art by Leszek Wawrzyk
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Sećam se,
neudobno nošen na goloj, suvoj dasci
visoko pod teškim zubima svog nemilosrdnog sunca,
sveti čovek mahnuo je rekavši:
„Moraš mnogo, mnogo da požuriš
jer nije više ostalo vremena između zemlje i neba.“
Radosno prepoznavši starog znanca
pomilovao me je kao zalutali pramen kose
pokrenut vrelim dahom hrapavog vetra
i pokazao oazu na kraju pređenog puta
u koju ću sasvim sigurno jednom kročiti,
ali to znanje neće olakšati muke bosih stopala u pustinji.
Razmišljam često o njegovim neuhvatljivim rečima
i nesagledivoj dužini trajanja nepostojećeg vremena
jer davno to beše kad smo se sreli,
u orošenim, svežim maglama prepodneva
dok oaza i dalje se tek samo pomalja
tamo negde na obroncima mojih dalekovidih nadanja.
A pustinja, more ili džungla,
ista je prevrtljiva i izdajnička majka
čije krilo vodi iz klopke u zamku
i svojom decom jedino naziva
okorelo izdržljive što istrajavaju kroz sva polja očaja
i vatru nežnosti čuvaju sakrivenu u dubinama.
I ja žurim, žurim,
pitajući se šta je to što protiče, a vreme nije
kad ugledah na dini senku hodajuće oaze
kako prosipa sebe umesto peska u satu
dok spiralne krugove koracima iscrtava
prema zamišljenoj tački koje neće biti ni kad bude pronađena.
I suze mi potekoše
u sutonu očekivanog praskozorja
na obalama okeana pobeglog mi vremena
što nikad moje nije ni bilo
i vrednost čije svake kapi znam
tek sad kad ga više nema.
Poslednja izmena:
