HERODOT - Otac istorije ili Otac laži

[CreamPythagoras]

To je domicilni naziv, endonim. Tako Iranci nazivaju sopstveni jezik.

Како зову сопствени Парса или Фарса?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Како зову сопствени Парса или Фарса?

Izguglaj malo sam.

То се договори са @ZabranjeniLegenda
он би вероватно ту логику подржао у 6. веку п.н.е.
Уосталом консултуј се са стручњацима за персијски период.То нису тезе које се доказују пред научнном заједницом на фориму крстарица.


1. Persija (Pârsa)
2. Elam (Uvja)
3. Babilon (Bâbiruš)
4. Asirija (Ahurâ)
5. Arapska (Arabâya)
6. Egipat (Mudrâ)
7. Sarda (Sarda)
8. Jona (Yauna, Grčka)
9. Midi (Mâda)
10. Jermenska (Armina)
11. Kapotakija (Katpatuka)
12. Parš (Parthava)
13. Dranji (Zraka)
14. Arei (Haraiva)
15. Horsmija (Uvârazmîya)
16. Baktrija (Bâxtriš)
17. Sogdijana (Suguda)
18. Gandara (Gâdara)
19. Saka (Saka)
20. Thatagush (verovatno regija u istočnom Iranu)
21. Haraavati (verovatno regija u današnjem Pakistanu i Afganistanu)
22. Maka (Maka)
23. Draya (Draja)

Saka!
https://astanatimes.com/2024/07/ancient-sakas-all-you-need-to-know/

https://qalam.global/en/articles/all-you-need-to-know-about-the-ancient-sakas-en

https://astanatimes.com/2024/07/ancient-sakas-all-you-need-to-know/

Kakve su ovo gluposti? Treba se dogovoriti sa guslarom oko lokacija zemalja u centralnoj Aziji?

Pretpostavljam da nisi primetio da su ti svi pokušaji da ovde prouzrokuješ neku novu svađu propali, pa sad ti je došlo vreme da probaš sa novom svađom, još jednom?

 

[Khal Drogo]

Када смо код Страбона он у својој једанаестој књизи, осмо поглавље (овдје), 5 глава; даје исти опис догађаја

5 Now this is the account which some writers give of the Sacae. Others say that Cyrus made an expedition against the Sacae, was defeated in the battle, and fled; but that he encamped in the place where he had left behind his supplies, which consisted of an abundance of everything and especially of wine, rested his army a short time, and set out at nightfall, as though he were in flight, leaving the tents full of supplies; and that he proceeded as far as he thought best and halted; and that the Sacae pursued, found the camp empty of men but full of things conducive to enjoyment, and filled themselves to the full; and that Cyrus turned back, and found them drunk and crazed, so that some were slain while lying stupefied and asleep, whereas others fell victims to the arms of the enemy while dancing and revelling naked, and almost all perished; and Cyrus, regarding the happy issue as of divine origin, consecrated that day to the goddess of his fathers and called it Sacaea; and that wherever there is a temple of this goddess, there the festival of the Sacaea, a kind of Bacchic festival, is the custom, at which men, dressed in the Scythian garb, pass day and night drinking and playing wantonly with one another, and also with the women who drink with them.

током Кировог похода на слободна племена степе као Херодот у првој књизи (овдје)

Даље пише о храбростои народа Масагети, (чудним) обичајима који се поклапају опису код Херодота;

6 The Massagetae disclosed their valour in their war with Cyrus, to which many writers refer again and again; and it is from these that we must get our information. Statements to the following effect are made concerning the Massagetae: that some of them inhabit mountains, some plains, others marshes which formed by the rivers, and others the islands in the marshes. But the country is inundated most of all, they say, by the Araxes River, which splits into numerous branches and empties by its other mouths into the other sea7 on the north, though by one single mouth it reaches the Hyrcanian Gulf. They regard Helius8 alone as god, and to him they sacrifice horses. Each man marries only one wife, but they use also the wives of one another; not in secret, however, for the man who is to have intercourse with the wife of another hangs up his quiver on the wagon and has intercourse with her openly. And they consider it the best kind of death when they are old to be chopped up with the flesh of cattle and eaten mixed up with that flesh. But those who die of disease are cast out as impious and worthy only to be eaten by wild beasts. They are good horsemen and foot-soldiers; they use bows, short swords, breastplates, and sagares9 made of brass; and in their battles they wear head-bands and belts made of gold. And their horses have bits and girths made of gold. Silver is not found in their country, and only a little iron, but brass and gold in abundance.

7 Now those who live in the islands, since they have no grain to sow, use roots and wild fruits as food, and they clothe themselves with the bark of trees (for they have no cattle either), and they drink the juice squeezed out of the fruit of the trees. Those who live in the marshes eat fish, and clothe themselves in the skins of the seals that run up thither from the sea. The mountaineers themselves also live on wild fruits; but they have sheep also, though only a few, and therefore they do not butcher them, sparing them for their wool and milk; and they variegate the colour of their clothing by staining it with dyes whose colours do not easily fade. The inhabitants of the plains, although they possess land, do not till it, but in the nomadic or Scythian fashion live on sheep and fish. Indeed, there not only is a certain mode of life common to all such peoples, of which I often speak,10 but their burials, customs, and their way of living as a whole, are alike, that is, they are self-assertive, uncouth, wild, and warlike, but, in their business dealings, straightforward and not given to deceit.

8 Belonging to the tribe of the Massagetae and the Sacae are also the Attasii and the Chorasmii, to whom Spitamenes11 fled from the country of the Bactriani and the Sogdiani. He was one of the Persians who escaped from Alexander, as did also Bessus; and later Arsaces,12 when he fled from Seleucus Callinicus,13 withdrew into the country of the Apasiacae. Eratosthenes says that the Arachoti and Massagetae situated alongside the Bactrians towards the west along the Oxus River, and that the Sacae and the Sogdiani, with the whole of their lands, are situated opposite India, but the Bactriani only for a slight distance; 514for, he says, they are situated for the most part alongside the Paropamisus, and the Sacae and the Sogdiani are separated from one another by the Iaxartes River, and the Sogdiani and the Bactriani by the Oxus River; and the Tapyri live between the Hyrcanians and the Arians; and in a circuit round the sea after the Hyrcanians one comes to the Amardi, Anariacae, Cadusii, Albani, Caspii, Vitii, and perhaps also other peoples, until one reaches the Scythians; and on the other side of the Hyrcanians are Derbices; and the Cadusii border on the Medi and Matiani below the Parachoathras.

9 Eratosthenes gives the distances as follows: From Mt. Caspius to the Cyrus River, about one thousand eight hundred stadia; thence to the Caspian Gates, five thousand six hundred; then to Alexandreia in the country of the Arians, six thousand four hundred; then to the city Bactra, also called Zariaspa, three thousand eight hundred and seventy; then to the Iaxartes River, to which Alexander came, about five thousand; a distance all told of twenty‑two thousand six hundred and seventy stadia. He gives also the distance from the Caspian Gates to India as follows: To Hecatompylus, they say one thousand nine hundred and sixty stadia; to Alexandreia in the country of the Arians, four thousand five hundred and thirty; then to Prophthasia in Drangê, one thousand six hundred (others say one thousand five hundred); then to the city Arachoti, four thousand one hundred and twenty; then to Ortospana, to the junction of the three roads leading from Bactra, two thousand; then to the borders of India, one thousand; a distance all told of fifteen thousand three hundred stadia.14 We must conceive of the length of India, reckoned from the Indus River to the eastern sea, as continuous with this distance in a straight line. So much for the Sacae.

Даље наводи локацију народа, Хирканијце је смјестио уз Хирканијско море (Каспијско језеро), иза њих Дербике, пише да ријека Оксус (данас Аму-Дарја) раздваја Бактријце и Согдијанце, ријека Јаксартес (данас Сир-Дарја) Согдијанце и народ Сака, односно Согдијана је омеђена ријекама Оксус и Јаксартес а да се народ Масагети налази иза Бактријаца и Согдијанаца.
Треба имати на уму да Страбон пише пола миленијума након Херодота и времена Кира и Дарија па је могуће дошло до промјене пребивалишта неких народа.
Ево још једне по мени коректно урађене мапе са локацијом народа 500.године прије нове ере

Могуће једино да су Дербици имали пребивалиште нешто источније него и је на мапи приказано.
У ваком случају барем у овом дијелу немамо велика одступања у писанију Херодота и Страбона.

 

[CreamPythagoras]

Izguglaj malo sam.

Не захебавај!
Фарса је грчка адаптација имена.

Šta? Farsi nije nikakva grčka reć.

Јесте!

To je domicilni naziv, endonim. Tako Iranci nazivaju sopstveni jezik.

Тако је и званично на свом језику. А царство је њихово не грчко.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pogledajte prilog 1634558
Pogledajte prilog 1634561
Не захебавај!
Фарса је грчка адаптација имена.
Јесте!

Тако је и званично на свом језику. А царство је њихово не грчко.

Ja stvarno ne znam odakle tebi te stvari, ali to nema nikakve veze sa životom. Fars nije nikakva grčka adaptacija i promena p u f nikakve veze nema sa grčkim jezikom.

 

[CreamPythagoras]

Ja stvarno ne znam odakle tebi te stvari, ali to nema nikakve veze sa životom. Fars nije nikakva grčka adaptacija i promena p u f nikakve veze nema sa grčkim jezikom.

Него?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Него?

Nemam pojma; ono što pronalazim je da izgleda da se najčešće pripisuje arabizaciji, nakon muslimanskih osvajanja.

U arapskom jeziku uopšte nema glasa p.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Aristotel o Herodotu

Osvrnimo se i na to kako je Herodota video Aristotel iz Stagire (384-322. god. p. n. e.), jedan od ubedljivo najvećih umova stare Helade. Aristotel je bio možda najčitaniji Grk svog vremena. Gotovo da nema starogrčkog spisa koji nije pročitao, ako ga je vredelo pročitati. I o gotovo svemu je, makar usputno, ostavio neki komentar. Pa tako i o Herodotu.

Jedno od dela u kojima Aristotel komentariše Herodota je „O postanku životinja“ (Peri Zoion Geneseos, Περὶ ζῴων γενέσεως). On se osvrće na Herodota u III knjizi, u segmentu u kojem obrazlaže razmnožavanje riba:

​

Συμβάλλεται δὲ πρὸς τὴν ἀπάτην αὐτοῖς καὶ τὸ ταχὺν εἶναι τὸν συνδυασμὸν τῶν τοιούτων ἰχθύων ὥστε πολλοὺς λανθάνειν καὶ τῶν ἁλιέων· οὐθεὶς γὰρ αὐτῶν οὐθὲν τηρεῖ τοιοῦτον τοῦ γνῶναι χάριν, ἀλλ' ὅμως ὠμμένος ὁ συνδυασμός ἐστιν. τὸν αὐτὸν γὰρ τρόπον οἵ τε δελφῖνες ὀχεύονται παραπίπτοντες καὶ οἱ ἰχθύες ὅσοις ἐμποδίζει τὸ οὐραῖον, ἀλλὰ τῶν μὲν δελφίνων χρονιωτέρα ἡ ἀπόλυσίς ἐστι, τῶν δὲ τοιούτων ἰχθύων ταχεῖα. διόπερ ταύτην οὐχ ὁρῶντες, τὰς δ' ἀνακάψεις τοῦ θοροῦ καὶ τῶν ᾠῶν, καὶ οἱ ἁλιεῖς περὶ τῆς κυήσεως τῶν ἰχθύων τὸν εὐήθη λέγουσι λόγον καὶ τεθρυλημένον ὅνπερ καὶ Ἡρόδοτος ὁ μυθολόγος, ὡς κυϊσκομένων τῶν ἰχθύων ἐκ τοῦ ἀνακάπτειν τὸν θορόν, οὐ συνορῶντες ὅτι τοῦτ' ἔστιν ἀδύνατον. ὁ γὰρ πόρος ὁ διὰ τοῦ στόματος εἰσιὼν εἰς τὴν κοιλίαν φέρει ἀλλ' οὐκ εἰς τὰς ὑστέρας· καὶ τὸ μὲν εἰς τὴν κοιλίαν ἐλθὸν ἀνάγκη τροφὴν γίγνεσθαι (καταπέττεται γάρ), αἱ δ' ὑστέραι φαίνονται πλήρεις ᾠῶν, -ἃ πόθεν εἰσῆλθεν;​

​

https://el.wikisource.org/wiki/Περί_ζώων_γενέσεως/3​

​

Njihovoj obmani i to što je spoj takvih riba kratak, tako da prolazi neprimećen od strane mnogih, čak i ribara; niko od njih ne posmatra ovakve stvari radi znanja. Ipak, primećeno je da se pare, jer se i delfini, kao i ribe koje ne sprečava rep, pare bočno prislanjajući se jedno uz drugo. Ali je oslobađanje delfina duže, dok je kod ovakvih riba brzo. Stoga, ne videći taj čin, već samo gutanje mlečne tečnosti i jaja, čak i ribari ponavljaju jednostavnu, uveliko rasprostranjenu priču, istu onu kao i Herodot, mitolog, kao da se ribe začeće gutanjem mleča, ne primećujući da je to nemoguće. Jer prolaz koji ulazi kroz usta vodi do stomaka, a ne do materice; ono što dolazi u stomak mora postati hrana (jer se vari), materica, međutim, očigledno je puna jaja, - odakle su ona onda ušla?​

Opisujući potpuno besmislene gluposti koje prosti ljudi pričaju o parenju riba (da se ustima gutaju neoplođena jaja i mleč), velikog filozofa prvo takve priče prve asociraju na Herodota, za kojeg je prvi epitet (u starogrčkom stilu ti nadimci su jako važni i imaju vrlo deskriptivnu ulogu) „mitolog“ (mythológos). Napomena: ovde Aristotelov mitolog nema značenje - u etnografskom smislu - nekog ko je zapisivao nečije narodne mitove od kulturološkog značaja, već osobe koja je zapisivala nelogične gluposti koje tamo neka neznalica lupeta.

Herodot će s vremena na vreme biti Aristotelova prva asocijacija kad govori o stvarima koje su potpuno nezamislive.

