Dobro. Sve je dobro. Odlično. I bolje nego odlično. Jeste. Dobro je. Biće dobro. Sve će biti dobro. Sve prođe. Ostanu samo sećanja. Da li lepa, ili ružna. Ništa drugo. Samo sećanja. Sećanja na neki davni život, koji kao da se desio pre nekoliko vekova, a to je samo nekoliko godina. Samo nekoliko godina, i puf. Starost, i smrt. Kraj. Gde si bio, nigde, šta si radio, ništa. To je to.
- "Šta?" - "To što si čuo." - "A šta sam ja to čuo? Šta si želela time da kažeš?" - "To što si i čuo." - "A šta sam čuo?! Pitam te šta sam čuo?!" - "Od ovog trenutka počinješ novi život. Bolji život po tebe." - "Ko je sebi dao za pravo da o tome odlučuje?!"
- "Mi. Za tvoje dobro." - "Šta vi..." - "Da li bi znao da mi ispričaš bilo šta o sebi, i svojoj porodici? Da li znaš kako ti izgleda majka? Da li znaš bilo šta o svom ocu? Ne znaš. Nju nikada nisi ni video, dok je on sa druge strane, u tvom prisustvu uvek bio pijan. Detinjstvo si proveo sa dedom. Umro je kada si imao 16 godina. Imao si sreće, pa nisi odveden u dom za nezbrinutu decu. Promakao im je tvoj status, a niko te nije ni prijavio. Ostao si na ulici, na kojoj si se delimično dobro snalazio. Šta si očekivao od života?" - "Sama si navela da se nisam pronalazio u ničemu. Nemam potrebe nikakav odgovor da dajem. Čini mi se da nemam potrebe uopšteno nikakve odgovore da dajem, jer očigledno znaš sve. Ili znate sve. Kako god." - "Znamo sve. Zato si i ovde." - "Zašto su mi oni ljudi očupali prozor, vijali me, razbili mi glavu, i maltretirali me?" - "Test izdržljivosti, i procena tvog snalaženja, ponašanja, i reagovanja u određenim situacijama." - "Šta ste očekivali da će se desiti?" - "Baš to što se i desilo. Nećeš se opirati, nego ćeš smišljati drugačije načine da se izvučeš iz problema. Samo što sada više nemaš potrebe da se izvlačiš iz bilo čega. Posle razgovora koji sledi, imaćeš priliku da odlučiš da li želiš da ostaneš sa nama, ili želiš da se vratiš tom, nekom svom životu. Niko te neće sprečavati da odeš, niti će te ikada više neko tražiti. U prevodu, ovo ti je samo jedna prilika u životu." - "Prilika za šta?" - "U razgovoru koji sledi ćeš saznati sve. Sada će doći doktor da te pregleda, i previje. Sačekaj ga. Ja imam obaveza." Ustala je, okrenula se i otišla. Ostao sam sa eksplozijom u glavi, koja je svakog časa... Nisam znao šta da mislim! Znači, nisam znao šta da mislim! Haos mi je bio u glavi! Ko su oni?! Ona?! Kako, i zašto sve znaju o meni?! Sa kojim ciljem sam ja ovde?! Kakva je ponuda u pitanju?! Sigurno nije neka legalna ponuda! Sigurno mi neće ponuditi da budem menadžer u nekoj firmi! Da li traže ovakve ljude kao što sam ja, i regrutuju ih u neku svoju privatnu vojsku?! Sve mi se čini da je tako!
Nije prošlo dva minuta, a na vratima se pojavio doktor. Više mi je izgledao kao gladijator, nego kao doktor. Dva metra visok. Sav u mišićima. Kao iz ringa da je izašao, a ne iz bolnice, ili ambulante. Ćutljiv. Nije me ni pogledao. Otvorio je svoju torbu, povadio iz nje šta mu je trebalo, pa krenuo da mi čisti, i dezinfikuje rane po glavi. Ubrzo me je previo, pa kratko tražio da se izujem. Sredio mi je i ranice na nogama, previo, pa se okrenuo i otišao. Šta sad sledi?
- "Uđite." Tiho su se otvorila vrata, u koja je ušao onaj čovek koji me je sproveo do ove kuće. Otvorio ih je, predpostavljam njegov pomoćnik, ili... Ili nečiji pomoćnik.
