Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?

Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?

Задњих деценија афирмише се један игнорантнски и омаловажавајући однос према српској историји, посебно оној старијој. Када се крене о историји писати или говорити ту се по аутоматизму тежиште премјести на период II свјетског рата, вријеме ендехазије, преплићемо се и саплићемо у нашим трагичним деобама, ту су на цијени данас ликови и ликуше који се лажно представљају историчарима, разне Дубравке, Латинке, Бранке и остали Бешлини, ти “тумачи“ историје, и промотери аутошовинизма међу Србљем који ће хируршки прецизно детектовати све ружне догађаје уз једно скарадно тумачење тих времена и који ће увијек расправу усмјерити ка неким проказаним “злоћама“ међу Србљем, а “изокола“ се Србима трасира пртина култури заборава како би се амнестирали они који су у разним временима нашем роду зло чинили. Зајебана игра и зајебани играчи.

Историја нашег народа не почиње са тим временом, већ много раније. Нашу су историју обиљежили и славне епохе и тегобна времена, након периода под јармом услиједили би периоди славних династија, обиљежиле су велике битке и велике епопеје, многи бурни догађаји и многе значајне личности.
Величина једног народа не мјери се бројношћу, колико у неком моменту има економску или политичку важност, или колико су у неким временима знали да изаберу паметнијји пут, већ бројем великих људи које је тај народ изњедрио

А Срби су кроз своју историју, вурну и чемерну, и када би се знали наћи често на вјетрометини која би многе народе просто одувала, изњедрили велики број значајних људи, неки су значајни за нашу историју, неки би у тешким временима допринели да преживимо као народ који је сачувао свијест о свом идентитету, а неки би урадили велике ствари и задужили човјечанство.
Овдје сам саставио неку листу 50 значајних личности из српске историје;
Khal Drogo znacajni Srbi 1.jpg

Khal Drogo znacajni Srbi 2a.jpg

То је онако на прву руку, личности које су ми пале на памет и које сам мислио да заслужују да се уврсте. Нисам ту уврстио многе личности из новије историје, послије завршетка II свјетског рата, избјегао сам уврстити и неке који су током II свјетског рата остали упамћени, то нас увијек води у те наше трагичне деобе.
Сигурно сам се огрешио о многе Србе који су се требали наћи на тој листи, да сам правио листу за 10 или 20 минута, била би и нека друга имена, но као у шаху, такнуто, макнуто, има још стотине значајних Срба и Српкиња, али ето ове сам уврстио, то је то.
Ту сам уврстио неке који се неће наћи на списковима најзначајнијих Срба, рецимо Вук II Бранковић (Змај огњени Вук), Никола Скобаљић, Јован Ненад, Бајо Пивљанин, но ти Срби симболизују пркос, слободарски дух нашег народа и они су само одабрани у плејади великих јунака који су у тешким временима пружали отпор завојевачу.
Исто важи и за Мићу Љубибратића који је само један у плејади вођа бројних устанака и буна Срба пречана.
И Војо Танкосић и Драгутин Гавриловић су ту испред бројних јунака са почетка XX. вијека којима родољубље и љубав према Србији бјеше једина водиља.
Наравно ту су и други Срби и Српкиње који су оставили траг, започели велике процесе или започели епоху српских великих династија.

Да се вратимо питању. Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Ако би питали разне Дубравке, Латинке, Бранке и остале Бешлине, и уопште ту аутошовинистичку дружину, они ће сваки догађај и сваку личност скарадно тумачити, они ће увијек наћи пут да омаловаже српску историју, или ће дубокоумно примијетити како Срби робују митоманији.
Али ако погледамо сва та славна времена, славне и велике битке, величанствене примјере херојства, све те значајне личности, исправан одговор је, Срби немају право не бити поносни на своју историју.
 
Poslednja izmena:
vidi nestade mi post potomci solunaca treba cijenjeni su isto onolko kolko i pradjedovi
nestade i moj post gde sam (opet) pisao o tome da niko toliko srba nije pobio i unesrecio koliko loza prokletih nemanjica.

pod prokletih se misli na to da ih je obican narod prokleo zbog zverstava pa nije ni cudo da je prokleta loza izumrla
 
Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?

Задњих деценија афирмише се један игнорантнски и омаловажавајући однос према српској историји, посебно оној старијој. Када се крене о историји писати или говорити ту се по аутоматизму тежиште премјести на период II свјетског рата, вријеме ендехазије, преплићемо се и саплићемо у нашим трагичним деобама, ту су на цијени данас ликови и ликуше који се лажно представљају историчарима, разне Дубравке, Латинке, Бранке и остали Бешлини, ти “тумачи“ историје, и промотери аутошовинизма међу Србљем који ће хируршки прецизно детектовати све ружне догађаје уз једно скарадно тумачење тих времена и који ће увијек расправу усмјерити ка неким проказаним “злоћама“ међу Србљем, а “изокола“ се Србима трасира пртина култури заборава како би се амнестирали они који су у разним временима нашем роду зло чинили. Зајебана игра и зајебани играчи.

Историја нашег народа не почиње са тим временом, већ много раније. Нашу су историју обиљежили и славне епохе и тегобна времена, након времена јарма шојавиле би се и славне династије, обиљежиле су велике битке и велике епопеје, многи бурни догађаји и многе значајне личности.
Величина једног народа не мјери се бројношћу, колико у неком моменту има економску или политичку важност, или колико су у неким временима знали да изаберу паметнијји пут, већ бројем великих људи које је тај народ изњедрио

А Срби су кроз своју историју, вурну и чемерну, и када би се знали начи често на вјетрометини која би многе народе просто одувала, изњедрили велики број значајних људи, неки су значајни за нашу историју, неки би у тешким временима допринели да преживимо као народ који је сачувао свијест о свом идентитету, а неки би урадили велике ствари и задужили човјечанство.
Овдје сам саставио неку листу 50 значајних личности из српске историје;
Pogledajte prilog 671320
Pogledajte prilog 671322
То је онако на прву руку, личности које су ми пале на памет и које сам мислио да заслужују да се уврсте. Нисам ту уврстио многе личности из новије историје, послије завршетка II свјетског рата, избјегао сам уврстити и неке који су током II свјетског рата остали упамћени, то нас увијек води у те наше трагичне деобе.
Сигурно сам се огрешио о многе Србе који су се требали наћи на тој листи, да сам правио листу за 10 или 20 минута, била би и нека друга имена, но као у шаху, такнуто, макнута, има још стотине значајних Срба и Српкиња, али ето ове сам уврстио, то је то.
Ту сам уврстио неке који се неће наћи на списковима најзначајнијих Срба, рецимо Вук II Бранковић (Змај огњени Вук), Никола Скобаљић, Јован Ненад, Бајо Пивљанин, но ти Срби симболизују пркос, слободарски дух нашег народа и они су само одабрани у плејади великих јунака који су у тешким временима пружали отпор завојевачу.
Исто важи и за Мићу Љубибратића који је само један у плејади вођа бројних устанака и буна Срба пречана.
И Војо Танкосић и Драгутин Гавриловић су ту испред бројних јунака са почетка XX. вијека којима родољубље и љубав према Србији бјеше једина водиља.
Наравно ту су и други Срби и Српкиње који су оставили траг, започели велике процесе или започели епоху српских великих династија.

Да се вратимо питању. Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Ако би питали разне Дубравке, Латинке, Бранке и остале Бешлине, и уопште ту аутошовинистичку дружину, они ће сваки догађај и сваку личност скарадно тумачити, они ће увијек наћи пут да омаловаже српску историју, или ће дубокоумно примијетити како Срби робују митоманији.
Али ако погледамо сва та славна времена, славне и велике битке, величанствене примјере херојства, све те значајне личности, исправан одговор је, Срби немају право не бити поносни на своју историју.