Jedan kip Aristotela, dok je pozirao čitajući Herodota:

 

[CreamPythagoras]

Aristotel o Herodotu

Osvrnimo se i na to kako je Herodota video Aristotel iz Stagire (384-322. god. p. n. e.), jedan od ubedljivo najvećih umova stare Helade. Aristotel je bio možda najčitaniji Grk svog vremena. Gotovo da nema starogrčkog spisa koji nije pročitao, ako ga je vredelo pročitati. I o gotovo svemu je, makar usputno, ostavio neki komentar. Pa tako i o Herodotu.

Jedno od dela u kojima Aristotel komentariše Herodota je „O postanku životinja“ (Peri Zoion Geneseos, Περὶ ζῴων γενέσεως). On se osvrće na Herodota u III knjizi, u segmentu u kojem obrazlaže razmnožavanje riba:

​

Συμβάλλεται δὲ πρὸς τὴν ἀπάτην αὐτοῖς καὶ τὸ ταχὺν εἶναι τὸν συνδυασμὸν τῶν τοιούτων ἰχθύων ὥστε πολλοὺς λανθάνειν καὶ τῶν ἁλιέων· οὐθεὶς γὰρ αὐτῶν οὐθὲν τηρεῖ τοιοῦτον τοῦ γνῶναι χάριν, ἀλλ' ὅμως ὠμμένος ὁ συνδυασμός ἐστιν. τὸν αὐτὸν γὰρ τρόπον οἵ τε δελφῖνες ὀχεύονται παραπίπτοντες καὶ οἱ ἰχθύες ὅσοις ἐμποδίζει τὸ οὐραῖον, ἀλλὰ τῶν μὲν δελφίνων χρονιωτέρα ἡ ἀπόλυσίς ἐστι, τῶν δὲ τοιούτων ἰχθύων ταχεῖα. διόπερ ταύτην οὐχ ὁρῶντες, τὰς δ' ἀνακάψεις τοῦ θοροῦ καὶ τῶν ᾠῶν, καὶ οἱ ἁλιεῖς περὶ τῆς κυήσεως τῶν ἰχθύων τὸν εὐήθη λέγουσι λόγον καὶ τεθρυλημένον ὅνπερ καὶ Ἡρόδοτος ὁ μυθολόγος, ὡς κυϊσκομένων τῶν ἰχθύων ἐκ τοῦ ἀνακάπτειν τὸν θορόν, οὐ συνορῶντες ὅτι τοῦτ' ἔστιν ἀδύνατον. ὁ γὰρ πόρος ὁ διὰ τοῦ στόματος εἰσιὼν εἰς τὴν κοιλίαν φέρει ἀλλ' οὐκ εἰς τὰς ὑστέρας· καὶ τὸ μὲν εἰς τὴν κοιλίαν ἐλθὸν ἀνάγκη τροφὴν γίγνεσθαι (καταπέττεται γάρ), αἱ δ' ὑστέραι φαίνονται πλήρεις ᾠῶν, -ἃ πόθεν εἰσῆλθεν;​

​

https://el.wikisource.org/wiki/Περί_ζώων_γενέσεως/3​

​

Njihovoj obmani i to što je spoj takvih riba kratak, tako da prolazi neprimećen od strane mnogih, čak i ribara; niko od njih ne posmatra ovakve stvari radi znanja. Ipak, primećeno je da se pare, jer se i delfini, kao i ribe koje ne sprečava rep, pare bočno prislanjajući se jedno uz drugo. Ali je oslobađanje delfina duže, dok je kod ovakvih riba brzo. Stoga, ne videći taj čin, već samo gutanje mlečne tečnosti i jaja, čak i ribari ponavljaju jednostavnu, uveliko rasprostranjenu priču, istu onu kao i Herodot, mitolog, kao da se ribe začeće gutanjem mleča, ne primećujući da je to nemoguće. Jer prolaz koji ulazi kroz usta vodi do stomaka, a ne do materice; ono što dolazi u stomak mora postati hrana (jer se vari), materica, međutim, očigledno je puna jaja, - odakle su ona onda ušla?​

Opisujući potpuno besmislene gluposti koje prosti ljudi pričaju o parenju riba (da se ustima gutaju neoplođena jaja i mleč), velikog filozofa prvo takve priče prve asociraju na Herodota, za kojeg je prvi epitet (u starogrčkom stilu ti nadimci su jako važni i imaju vrlo deskriptivnu ulogu) „mitolog“ (mythológos). Napomena: ovde Aristotelov mitolog nema značenje - u etnografskom smislu - nekog ko je zapisivao nečije narodne mitove od kulturološkog značaja, već osobe koja je zapisivala nelogične gluposti koje tamo neka neznalica lupeta.

Herodot će s vremena na vreme biti Aristotelova prva asocijacija kad govori o stvarima koje su potpuno nezamislive.

Jedan kip Aristotela, dok je pozirao čitajući Herodota:

Pogledajte prilog 1634640

Колико је платио hollywood smile?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Дакле Херодот се чита критички као извор колико и Библија као историјски извор.
Све у свему нико се од историчара не бави тим њиховим интригама.
Тибор Живковић " Не занима уопште личност која пише ко је где је одакле је већ оно што пише и извор који користи"
То би био став историчара у глобалу.

Овако у б продукцији уз кафу можемо се зезати да је Платон био педеришка ко је коме умочио и шта је радио да ли је био чедоморац , педофил , хомосексуалац , хермафродит , трансродни ентитет са Делфа уопште није битно за историју.

Ja mislim da si ti do same srži pogrešno razumeo i ovu temu, pa i gotovo sve što sam ja na njoj napisao. Probaću, ukratko, da pojasnim i što bolje preciziram.

Pre svega, da bismo uopšte otvorili polemiku o raspravi o Herodotovoj istinoljubivosti, moramo početi od toga da vidimo ko je i šta to tačno o njemu kazao u antičkom svetu. Da vidimo postoje li neki navodi, ulasci u neku polemiku i da probamo da objasnimo zašto je taj učenjak dotično izjavio. Dakle, nije dovoljno zadovoljiti se sa Aristotelovim stavom da je Herodot pričao pričice za malu decu. Potrebno je videti je li šta još napisao i šta to tačno. I zašto do te mere da je imao potrebe da specifično Herodota navodi, i to u toliko negativnom svetlu.

Primera radi, porazgovarajmo o problemu koloriteta sperme kod Etiopljana i Indijaca. U III (Talija) knjizi Herodot kaže u odeljku 101 sledeće:

Ovi Indijci koje sam opisao imaju snošaj na otvorenom kao stoka; svi su crnokošci, isto kao i Etiopljani. I njihova sperma, takođe, koju ejakuliraju u žene, nije kao kod drugih muškaraca, već crna kao njihova kože, i po ovom pitanju podseća na etiopsku spermu. ​

https://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Hdt.+3.101&fromdoc=Perseus:text:1999.01.0126

Aristotel se u III knj. Istorija životinja, gl. 2, osvrnuo na pitanje crnačke sperme, jedan od pomenutih primera gde priziva Herodota kada poentira ljude koji pričaju gluposti:

Σπέρμα δὲ προΐενται πάντα τὰ ἔχοντα αἷμα. Τί δὲ συμβάλλεται εἰς τὴν γένεσιν καὶ πῶς, ἐν ἄλλοις λεχθήσεται.Πλεῖστον δὲ κατὰ τὸ σῶμα ἄνθρωπος προΐεται. Ἔστι δὲ τῶν μὲν ἐχόντων τρίχας γλίσχρον, τῶν δ' ἄλλων ζῴων οὐκ ἔχει γλισχρότητα. Λευκὸν δὲ πάντων· ἀλλ' Ἡρόδοτος διέψευσται γράψας τοὺς Αἰθίοπας προΐεσθαι μέλαιναν τὴν γονήν. ​

​

Sve životinje s krvlju proizvode spermu. Kako to doprinosi stvaranju i na koji način, biće pojašnjeno drugde. Štaviše, ljudsko telo proizvodi najviše sperme. Lepljiva je kod krznenih životinja, a kod drugih ne postoji tolika lepljivost. Kod svih je bela; stoga, Herodot je u zabludi кada piše da Etiopljani proizvode crnu spermu. ​

https://el.wikisource.org/wiki/Των_περί_τα_ζώα_ιστοριών/3#Κεφάλαιο_22

Zašto je ovo jako važno razumeti? Zato što mislim da, pre svega, ako se toliko skoncentrišemo na Herodota, mi dobijamo jednu potpuno krivu sliku o civilizaciji klasične Grčke i dostignuća njenih polihistora i filozofa. U ovom slučaju, jednostavno ne stoji odbrana Herodota na konto „anahronizma“, kako kritika bajkovitih dela izgleda neopravdana, zato što ne posmatramo adekvatno iz perspektive njegovog vremena. Takva izjava ne bi bila utemeljena, zato što stvara pogrešnu, a rekao bih i posve nipodaštavajuću sliku, o saznanjima tadašnjeg učenog sveta; ne daje nam autentičnu sliku. U tom smislu postaje i sekundarno od značaja raspraviti o tome da li je moguće da je Herodot zaista verovato da je crnačka sperma bila crne boje, ili samo uključio tu glupost zato što mu zvuči pompezno, ako je nije i sam u potpunosti izmislio, zato što je jako važna recepcija, ne ljudi koji žive u vreme razvoja istorije kao naučne discipline u XIX veku ili nekih njihovih prethodnika sve do XV st., niti danas, već kod samih velikana klasične civilizacije. A ono što je zapravo činjenica jeste da su brojne stvari koje je Herodot pisao i tada izazivale podsmeh prosvećenog sveta, što je vrlo važno da bismo razumeli tzv. helensko čudo — a posredno i dalje, sva dostignuća helenističke civilizacije, dalje istoriju grčko-rimskog sveta i u najširem kontekstu čak i kompletnu istoriju evromediteranskog prostora dostignuća društvenih nauka sve do današnjeg dana.

Da ponovim nešto što sam negde pri početku na ovoj temi: onaj događaj kada se prvi put u istoriji neki pismeni građanin nekog polisa, nakon čitanja Herodotovog dela popeo na svoju terasu, pogledao u svet i uzviknuo legendarne hipotetičke reči: „Herodot je lažov! Eureka! Crnačka sperma nije crna!“ — taj Neznani filozof koji je odbio korelaciju između boje kože i boje semene tečnosti napravio je jednu od najvećih revolucija u istoriografskom smislu. Taj koncept, razvitak ideje ljudskog racija koji preispituje ono što čuje, izlaže kritici i potom logički razlaže, analizira i zaključuje — što se tiče istorije — rodio se tog dana, kada je muza Klio dobila svoje ovozemaljsko ovaploćenje. Taj događaj, nalazi se u samoj srži gotovo svega što je napisano istorijske tematike, sve do korena čitavog ovog potforuma na Krstarici ovde, odnosno sve do jedne svake objave koja je ovde bila napisana.

 

[CreamPythagoras]

Ja mislim da si ti do same srži pogrešno razumeo i ovu temu, pa i gotovo sve što sam ja na njoj napisao. Probaću, ukratko, da pojasnim i što bolje preciziram.

Pre svega, da bismo uopšte otvorili polemiku o raspravi o Herodotovoj istinoljubivosti, moramo početi od toga da vidimo ko je i šta to tačno o njemu kazao u antičkom svetu. Da vidimo postoje li neki navodi, ulasci u neku polemiku i da probamo da objasnimo zašto je taj učenjak dotično izjavio. Dakle, nije dovoljno zadovoljiti se sa Aristotelovim stavom da je Herodot pričao pričice za malu decu. Potrebno je videti je li šta još napisao i šta to tačno. I zašto do te mere da je imao potrebe da specifično Herodota navodi, i to u toliko negativnom svetlu.

Primera radi, porazgovarajmo o problemu koloriteta sperme kod Etiopljana i Indijaca. U III (Talija) knjizi Herodot kaže u odeljku 101 sledeće:

Ovi Indijci koje sam opisao imaju snošaj na otvorenom kao stoka; svi su crnokošci, isto kao i Etiopljani. I njihova sperma, takođe, koju ejakuliraju u žene, nije kao kod drugih muškaraca, već crna kao njihova kože, i po ovom pitanju podseća na etiopsku spermu. ​

https://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Hdt.+3.101&fromdoc=Perseus:text:1999.01.0126

Aristotel se u III knj. Istorija životinja, gl. 2, osvrnuo na pitanje crnačke sperme, jedan od pomenutih primera gde priziva Herodota kada poentira ljude koji pričaju gluposti:

Σπέρμα δὲ προΐενται πάντα τὰ ἔχοντα αἷμα. Τί δὲ συμβάλλεται εἰς τὴν γένεσιν καὶ πῶς, ἐν ἄλλοις λεχθήσεται.Πλεῖστον δὲ κατὰ τὸ σῶμα ἄνθρωπος προΐεται. Ἔστι δὲ τῶν μὲν ἐχόντων τρίχας γλίσχρον, τῶν δ' ἄλλων ζῴων οὐκ ἔχει γλισχρότητα. Λευκὸν δὲ πάντων· ἀλλ' Ἡρόδοτος διέψευσται γράψας τοὺς Αἰθίοπας προΐεσθαι μέλαιναν τὴν γονήν. ​

​

Sve životinje s krvlju proizvode spermu. Kako to doprinosi stvaranju i na koji način, biće pojašnjeno drugde. Štaviše, ljudsko telo proizvodi najviše sperme. Lepljiva je kod krznenih životinja, a kod drugih ne postoji tolika lepljivost. Kod svih je bela; stoga, Herodot je u zabludi кada piše da Etiopljani proizvode crnu spermu. ​

https://el.wikisource.org/wiki/Των_περί_τα_ζώα_ιστοριών/3#Κεφάλαιο_22

Zašto je ovo jako važno razumeti? Zato što mislim da, pre svega, ako se toliko skoncentrišemo na Herodota, mi dobijamo jednu potpuno krivu sliku o civilizaciji klasične Grčke i dostignuća njenih polihistora i filozofa. U ovom slučaju, jednostavno ne stoji odbrana Herodota na konto „anahronizma“, kako kritika bajkovitih dela izgleda neopravdana, zato što ne posmatramo adekvatno iz perspektive njegovog vremena. Takva izjava ne bi bila utemeljena, zato što stvara pogrešnu, a rekao bih i posve nipodaštavajuću sliku, o saznanjima tadašnjeg učenog sveta; ne daje nam autentičnu sliku. U tom smislu postaje i sekundarno od značaja raspraviti o tome da li je moguće da je Herodot zaista verovato da je crnačka sperma bila crne boje, ili samo uključio tu glupost zato što mu zvuči pompezno, ako je nije i sam u potpunosti izmislio, zato što je jako važna recepcija, ne ljudi koji žive u vreme razvoja istorije kao naučne discipline u XIX veku ili nekih njihovih prethodnika sve do XV st., niti danas, već kod samih velikana klasične civilizacije. A ono što je zapravo činjenica jeste da su brojne stvari koje je Herodot pisao i tada izazivale podsmeh prosvećenog sveta, što je vrlo važno da bismo razumeli tzv. helensko čudo — a posredno i dalje, sva dostignuća helenističke civilizacije, dalje istoriju grčko-rimskog sveta i u najširem kontekstu čak i kompletnu istoriju evromediteranskog prostora dostignuća društvenih nauka sve do današnjeg dana.

Da ponovim nešto što sam negde pri početku na ovoj temi: onaj događaj kada se prvi put u istoriji neki pismeni građanin nekog polisa, nakon čitanja Herodotovog dela popeo na svoju terasu, pogledao u svet i uzviknuo legendarne hipotetičke reči: „Herodot je lažov! Eureka! Crnačka sperma nije crna!“ — taj Neznani filozof koji je odbio korelaciju između boje kože i boje semene tečnosti napravio je jednu od najvećih revolucija u istoriografskom smislu. Taj koncept, razvitak ideje ljudskog racija koji preispituje ono što čuje, izlaže kritici i potom logički razlaže, analizira i zaključuje — što se tiče istorije — rodio se tog dana, kada je muza Klio dobila svoje ovozemaljsko ovaploćenje. Taj događaj, nalazi se u samoj srži gotovo svega što je napisano istorijske tematike, sve do korena čitavog ovog potforuma na Krstarici ovde, odnosno sve do jedne svake objave koja je ovde bila napisana.

Ух баш си потрефио највећи анахронозам који си могао.
С друге стране си поставио аргумент који сам ја понављао у иронији о црном семену Етиопљана и Индуса годинама.
Дакле Платон почиње нешто што можемо назвати новом ером и еуреком буквално заједно са ученицима и неоплатонизмом који ће обликовати хришћанство донекле јудаизам а нарочито езотерична учења као гностицизам , кабалу , хришћанску кабалу , затим стиже да инспирише и химанизам који га неретко цитирају па и протестантизам затим многи од следбеника неоплатонизма до игре симбола , магије налик масонима са миксом херметизма који је био потуно супротан фексибилан према идеји о апсолутном једном које је у борби са синктезмом херметизма крикнуло исламом и покорило свет у једном тренутку.
Ти савремени модерни Грци почињу покрет иконоборства дакле зашто нам Бог ово ради можда зато што сликамо иконе а не бисмо требали?
До Иракллија који се пита зашто нам Бог ово ради можда би требало покрстити Јевреје?
7. век савремени људи!?!

Мислим не бих се сад завлачио дубоко у причу али поређење Платона и Херодота или Арестотела је исто као и поређење Хетодота с нама с том разликом што би њима већина ове теме и нашег разговора био бескористан и глуп траћање времена доконих баба и људи.

Вероватно би се многа наша тумачења и разговори изузев овога егзактног што је наука доказала нашло у жешћој критици Аристотела као бацање животне енергије и мисли на тотално некорисне и вештачке ствари.
Што се тиче етичких приципа да не говорим.
Ако је ово била срж теме морам рећи да је апсолутно промашена.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ух баш си потрефио највећи анахронозам који си могао.
С друге стране си поставио аргумент који сам ја понављао у иронији о црном семену Етиопљана и Индуса годинама.
Дакле Платон почиње нешто што можемо назвати новом ером и еуреком буквално заједно са ученицима и неоплатонизмом који ће обликовати хришћанство донекле јудаизам а нарочито езотерична учења као гностицизам , кабалу , хришћанску кабалу , затим стиже да инспирише и химанизам који га неретко цитирају па и протестантизам затим многи од следбеника неоплатонизма до игре симбола , магије налик масонима са миксом херметизма који је био потуно супротан фексибилан према идеји о апсолутном једном које је у борби са синктезмом херметизма крикнуло исламом и покорило свет у једном тренутку.
Ти савремени модерни Грци почињу покрет иконоборства дакле зашто нам Бог ово ради можда зато што сликамо иконе а не бисмо требали?
До Иракллија који се пита зашто нам Бог ово ради можда би требало покрстити Јевреје?
7. век савремени људи!?!

Мислим не бих се сад завлачио дубоко у причу али поређење Платона и Херодота или Арестотела је исто као и поређење Хетодота с нама с том разликом што би њима већина ове теме и нашег разговора био бескористан и глуп траћање времена доконих баба и људи.

Вероватно би се многа наша тумачења и разговори изузев овога егзактног што је наука доказала нашло у жешћој критици Аристотела као бацање животне енергије и мисли на тотално некорисне и вештачке ствари.
Што се тиче етичких приципа да не говорим.
Ако је ово била срж теме морам рећи да је апсолутно промашена.

Osnovna srž je bila zato što je proizašla iz diskusije o Herodotu na drugim temama, na kojoj smo ti i ja diskutovali, a u kojima si ti izražavao da prvi put u životu čuješ da je iko Herodota optuživao da je lažov ili nazivao ga Ocem laži. Dok je on štaviše ima reputaciju lažova, čak i jedan celi klasični žanr (postojao je doslovno književni žanr napadača Herodota nastao još u helenističkom dobu, u ptolemejskom Egiptu) kontraherodotovaca. I ne samo to, već i vekove rasprave sve do modernih vremena u kojima se raspravljalo o njegovoj kredibilnosti, sve do današnjih dana. Suština koju, ako mogu da primetim, u celosti odbijaš da uopšte i konstatuješ.

A to drugo što sam napomenuo jeste, da, suština shvatanje srži u kritici Herodota i konceptu koji leži u samom korenu onoga što se i danas naziva kritikom izvora. Preispitivanje i/ili odbacivanje tvrdnji koje zvuče nerealno i/ili fabrikovano. Onaj ko ne razume i ne priznaje kritiku Herodota, ne može (ili ne želi) ni da razume niti upozna ni istoriju kao takvu.

 

[CreamPythagoras]

Osnovna srž je bila zato što je proizašla iz diskusije o Herodotu na drugim temama, na kojoj smo ti i ja diskutovali, a u kojima si ti izražavao da prvi put u životu čuješ da je iko Herodota optuživao da je lažov ili nazivao ga Ocem laži. Dok je on štaviše ima reputaciju lažova, čak i jedan celi klasični žanr (postojao je doslovno književni žanr napadača Herodota nastao još u helenističkom dobu, u ptolemejskom Egiptu) kontraherodotovaca. I ne samo to, već i vekove rasprave sve do modernih vremena u kojima se raspravljalo o njegovoj kredibilnosti, sve do današnjih dana. Suština koju, ako mogu da primetim, u celosti odbijaš da uopšte i konstatuješ.

A to drugo što sam napomenuo jeste, da, suština shvatanje srži u kritici Herodota i konceptu koji leži u samom korenu onoga što se i danas naziva kritikom izvora. Preispitivanje i/ili odbacivanje tvrdnji koje zvuče nerealno i/ili fabrikovano. Onaj ko ne razume i ne priznaje kritiku Herodota, ne može (ili ne želi) ni da razume niti upozna ni istoriju kao takvu.

Ја ти рекох да се Херодот користи као извор скептички исто колико и када се за реконструкцију догађаја користи Библија али буквално из уста стручњака за персијски период и окултизам ахимедског царства до хеленског периода.
У преводу узима се шта треба остало се баца и ту помаже археологија. Нико неће оспорити Ктесију само што је он ипак ограничен на један период и нема неких других података.
Ако икада пожелиш и будеш имао времена имаш 9 муза херодота на јутубу књиге. Погледај како су насловљене , такт који имају , концепт колико је свака од њих књижевно дело засебно а све заједно је и самостално и надовезују се у 3х3 триологију.
Његова идеја није била историја нити жеља да га по тиме памте већ бљесак у времену који је фотографисао са посветом да сва дела и достигнућа људи Хелена и осталих Варвара не буду никад заборављена.
Није његов концепт историјски сем око догађаја већ идеје , идеологије , узрока , последица и жеља да се пронађу одговори. Затим га можемо посматрати као етнолога , митолога , филозофа и негде историчара. С обзиром да се сусреће и са обичним народом , свештеницима он тражи ту средину , рацио , покушава да размишља критички наводи више верзија догађаја које је чуо и иде од најмање вероватног на крају са највероватнијим.
То су и такође књижевна дела са динамиком и путашествијама ако се уопште не осврћеш на податке и историчност опет ћеш уживати у причи као у гејм оф тронс или господарима прстенова.

Даље рекох нећу ићи ја сам прихватио и знам све мањкавости Херодота међутим ти се ниси задовољио и копао па Ктесија , Па Тукудид , па комедиограф па кад не помаже ајмо Платон ,Аристотел ...
И онда није довољна очигледна несавршеност и мањкавост Херодота на коју смо сви указали.
Већ Херодот мора да умре морам му некако инпутирати демона Деретића у њему аутохтонисте антихриста нисам задовољан мањкавости нити било чему морам да некако докажем да ништа не вреди од њега па да ни догађаје нису Ктесија је ако је Египат није ни био преписао је.
Е сад у овим последњим стварима то мораш сам са собом да решиш ту ти нико није од користи нити помоћи.
Негативно је , удаљава изускује велику бачену енергију на бизарну ствар на 9 страница типа шта је старије кокошка или јаје.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ја ти рекох да се Херодот користи као извор скептички исто колико и када се за реконструкцију догађаја користи Библија али буквално из уста стручњака за персијски период и окултизам ахимедског царства до хеленског периода.
У преводу узима се шта треба остало се баца и ту помаже археологија. Нико неће оспорити Ктесију само што је он ипак ограничен на један период и нема неких других података.

Pitanje koje se potom nužno nameće je: zašto bi to rekao? Zašto bi kazao nešto što je prilično opšte poznato i potpuno nesporno, i što na ovoj temi niko nikada nije dovodio u pitanje - niti indirektno, niti direktno.

Zbog čega ja ti rekoh? Da li će sledeća izjava biti: Ja ti lepo rekoh da je ovo Forum Krstarice i da je ovo internet, kao i sad koristi tastatura za kucanje slova za objave.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Теорија Оца историје је небитна сем за Хелене нама само симболична.

Heleni uopšte nisu dali titulu Oca istorije Herodotu. Niko ga tako vekovima nije u helenskom svetu uopšte nazivao. On je tu titulu dobio od Kikerona, u I st. pre naše ere, ili je barem najzaslužniji što se ona raširila, zato što su je od Kikerona dalje učeni ljudi prepisivali i ponavljali. Još jednom šta kaže Kikeron u O zakonima (De Legibus), 1,5:

​

​

Qvintvs: Intellego te, frater, alias in historia leges obseruandas putare, alias in poemate.​

Marcvs: Quippe cum in illa ad ueritatem, Quinte, <quaeque> referantur, in hoc ad delectationem pleraque; quamquam et apud Herodotum patrem historiae et apud Theopompum sunt innumerabiles fabulae.​

https://www.thelatinlibrary.com/cicero/leg1.shtml#5

To je ta ironija u nadimku, koji se nalazi i u naslovu teme. Ciceronova izvorna poruka je bila dobrano ironična. Dok objašnjava svom bratu Kvintu razliku između istorije i poezije, navodi da je Herodotova naracija prepuna bajki. U samom helenskom svetu, Herodot nije uopšte bio držan visoko, posebno ne ka pouzdani izvestilac događaja i istorijskih činjenica. Percepcija o Herodotu kao lažovu razvija se posebno u helenističko doba i jedna je crta, možda bi se moglo reći, i hiperkriticizma antičkog sveta. Štaviše, proći će još mnogo vekova dok ne bude došlo do njegove parcijalne „rehabilitacije“, davno posle vremena klasične civilizacije.

Ironija koju je primetio još npr. francuski filozof Žan Boden (1529/30-1596). On piše 1566. u delu „Metoda za lako razumevanje istorije“ (Methodus ad facilem historiarum cognitionem). Stranice 56 i 57:

Sic enim statuo fieri nullo modo posse ut qui ad voluptatem, idem quoque ad reiveritatem scribat. quod in Herodoto reprehendunt Thucydides, Plutarchus ac Diodorus. miror tamen hunc unum historiae parentem a Cicerone appellari, quem omnis antiquitas mendacii coarguit. nullum est enim mendacis historici maius argumentum quam abomnibus scriptoribus aperte confutari.​

​

Naime, smatram da nije moguće da onaj koji piše zabave radi istovremeno piše i istinito, što Tukidid, Plutarh i Diodor zameraju Herodotu. Ipak, čudim se što je jedini dobio epitet oca istorije od Cicerona, jer ga je cela antika optuživala za laž. Jer nema većeg dokaza o lažljivosti jednog istoričara nego kada ga svi pisci otvoreno pobijaju.​

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pričali smo ovde o kontraherodotovskom književnom žanru antike, među kojima je ubedljivo najbolje poznato (i u celosti očuvano do današnjeg dana) Plutarhova kritika Herodota. Međutim, nismo pominjali osnivača dotičnog žanra.

Nakon stvaranja helenističke civilizacije posle osvajanja Aleksandra Makedonskog, Herodotovo delo je dobilo na značaju zbog određenih geografskih i etnografskih opisa, te se sve više čitalo i prepisivalo, međutim u isto vreme, što na temelju faktičkog upoznavanja novih zemaja kroz koje je makedonska vojska prolazila, kao i na temelju racionalizma filozofskih škola helenskog polisa (Aristotel je i lično bio učitelj Aleksandra Velikog) rađa se i žanr korekcije Herodota, koji će u svojim ekstremnijim slučajevima poprimiti i ideju izvesnog obračuna sa Herodotom. Kako je Ptolemejski Egipat bio uslovno govoreći najrazvijenija od svih helenističkih zemalja, u kojoj je mnogo šta prvi put nastalo, tako se tamo i rodio kontraherodotovski žanr, koji će osnovati upravo pomenuti egipatski sveštenik Maneton (Manéthōn, Μανέθων) iz Sebenita (današnji arap. Samanud) u Donjem Egiptu iz III stoleća pre naše ere. Bio je savremenik vlasti slavnog Aleksandrovog generala, Ptolemaja I Sotera (304-282), Ptolemaja II Filadelfa (283-246) i Ptolemaja III Euergeta (246-222). Smatra se da je bio veliki poznavalac kulta sinkretičkog helenističko-egipatskog božanstva Serapisa.