Unutra me je sačekala druga osoba. Druge osobe. Njih četvoro, ne računajući ovog koji mi je otvorio vrata, jer je očigledno bio neka vrsta obezbeđenja. Pošto sam ušao, on je nestao negde iza visokih polica, prepunih raznorazne papirologije. Tri muškarca, i jedna žena su bili u toj kancelariji. Žena je sedela na dvosedu, i pregledala neke papire, ne obraćajući uopšte pažnju na mene, iako sam stojao na dva metra od nje. Jedan je sedeo za stolom, i čačkao telefon. Druga dvojica su nešto šaputala kraj velikog radnog stola. Ne procenjujem ko je tu ko. Ko je nadređeni, a ko podređeni. Svi mi po funkciji deluju isto. Samo me još zanima koja je njihova funkcija. I najbitnije, koja je moja.
- "Sedi." Tiho mi reče ta žena, i dalje me ne gledajući. Bila je zauzeta sa nekim papirima. Koliko sam uspeo malo da vidim, kao nekakvi ugovori. Tako nešto. Nisam siguran. Nisam se puno ni zainteresovao za to, jer mi je delovalo da nema nikakve veze sa mnom. Seo sam.
- "Kako si? Želiš li nešto da popiješ?" Onaj što je sedeo za stolom i čačkao telefon, prišao mi je, i seo u fotelju do mene. O čemu se ovde radi? Zašto nisu otvoreni? Možda zato što nisu takvi ljudi. Drugačiji su, u drugačijem svetu žive, i ujedno, bave se drugačijim poslovima, od normalnih i običnih ljudi. Malo je zeznuto kad moraš da plešeš u ritmu muzike koju ne poznaješ, a situacija te primorava na to!
- "Sada je malo bolje odkad me je doktor previo. Nisam žedan, hvala. Malopre sam jeo i pio." - "Što te je doktor previo? Šta je bilo?" - "Neki nesporazum." Namerno sam se pravio lud. - "Koliko imaš godina?" - "Osamnaest." - "Jel ideš u školu?"
- "Završio sam je pre par meseci" – "Šta si završio?" - "Za elektroinstalatera." - "Aha. To nije loše. Jel si počeo negde da radiš?" Taj čovek mi je delovao mladoliko. Nije imao više od 45 godina, ali zato iskustvo i znanje koje je isijavalo iz njegovih očiju, i njegovog ponašanja, ostavljalo je utisak kao da živi na ovoj zemlji već 200 godina, i zna na čemu nebo visi. Izrazito smiren, i prijatan. Druželjubiv i obazriv. Pun razumevanja, i nazovimo iskrenosti. Kažem iskrenosti, jer nisam uopšte primetio da krije nešto, ili da... Ne znam. Takav sam utisak imao. Ne znam kako drugačije to da opišem.
- "Nisam." - "Dobro... Vidi ovako Nemanja. To ti je pravo ime, iako si se predstavio kao Miloš. Mi te nismo doveli ovde da bi smo te uplašili, primorali na nešto, ili bilo šta slično. Nismo te doveli ovde da bi smo te regrutovali u nekog vojnika, privatno obezbeđenje, atentatora, ili nešto drugo. Za par stotina, ili hiljada evra, svaki problem se reši, a pre svega, naše poslovanje ne ide u tom smeru. Nismo kriminalci, niti se tim vrstama poslova bavimo. Verovatno se pitaš, zašto, i kako znamo sve o tebi, i koja je svrha svega ovoga. Znamo, zato što tvoja majka radi za nas." Malo je reći da sam ostao u šoku! Malo je reći da sam... Ostao sam bez teksta! Jednostavno mi je rečeno, da mi je majka umrla na porođaju, i... I postoji njen grob! Spomenik! Ime! Prezime! Datum rođenja, i... I šta je ovo?! Zbunjeno sam gledao u tog čoveka, iz čijeg pogleda sam jasno video da u potpunosti razume kako se osećam, i šta mi prolazi kroz glavu, i... I da ima nameru da mi kaže sve, samo... Ne znam!
