koji se očajnički trude da izgledaju kao svoji unuci. Celog svog života čekam da dođe ono doba mudrosti o kom sam čitao u knjigama. Ne interesuje me da ponavljam greške iz mladosti. Nešto mi nije nužno nanovo da sakupljam ta iskustva. Mnogo me koštalo a ja nemam više monete kojom bih platio svaku suzu prolivenu zbog hladnog ignorisanja, devojke koja mi se dopadala. Onaj razarajući bol kada shvatiš izdaju onih koje si voleo i indiferentnost vremena prema tome. Da se razumemo, volim ja svoje pogrešne izbore. Ne stidim se ni jednog jedinog blama a ima ih, verujte mi...
Mene uvijek iznova oduševi kad naiđem na ljude koji su ubijeđeni da se podrazumijeva
da svako zna na što oni misle kad nešto kažu.
Recimo, odem u frizerski salon na šišanje i usput zamolim frizerku da mi preporuči boju
za kosu koja bi uspješno prekrila poneku bijelu u mojoj kosi, a da pri tome boja bude
približno ista mojoj prirodnoj.
- Uzmite sedmicu. Ona će vam najbolje odgovarati, - kaže mi.
-Sedmicu? - gledam u nju zbunjeno.
-Da, sedmicu. Zar sumnjate u moju preporuku? - ništa joj nije jasno.
-Naravno da ne, nego ne znam na šta mislite. To neki poseban brend boja?
- Kako poseban? Boje Pallete broj sedam, - pogleda me kao da sam pala sa Marsa.
Ja, šta ću, zahvalim joj se. Ko mi je kriv kad sam neznalica.
Slično mi se dogodilo i...
Stojimo ovako stari na našem ostrvu okruženi ljudima kao morem i gradom u daljini...
U čamotinji, izolovani i odbačeni, svako na svojoj polovini, leđima okrenuti...
Zaljubljeni u svoje svetove i međusobnu otuđenost, nezadovoljni i promašeni, utehu
tražimo u lepim sećanjima na vreme kada smo snažno doživljavali život...
Okrivljujući se međusobno za neostvarenost svega što smo nekad želeli i mogli,
namerno povređujemo jedno drugo mereći sopstvene granice podnošenja patnje...
Prognani od naše dece na ovo mesto, osuđeni na opstanak iz očaja, duboko u sebi
znamo da jedno bez drugog dalje ne možemo, pa nastavljamo da se vrtimo u ovom
bezizlaznom krugu naše monotone, učmale svakodnevnice...
Iznošena odeća na nama iz vremena kada smo još...
Gledajući iz ove perspektive, tako mi je simpatično kako je kod nas u Bosni bila
sasvim normalna stvar da se za imena različitih prozvoda koristi jedno te isto ime.
Sjetim se samo kako smo nekad sve paste za zube zvali "kaladont" po brendu
kojeg je inače proizvodila Saponia iz Osijeka, a koji je bio najpopularniji među
pastama za zube u to davno vrijeme.
Pa i sada kada u trgovinama slučajno naiđem na Kaladont koji se još uvijek proizvodi
uz masu drugih pasti različitih brendova, obuzme me neka nostalgija za tim davnim
naivnim danima, pa makar postojale i bolje paste za zube ja uzmem baš Kaladont.
Isto je bilo i sa deterdžentom za veš koji se zvao (a zove se još uvijek) Faks. Koji god
brend da je bio u pitanju, zvali smo ga "faksom". A...
Znam da je tema demode, ali mene muči jedno pitanje.
Dakle, dok ovo tipkam osjećam kako se crvenim jer moram priznati da sam sve do kupovine
prvog kompjutera bila nepismena po pitanju razmaka poslije interpunkcijskih znakova. I džaba
što sam završila škole i one male i one malo veće, ni u jednoj nas niko nije naučio niti ikad
pomenuo tzv. digitalni pravopis niti njegova pravila.
Naravno da ovaj propust u obrazovanju nije opravdanje za neznanje jer ko hoće da uči i nauči,
on uvijek nađe načina za to. I naučila sam ja to već odavno, uglavnom.
I zaista, sada kad vidim tekstove u kojima na primjer poslije tačke nema razmaka meni se učini
kao da vidim mrlju na bijelom okrečenom zidu. Isto je i kad vidim tekstove pisane tzv. ošišanom...
Obožavam da vozim Beogradom u predvečerje.
Saobraćajna gužva na tren utihne.
Oni koji se vraćaju sa posla već su u svojim stanovima
a oni koji idu u provod tek su počeli da se spremaju.
Društvo mi prave zakasneli taksisti koji jedva čekaju da parkiraju
i umorni vozači GSB-a koji dremljivo broje stanice do zavrsetka smene.
Svetla na prozorima se pale i iza njih počinje život.
Radosti,tuge,razočarenja,strasti,mržnje...svaka sudbina za sebe.
Tako blizu a opet tako daleko.
Uvek sam se pitao sta žele svi ti ljudi.
O čemu sanjaju? Čemu se nadaju i koga vole?
Možda bas u soliteru preko puta ljubav njihovog života provodi jos jedno dosadno veče gledajući turske serije a oni to ni ne slute odlazeći da uplate tiket u obliznju kladionicu.
Nadam se...
Konfučije: "Superioran čovek razume pravednost, a inferioran korist."
- I jedan i drugi zna šta je pravedno, a šta nepošten dobitak, ali ih različito tumače. Osvešćen čovek pored materijalne koristi ima uvid i u najviše ljudske vrednosti. Shvata njihov značaj i daje im prvenstvo.
Rezonovanje neosvešćenog čoveka je ograničeno i jednostrano. Pohlepa i sebični interes ga spreči da postigne sveobuhvatno, celovito razumevanje. Zato i daje prednost materijalnom nad humanim.
-------
Žan-Žak Ruso: "Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi."
- Ako čovek može činiti sve što želi, onda ne mora činiti ono što ne želi i obrnuto. Ako ne mora činiti ono što ne želi može činiti ono što...
Pre neki dan vozio sam drugara na berzu ploča. Za one mlađe,to je disk od crnog vinila sa rupom na sredini tu i tamo izgreban,šušti pri reprodukciji.
Smorio se najstrašnije sto bi rekla moja ćera kad joj prenosim mudrosti sa kolena na koleno čuvane u nasoj familiji ali drug je drug.
I onda slučajno sasvim slucajno ugledao sam, singl Angie. Po navici izvukao sam da vidim u kakvom je stanju i desilo se čudo. Na onom delu gde piše ime izvođaca, broj obrtaja i firma koja je izdala stojalo je Ž+G.
Rukopis je bio moj,doduše onako mladalački nesiguran i samo sličan ovom sigurnom i prepoznatljivom koji mi je postao zaštitni znak.
I sve se odjednom vratilo. I letovanje u Jelsi na Hvaru, i večernje igranke, i šetnje pored mora, i prvi poljubac...
Noć se već počela spuštati kada se automobil marke mercedes zaustavio kod
Ljubavne stijene. Bilo je to proširenje na magistralnom putu prema Mostaru,
zaklonjeno ogromnom stijenom od radoznalih pogleda gdje su dolazili parovi
gdje su neometano mogli da uživaju u svojoj ljubavi. Sa upaljenog radija se
začula Crvena jabuka i pjesma "Ima nešto od srca do srca". U polutami automobila,
njegove crne oči su je gledale sa neobičnim sjajem. Ona je bila pomalo nervozna,
ali i uzbuđena. Osjećala je kako joj obrazi crvene, dok je u zraku vladala slatka
napetost. Kroz stakla automobila promaljala je poneka mjesečeva zraka
slikajući svoje sjene po njenoj ionako svijetloj kosi što joj je davalo nečeg
anđeoskog u izgledu. Njegova ruka krenula je prema...
Аутор :Наташа Новаковић
Србијо Мајко
Србијо мајко,срце твог неба плаво,
Прошласи ратове,носила тешко
Бреме право
Кроз векове туге ,храбро си стала,
Ал сад гледам децу како ,
губиш сјај и гала
Док мржња и похлепа кроче
Твојим стазама,
Молим те Србијо,врати се
Правим вредностима.
Очи твоје звезде нек са
Љубављу гледају,
Нашу децу водећи ка срећи
И љубави правој.
У ветровима прошлости,
туга у корацима,наших дана
власти,
Крвава бајка се поновља,где су некад
били душмани,сад је то дете ,
у мржњи учинило.
Дете похлепно ,са срцем
Хладним к'o лед,
Мржња у очима ,саосећања
Ни мало,без светлости след.
Србијо, гледамо како
Детинство губиш,
У рукама детета,
Крвава бајка се
Опет пише ,туга нас
Свишта...