Maneton je napisao jednu istoriju Egipta, Aigiptijaku, koncipiranu kao odgovor Herodotu i informacijama koje on donosi u svojoj Istoriji i sa ciljem da Egipat dobije svoju detaljnu istoriju (nakon Hekateja iz Mileta koji je prvi napisao između 320. i 315. god. p. n. e.). Napisao je i omanji propratni spis koji je specifično bio koncipiran kao preciznije kritika Herodota, „Protiv Herodota“ (Τα προς Ηρόδοτον, Ta pros Herodoton). Sva ostala dela koja smo pominjali specifično pisana kao kritika Herodota, pisana su na temelju puta koji je utemeljio Maneton.

 

[CreamPythagoras]

Pričali smo ovde o kontraherodotovskom književnom žanru antike, među kojima je ubedljivo najbolje poznato (i u celosti očuvano do današnjeg dana) Plutarhova kritika Herodota. Međutim, nismo pominjali osnivača dotičnog žanra.

Nakon stvaranja helenističke civilizacije posle osvajanja Aleksandra Makedonskog, Herodotovo delo je dobilo na značaju zbog određenih geografskih i etnografskih opisa, te se sve više čitalo i prepisivalo, međutim u isto vreme, što na temelju faktičkog upoznavanja novih zemaja kroz koje je makedonska vojska prolazila, kao i na temelju racionalizma filozofskih škola helenskog polisa (Aristotel je i lično bio učitelj Aleksandra Velikog) rađa se i žanr korekcije Herodota, koji će u svojim ekstremnijim slučajevima poprimiti i ideju izvesnog obračuna sa Herodotom. Kako je Ptolemejski Egipat bio uslovno govoreći najrazvijenija od svih helenističkih zemalja, u kojoj je mnogo šta prvi put nastalo, tako se tamo i rodio kontraherodotovski žanr, koji će osnovati upravo pomenuti egipatski sveštenik Maneton (Manéthōn, Μανέθων) iz Sebenita (današnji arap. Samanud) u Donjem Egiptu iz III stoleća pre naše ere. Bio je savremenik vlasti slavnog Aleksandrovog generala, Ptolemaja I Sotera (304-282), Ptolemaja II Filadelfa (283-246) i Ptolemaja III Euergeta (246-222). Smatra se da je bio veliki poznavalac kulta sinkretičkog helenističko-egipatskog božanstva Serapisa.

Maneton je napisao jednu istoriju Egipta, Aigiptijaku, koncipiranu kao odgovor Herodotu i informacijama koje on donosi u svojoj Istoriji i sa ciljem da Egipat dobije svoju detaljnu istoriju (nakon Hekateja iz Mileta koji je prvi napisao između 320. i 315. god. p. n. e.). Napisao je i omanji propratni spis koji je specifično bio koncipiran kao preciznije kritika Herodota, „Protiv Herodota“ (Τα προς Ηρόδοτον, Ta pros Herodoton). Sva ostala dela koja smo pominjali specifično pisana kao kritika Herodota, pisana su na temelju puta koji je utemeljio Maneton.

Потписујем све што си написао и слажем се само се не слажем са школом Менатона јер његово дело не знамо оригинално већ у фрагментима.
Манетоново дело није сачувано у оригиналу, већ је познато углавном преко дела Јосифа Флавија (Против Апиона) и Касија Африканца.

Јосиф Флавије - Против Апиона (књига 1, 26-31):
Који га назива лажовом главни извор за 1. век н.е.
Јосиф Флавије је преузео Манетонову причу и критиковао је због тога што приказује Јевреје као групу "нечистих" људи, оболелих од лепре, који су протерани из Египта. У овој верзији, Мојсије се јавља као вођа те групе. Флавије наводи да Манетон тврди да је неки египатски краљ Аменофис пожелео да види богове лицем у лице, али му је свештеник рекао да неће моћи да види богове све док не протера све "нечисте" из Египта. Тада је ова група оболелих и ружних људи, заједно са свештеницима који су били изопштени, послата у каменоломе. Они су касније добили дозволу да се населе у Аврису, напуштени град у Делти Нила, и тамо су почели да се буне.
Мојсије, у овој причи, води побуну ових прогнаних људи, одбацује египатске богове и успоставља своје законе. Ова верзија Мојсијевог живота приказује га као вођу побуњеничке групе, што је директна супротност библијском опису који га приказује као пророка и ослободиоца свог народа по Божјој вољи.

Јосиф Флавије је био љут због ове интерпретације и оптужио је Манетона да намерно клевета Јевреје како би објаснио њихово присуство у Египту на негативан начин.

Секстиј Африканац (Књига Египатских Династија):

Касије Африканац је хронограф и рани хришћански писац који је живео у трећем веку и састављао хронике. Према њему, Манетон је уврстио Мојсија у своје хронологије, али са другачијим именом и контекстом. Он наводи да је у Манетоновој верзији, Мојсије идентификован са свештеником по имену Осарсиф, који је касније променио име у Мојсије и водио побуњенике из Египта. Осарсиф је у једном тренутку одбацио све египатске традиције и богове, па се отуда види сличност са библијским описом Мојсијевог монотеизма.

Мада Африканац није директно преносио Манетонове речи као што је Јосиф Флавије то чинио, он је укључио верзију која подржава негативан став према Јеврејима и њиховом вођи Мојсију.

Дакле под утицајем јаке хеленизације појавила се потреба народа да додатно ојачају своје корене и историју што је тада била једина улазница у антички свет
Јако си лепо дотакао једну каснију средњовековну епоху грчког престижа старости нације и порекла од Скендербега ,Владике Василија па и наших старих Пећких патријарха и ту причу и такмичење ко је старији почиње од Херодота.
Завршава се ваљда са Албанцима и Србима у 21.веку.

Додаћу ти нешто да одгледаш поставио сам на другу тему да не тролујем сад овде.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Потписујем све што си написао и слажем се само се не слажем са школом Менатона јер његово дело не знамо оригинално већ у фрагментима.
Манетоново дело није сачувано у оригиналу, већ је познато углавном преко дела Јосифа Флавија (Против Апиона) и Касија Африканца.

Јосиф Флавије - Против Апиона (књига 1, 26-31):
Који га назива лажовом главни извор за 1. век н.е.
Јосиф Флавије је преузео Манетонову причу и критиковао је због тога што приказује Јевреје као групу "нечистих" људи, оболелих од лепре, који су протерани из Египта. У овој верзији, Мојсије се јавља као вођа те групе. Флавије наводи да Манетон тврди да је неки египатски краљ Аменофис пожелео да види богове лицем у лице, али му је свештеник рекао да неће моћи да види богове све док не протера све "нечисте" из Египта. Тада је ова група оболелих и ружних људи, заједно са свештеницима који су били изопштени, послата у каменоломе. Они су касније добили дозволу да се населе у Аврису, напуштени град у Делти Нила, и тамо су почели да се буне.
Мојсије, у овој причи, води побуну ових прогнаних људи, одбацује египатске богове и успоставља своје законе. Ова верзија Мојсијевог живота приказује га као вођу побуњеничке групе, што је директна супротност библијском опису који га приказује као пророка и ослободиоца свог народа по Божјој вољи.

Јосиф Флавије је био љут због ове интерпретације и оптужио је Манетона да намерно клевета Јевреје како би објаснио њихово присуство у Египту на негативан начин.

Секстиј Африканац (Књига Египатских Династија):

Касије Африканац је хронограф и рани хришћански писац који је живео у трећем веку и састављао хронике. Према њему, Манетон је уврстио Мојсија у своје хронологије, али са другачијим именом и контекстом. Он наводи да је у Манетоновој верзији, Мојсије идентификован са свештеником по имену Осарсиф, који је касније променио име у Мојсије и водио побуњенике из Египта. Осарсиф је у једном тренутку одбацио све египатске традиције и богове, па се отуда види сличност са библијским описом Мојсијевог монотеизма.

Мада Африканац није директно преносио Манетонове речи као што је Јосиф Флавије то чинио, он је укључио верзију која подржава негативан став према Јеврејима и њиховом вођи Мојсију.

Дакле под утицајем јаке хеленизације појавила се потреба народа да додатно ојачају своје корене и историју што је тада била једина улазница у антички свет
Јако си лепо дотакао једну каснију средњовековну епоху грчког престижа старости нације и порекла од Скендербега ,Владике Василија па и наших старих Пећких патријарха и ту причу и такмичење ко је старији почиње од Херодота.
Завршава се ваљда са Албанцима и Србима у 21.веку.

Додаћу ти нешто да одгледаш поставио сам на другу тему да не тролујем сад овде.

Ako je nešto sačuvano samo kroz fragmente, ne znači nužno da nije originalno. Zavisi, naravno, i od prirode fragmenata, kako ih tačno imamo, kakva je reputacija onoga ko nam ih je doneo, itd.

Veliki broj dela antičkih pisaca očuvan je samo fragmentarno, ili nikako. Tako da to ne iznenađuje što je to slučaj ni sa (gotovo svim) delima kontraherodotovske književnosti. Jedino delo koje je u potpunosti sačuvano je Plutarhovo i razlog za to je što je Plutarh jedini od tih autora koji je jedno izuzetno zvučno i opšte poznato ime, pa se njegovo pobijanje Herotoda dosta čitalo i prepisivala, dok je sve ostale u većoj ili manjoj meri progutala istorija.

 

[CreamPythagoras]

Овде кад одгледаш кад будеш имао времена може да се покаже јако тачно али време нек покаже.
У суштини овде што би важило за Јевреје важило би и за Египћане он би био египатски стари завет.

 

[CreamPythagoras]

Ako je nešto sačuvano samo kroz fragmente, ne znači nužno da nije originalno. Zavisi, naravno, i od prirode fragmenata, kako ih tačno imamo, kakva je reputacija onoga ko nam ih je doneo, itd.

Veliki broj dela antičkih pisaca očuvan je samo fragmentarno, ili nikako. Tako da to ne iznenađuje što je to slučaj ni sa delima kontraherodotovske književnosti. Jedino delo koje je u potpunosti sačuvano je Plutarhovo i razlog za to je što je Plutarh jedini od tih autora koji je jedno izuzetno zvučno i opšte poznato ime.

Не не значи али би то тешко могли назвати неком школом јер су га свега 2 човека цитирала Јосиф Флавије историчар из 1. века који помиње и наслов дела египтика и Касије Африканац хришћанин из 3. века дакле ограничен утицај свакако.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Не не значи али би то тешко могли назвати неком школом јер су га свега 2 човека цитирала Јосиф Флавије историчар из 1. века који помиње и наслов дела египтика и Касије Африканац хришћанин из 3. века дакле ограничен утицај свакако.

Ja sam govorio o književnom „žanru“. Posebnom stilu pisanja knjiga koje su u svom naslovu imale pobijanje Herodota i čija je svrha bila da se dokaže da je Herodot bio lažov, o kojem god od dva konteksta antičkog grčkog laganja govorimov (bilo laži-kroz-neznanje, bilo laži-kroz-obmanu). Dakle, o svima njima; od Manetona preko Harpokrationa do Plutarha i svih ostalih.

To je bio posebni stil antičke knjige, očigledno. Maneton je bio prvi, koji ga je očigledno koncipirao. Ktesije je živeo previše rano tj. pre Manetonovog vremena. Da je bio mlađi i pripadao helenističkom dobu, a ne klasične Grčke, mislim da je prilično izvesno da bi i Ktesija napisao neku denuncijaciju Herodota kao zasebno delo. I mislim da kasnijima Manetonovo selo jeste uticalo, posredno ili neposredno, na stvaranje tog kontraherodotovskog pravca spisa.

Inače, mislim da bi se donekle moglo kazati da je u nekom kontekstu Ktesija „odgovor“ Persije Herodotu, a Maneton „odgovor“ Egipta. Barem u neku ruku.

 

[CreamPythagoras]

Ja sam govorio o književnom „žanru“. Posebnom stilu pisanja knjiga koje su u svom naslovu imale pobijanje Herodota i čija je svrha bila da se dokaže da je Herodot bio lažov, o kojem god od dva konteksta antičkog grčkog laganja govorimov (bilo laži-kroz-neznanje, bilo laži-kroz-obmanu). Dakle, o svima njima; od Manetona preko Harpokrationa do Plutarha i svih ostalih.

To je bio posebni stil antičke knjige, očigledno. Maneton je bio prvi, koji ga je očigledno koncipirao. Ktesije je živeo previše rano tj. pre Manetonovog vremena. Da je bio mlađi i pripadao helenističkom dobu, a ne klasične Grčke, mislim da je prilično izvesno da bi i Ktesija napisao neku denuncijaciju Herodota kao zasebno delo. I mislim da kasnijima Manetonovo selo jeste uticalo, posredno ili neposredno, na stvaranje tog kontraherodotovskog pravca spisa.

Inače, mislim da bi se donekle moglo kazati da je u nekom kontekstu Ktesija „odgovor“ Persije Herodotu, a Maneton „odgovor“ Egipta. Barem u neku ruku.

Погледај клип кад будеш имао времена.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Da je bio mlađi

Stariji*

Не не значи али би то тешко могли назвати неком школом јер су га свега 2 човека цитирала Јосиф Флавије историчар из 1. века који помиње и наслов дела египтика и Касије Африканац хришћанин из 3. века дакле ограничен утицај свакако.

Ko je Kasije? Da nije zapravo Sekst Julije?

 

[CreamPythagoras]

Stariji*



Ko je Kasije? Da nije Sekst Julije?

Да Јулије Африканац.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Не не значи али би то тешко могли назвати неком школом јер су га свега 2 човека цитирала Јосиф Флавије историчар из 1. века који помиње и наслов дела египтика и Касије Африканац хришћанин из 3. века дакле ограничен утицај свакако.

Ne bih rekao da je ovo baš tačno; ne pominju Manetona samo ova dvojica. Pominje ga i sam veliki Plutarh, sticajem okolnosti upravo autor danas najpoznatijeg protuherodotovskog dela.