- "Razumem kako se osećaš, ali nije postojao ni jedan drugi način da ti se to saopšti osim direktno, i bez puno oklevanja. Odrasla si osoba. Nadam se da to možeš da shvatiš, jer tako funkcionišu stvari. Istina nam je uvek tu pred očima, samo što nam je ponekad teško da je vidimo. Čitav tvoj život je farsa. Ako zastaneš na trenutak, i samo malo se zamisliš, videćeš da je tako. Odrastao si sa dedom. Oca si video par puta u životu. Uvek pijanog. Nikada sa njim nisi tri smislene rečenice sastavio. Smucao si se kroz period odrastanja gde si stigao, i kako si mogao, verovatno često se pitajući zašto uopšte živiš kada nemaš nikakav oslonac, nikakav podstrek, i nikakvu podršku za svoju budućnost. Činjenica je da nisi jedini sa takvom, neuobičajenom životnom sudbinom. Činjenica je da se svako sam snalazi u životu kako zna i ume. Činjenica je da će ti retko ko pomoći u životu, osim tvoj najbližih, što dolazi do teme o tvojoj majci, koja je zapravo jedan od razloga zašto si ti ovde. Uvek je bila tu, ali nije smela da ti priđe. Deca su uvek na meti, kada neko želi nekome da se osveti."
- "Malopre si rekao da se ne bavite kriminalom, niti sličnim poslovima." - "Jesam. Ne bavimo se kriminalom, ali se bavimo nekom vrstom špijunaže." - "Nekom vrstom špijunaže?" - "Da." - "Dobro. Nastavi." Bio sam smiren. Prihvatio sam totalno drugačije informacije o svom životu, koje ni u ludilu nisam očekivao da ću čuti.
- "Spomenuo sam, i da nismo ovde da bi smo regrutovali nekoga, u ovom slučaju, tebe. Ponudićemo ti posao, a na tebi je da odlučiš da li želiš da ga prihvatiš."
- "Kakav posao?" - "Isti koji je radio tvoj otac, i koji radi tvoja majka." Ima li ovome kraja?! - "Moj otac?!" - "Da. I on je radio za nas, samo što je napravio jako puno grešaka, zbog kojih je nečasno otpušten iz službe. Moraš da shvatiš da ti neka vrsta moći ne daje dozvolu da se ponašaš kako želiš, i da radiš šta želiš. To moraš da shvatiš. To je najbitnije u svakom poslu. Bio običan šef u nekoj firmi, ili bio agent koji ima dozvole za nošenje oružja, dozvole za potezanje tog istog oružja ako se nađe u situaciji koja ugrožava njegovo zdravlje, i njegov život. O nekim drugim pojedinostima koje su benefiti ovog posla ne želim ni da pričam, jer ćeš shvatiti i sam ako pristaneš da radiš za nas." Ne znam kako sam se osećao. Jednostavno ne znam. Sve sam očekivao, ali da ću čuti to što sam čuo o svojim roditeljima... Jednostavno nisam mogao tek tako to da svarim, pa onda da razmišljam o njegovoj ponudi, i... Ne znam! Nisam se ovome nadao! Nisam se nadao takvim odgovorima, koji su me totalno dezorijentisali! Zbunili! Pa čitav moj život... Pa čitav moj život je laž! Bukvalno laž!
- "Razumem te. Kroz slično sam i ja prošao, samo što sam neke stvari shvatio sam. Na kraju su mi rečene direktno, kao i sada tebi. Na kraju, kada je došlo vreme za to." - "Da li si se pokajao što si prihvatio?" - "Ne." - "Da li se kaješ zbog nečega? Da li ti je savest mirna?" - "Ne kajem se zbog ničega, jer ništa loše nisam nikada uradio. Savest mi je mirnija nego nekim običnim ljudima koji nemaju nikakve veze sa ovakvim poslovima. Spavam kao beba." Nasmejao se, ali ja nisam. Nije mi baš bilo do smejanja, pa čak ni veštačkog. Nije mi bilo ni do čega.
- "Šta sledi dalje?" Pitao sam ga posle par trenutaka provedenih u tišini. Osmatrao sam situaciju oko mene. Čak i zagledao tu ženu što je sedela preko puta nas, pitajući se da mi nije kojim slučajem ona mama. Svakakvih misli je bilo u mojoj glavi. Svega. Malo čega pametnog.
- "Šta želiš. Odluka je na tebi. Ako želiš da ideš kući, mi ćemo te odvesti. Razgovore koje si imao, i ljude koje si video ćeš zaboraviti, i nećeš ih nikada nikome spomenuti. Ako odlučiš da prihvatiš to što ti je ponuđeno, priča odlazi na viši nivo gde ćeš se upoznati sa pojedinostima za koje nikada nisi čuo. Koje nikada nisi video. I koje će ti promeniti način gledanja na ovaj život, i na ovaj svet. Promenićeš se. Promeniće se sve."
- "Šta?" - "To što si čuo." - "A šta sam ja to čuo? Šta si želela time da kažeš?" - "To što si i čuo." - "A šta sam čuo?! Pitam te šta sam čuo?!" - "Od ovog trenutka počinješ novi život. Bolji život po tebe." - "Ko je sebi dao za pravo da o tome odlučuje?!"
- "Mi. Za tvoje dobro." - "Šta vi..." - "Da li bi znao da mi ispričaš bilo šta o sebi, i svojoj porodici? Da li znaš kako ti izgleda majka? Da li znaš bilo šta o svom ocu? Ne znaš. Nju nikada nisi ni video, dok je on sa druge strane, u tvom prisustvu uvek bio pijan. Detinjstvo si proveo sa dedom. Umro je kada si imao 16 godina. Imao si sreće, pa nisi odveden u dom za nezbrinutu decu. Promakao im je tvoj status, a niko te nije ni prijavio. Ostao si na ulici, na kojoj si se delimično dobro snalazio. Šta si očekivao od života?" - "Sama si navela da se nisam pronalazio u ničemu. Nemam potrebe nikakav odgovor da dajem. Čini mi se da nemam potrebe uopšteno nikakve odgovore da dajem, jer očigledno znaš sve. Ili znate sve. Kako god." - "Znamo sve. Zato si i ovde." - "Zašto su mi oni ljudi očupali prozor, vijali me, razbili mi glavu, i maltretirali me?" - "Test izdržljivosti, i procena tvog snalaženja, ponašanja, i reagovanja u određenim situacijama." - "Šta ste očekivali da će se desiti?" - "Baš to što se i desilo. Nećeš se opirati, nego ćeš smišljati drugačije načine da se izvučeš iz problema. Samo što sada više nemaš potrebe da se izvlačiš iz bilo čega. Posle razgovora koji sledi, imaćeš priliku da odlučiš da li želiš da ostaneš sa nama, ili želiš da se vratiš tom, nekom svom životu. Niko te neće sprečavati da odeš, niti će te ikada više neko tražiti. U prevodu, ovo ti je samo jedna prilika u životu." - "Prilika za šta?" - "U razgovoru koji sledi ćeš saznati sve. Sada će doći doktor da te pregleda, i previje. Sačekaj ga. Ja imam obaveza." Ustala je, okrenula se i otišla. Ostao sam sa eksplozijom u glavi, koja je svakog časa... Nisam znao šta da mislim! Znači, nisam znao šta da mislim! Haos mi je bio u glavi! Ko su oni?! Ona?! Kako, i zašto sve znaju o meni?! Sa kojim ciljem sam ja ovde?! Kakva je ponuda u pitanju?! Sigurno nije neka legalna ponuda! Sigurno mi neće ponuditi da budem menadžer u nekoj firmi! Da li traže ovakve ljude kao što sam ja, i regrutuju ih u neku svoju privatnu vojsku?! Sve mi se čini da je tako!
Nije prošlo dva minuta, a na vratima se pojavio doktor. Više mi je izgledao kao gladijator, nego kao doktor. Dva metra visok. Sav u mišićima. Kao iz ringa da je izašao, a ne iz bolnice, ili ambulante. Ćutljiv. Nije me ni pogledao. Otvorio je svoju torbu, povadio iz nje šta mu je trebalo, pa krenuo da mi čisti, i dezinfikuje rane po glavi. Ubrzo me je previo, pa kratko tražio da se izujem. Sredio mi je i ranice na nogama, previo, pa se okrenuo i otišao. Šta sad sledi?
- "Uđite." Tiho su se otvorila vrata, u koja je ušao onaj čovek koji me je sproveo do ove kuće. Otvorio ih je, predpostavljam njegov pomoćnik, ili... Ili nečiji pomoćnik.
Unutra me je sačekala druga osoba. Druge osobe. Njih četvoro, ne računajući ovog koji mi je otvorio vrata, jer je očigledno bio neka vrsta obezbeđenja. Pošto sam ušao, on je nestao negde iza visokih polica, prepunih raznorazne papirologije. Tri muškarca, i jedna žena su bili u toj kancelariji. Žena je sedela na dvosedu, i pregledala neke papire, ne obraćajući uopšte pažnju na mene, iako sam stojao na dva metra od nje. Jedan je sedeo za stolom, i čačkao telefon. Druga dvojica su nešto šaputala kraj velikog radnog stola. Ne procenjujem ko je tu ko. Ko je nadređeni, a ko podređeni. Svi mi po funkciji deluju isto. Samo me još zanima koja je njihova funkcija. I najbitnije, koja je moja.
- "Sedi." Tiho mi reče ta žena, i dalje me ne gledajući. Bila je zauzeta sa nekim papirima. Koliko sam uspeo malo da vidim, kao nekakvi ugovori. Tako nešto. Nisam siguran. Nisam se puno ni zainteresovao za to, jer mi je delovalo da nema nikakve veze sa mnom. Seo sam.
- "Kako si? Želiš li nešto da popiješ?" Onaj što je sedeo za stolom i čačkao telefon, prišao mi je, i seo u fotelju do mene. O čemu se ovde radi? Zašto nisu otvoreni? Možda zato što nisu takvi ljudi. Drugačiji su, u drugačijem svetu žive, i ujedno, bave se drugačijim poslovima, od normalnih i običnih ljudi. Malo je zeznuto kad moraš da plešeš u ritmu muzike koju ne poznaješ, a situacija te primorava na to!
- "Sada je malo bolje odkad me je doktor previo. Nisam žedan, hvala. Malopre sam jeo i pio." - "Što te je doktor previo? Šta je bilo?" - "Neki nesporazum." Namerno sam se pravio lud. - "Koliko imaš godina?" - "Osamnaest." - "Jel ideš u školu?"
- "Završio sam je pre par meseci" – "Šta si završio?" - "Za elektroinstalatera." - "Aha. To nije loše. Jel si počeo negde da radiš?" Taj čovek mi je delovao mladoliko. Nije imao više od 45 godina, ali zato iskustvo i znanje koje je isijavalo iz njegovih očiju, i njegovog ponašanja, ostavljalo je utisak kao da živi na ovoj zemlji već 200 godina, i zna na čemu nebo visi. Izrazito smiren, i prijatan. Druželjubiv i obazriv. Pun razumevanja, i nazovimo iskrenosti. Kažem iskrenosti, jer nisam uopšte primetio da krije nešto, ili da... Ne znam. Takav sam utisak imao. Ne znam kako drugačije to da opišem.
- "Nisam." - "Dobro... Vidi ovako Nemanja. To ti je pravo ime, iako si se predstavio kao Miloš. Mi te nismo doveli ovde da bi smo te uplašili, primorali na nešto, ili bilo šta slično. Nismo te doveli ovde da bi smo te regrutovali u nekog vojnika, privatno obezbeđenje, atentatora, ili nešto drugo. Za par stotina, ili hiljada evra, svaki problem se reši, a pre svega, naše poslovanje ne ide u tom smeru. Nismo kriminalci, niti se tim vrstama poslova bavimo. Verovatno se pitaš, zašto, i kako znamo sve o tebi, i koja je svrha svega ovoga. Znamo, zato što tvoja majka radi za nas." Malo je reći da sam ostao u šoku! Malo je reći da sam... Ostao sam bez teksta! Jednostavno mi je rečeno, da mi je majka umrla na porođaju, i... I postoji njen grob! Spomenik! Ime! Prezime! Datum rođenja, i... I šta je ovo?! Zbunjeno sam gledao u tog čoveka, iz čijeg pogleda sam jasno video da u potpunosti razume kako se osećam, i šta mi prolazi kroz glavu, i... I da ima nameru da mi kaže sve, samo... Ne znam!
- "Razumem kako se osećaš, ali nije postojao ni jedan drugi način da ti se to saopšti osim direktno, i bez puno oklevanja. Odrasla si osoba. Nadam se da to možeš da shvatiš, jer tako funkcionišu stvari. Istina nam je uvek tu pred očima, samo što nam je ponekad teško da je vidimo. Čitav tvoj život je farsa. Ako zastaneš na trenutak, i samo malo se zamisliš, videćeš da je tako. Odrastao si sa dedom. Oca si video par puta u životu. Uvek pijanog. Nikada sa njim nisi tri smislene rečenice sastavio. Smucao si se kroz period odrastanja gde si stigao, i kako si mogao, verovatno često se pitajući zašto uopšte živiš kada nemaš nikakav oslonac, nikakav podstrek, i nikakvu podršku za svoju budućnost. Činjenica je da nisi jedini sa takvom, neuobičajenom životnom sudbinom. Činjenica je da se svako sam snalazi u životu kako zna i ume. Činjenica je da će ti retko ko pomoći u životu, osim tvoj najbližih, što dolazi do teme o tvojoj majci, koja je zapravo jedan od razloga zašto si ti ovde. Uvek je bila tu, ali nije smela da ti priđe. Deca su uvek na meti, kada neko želi nekome da se osveti."
- "Malopre si rekao da se ne bavite kriminalom, niti sličnim poslovima." - "Jesam. Ne bavimo se kriminalom, ali se bavimo nekom vrstom špijunaže." - "Nekom vrstom špijunaže?" - "Da." - "Dobro. Nastavi." Bio sam smiren. Prihvatio sam totalno drugačije informacije o svom životu, koje ni u ludilu nisam očekivao da ću čuti.
- "Spomenuo sam, i da nismo ovde da bi smo regrutovali nekoga, u ovom slučaju, tebe. Ponudićemo ti posao, a na tebi je da odlučiš da li želiš da ga prihvatiš."
- "Kakav posao?" - "Isti koji je radio tvoj otac, i koji radi tvoja majka." Ima li ovome kraja?! - "Moj otac?!" - "Da. I on je radio za nas, samo što je napravio jako puno grešaka, zbog kojih je nečasno otpušten iz službe. Moraš da shvatiš da ti neka vrsta moći ne daje dozvolu da se ponašaš kako želiš, i da radiš šta želiš. To moraš da shvatiš. To je najbitnije u svakom poslu. Bio običan šef u nekoj firmi, ili bio agent koji ima dozvole za nošenje oružja, dozvole za potezanje tog istog oružja ako se nađe u situaciji koja ugrožava njegovo zdravlje, i njegov život. O nekim drugim pojedinostima koje su benefiti ovog posla ne želim ni da pričam, jer ćeš shvatiti i sam ako pristaneš da radiš za nas." Ne znam kako sam se osećao. Jednostavno ne znam. Sve sam očekivao, ali da ću čuti to što sam čuo o svojim roditeljima... Jednostavno nisam mogao tek tako to da svarim, pa onda da razmišljam o njegovoj ponudi, i... Ne znam! Nisam se ovome nadao! Nisam se nadao takvim odgovorima, koji su me totalno dezorijentisali! Zbunili! Pa čitav moj život... Pa čitav moj život je laž! Bukvalno laž!
- "Razumem te. Kroz slično sam i ja prošao, samo što sam neke stvari shvatio sam. Na kraju su mi rečene direktno, kao i sada tebi. Na kraju, kada je došlo vreme za to." - "Da li si se pokajao što si prihvatio?" - "Ne." - "Da li se kaješ zbog nečega? Da li ti je savest mirna?" - "Ne kajem se zbog ničega, jer ništa loše nisam nikada uradio. Savest mi je mirnija nego nekim običnim ljudima koji nemaju nikakve veze sa ovakvim poslovima. Spavam kao beba." Nasmejao se, ali ja nisam. Nije mi baš bilo do smejanja, pa čak ni veštačkog. Nije mi bilo ni do čega.
- "Šta sledi dalje?" Pitao sam ga posle par trenutaka provedenih u tišini. Osmatrao sam situaciju oko mene. Čak i zagledao tu ženu što je sedela preko puta nas, pitajući se da mi nije kojim slučajem ona mama. Svakakvih misli je bilo u mojoj glavi. Svega. Malo čega pametnog.
- "Šta želiš. Odluka je na tebi. Ako želiš da ideš kući, mi ćemo te odvesti. Razgovore koje si imao, i ljude koje si video ćeš zaboraviti, i nećeš ih nikada nikome spomenuti. Ako odlučiš da prihvatiš to što ti je ponuđeno, priča odlazi na viši nivo gde ćeš se upoznati sa pojedinostima za koje nikada nisi čuo. Koje nikada nisi video. I koje će ti promeniti način gledanja na ovaj život, i na ovaj svet. Promenićeš se. Promeniće se sve."