Gde si stavio Ivo Andrića i Gavrila Principa?

Jedan je Hrvat mason, a drugi je terorista i jugoslovenski nacionalista. Baš nikakvi primeri za srpsku istoriju.

I dosta likova sa ove liste je sporno.

Mi Srbi treba da budemo objektivni prema našoj istoriji, naša istorija je istorija borbe za opstanak i patnji i tu nema ničeg veličanstvenog. Nadamo se svetloj budućnosti. a prošlost je prošlost.
 
Нисам од оних који сматрају да било ко треба да се поноси било чим колективним ( својом нацијом, историјом, расом исл. ) тако да можда нисам најпозванији за ову тему. Ипак ћу да прокоментаришем неке личности. Руђер Бошковић уопште није Србин као ни Андрић, а Гаврило Принцип је контроверзна личност. Ја лично сматрам да бисмо далеко мање страдали да није пуцао.
И за крај, нације које су толико оријентисане на своју прошлост као Срби осуђене су на нестанак.
 
Gde si stavio Ivo Andrića i Gavrila Principa?
Jedan je Hrvat mason, a drugi je terorista i jugoslovenski nacionalista. Baš nikakvi primeri za srpsku istoriju.
Ако бих сад правио листу, нека имена бих изоставио, а нека уврстио.
Иво Андрић и Гаврило Принцип ће се наћи на свакој листи.
Да ли је био Иво масон, немам појма, требао си га питати док је био међу живима, а и кога брига.
Што се тиче етничке припадности, ни ја ни било ко а посебно не ти, нема право било коме мијењати етничу припадност,
Иво, а то је опште знано, то пише и у српској википедији (овдје)
Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у "својим зрелим годинама и не од јуче".
У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац. док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици "народност", Иво уноси "српска". С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла[47]
се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, и ту свака прича завршава.
Што се тиче Гаврило, написати да је био југословенски националиста (па и да је био, па шта?) и није смислено знајући да је идеја југословенства тек била у колевци, а да је терориста може написати или неко задојен мржњом према Србима или неки Србин који је заражен опаким вирусом аутошовинизма. Такви не заслужују одговор.
 
Poslednja izmena:
Како да не...сви су Срби, нема других...А Андрић је био Југословен хрватског порекла (свиђало се то њему или не, могу и ја за себе да кажем да нисам српског порекла али то напросто није тачно ). Значи на првом месту је веровао у југословенство.
 
Руђер Бошковић уопште није Србин као ни Андрић, а Гаврило Принцип је контроверзна личност. Ја лично сматрам да бисмо далеко мање страдали да није пуцао.
Руђер Бошковић је уврштен међу 100 најзнаменитијих Срба (овдје) ту за њега пише
дубровачки филозоф, астроном, математичар, физичар, песник и дипломата српског порекла
Наше је право да у значајне личности не занемаримо и оне српског порекла, као што ће Грци са поносом рећи да је Ел Греко њихов сликар и српски родољуби ће са поносом рећи да је Руђер Бошковић српског порекла. Сад што то неки не разумију. шта да се ради.
Да поновимо за Иву Андрића, он се, а то је опште знано, то пише и у српској википедији (овдје)
Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у "својим зрелим годинама и не од јуче".
У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац. док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици "народност", Иво уноси "српска". С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла[47]
директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац. Сигурно ниси ти тај који ће одређивати којем народу припада.
Гаврило нема шта бити контроверзан. Млади идеалиста који је пуцао у угњетавача, примјер слободољубља и пркоса окупатору. Што и то неки не разумију, шта да се ради.
Ја лично сматрам да бисмо далеко мање страдали да није пуцао.
Мање би свакако страдали да тада велика сила, Аустроугарска није кренула са бруталном агресијом на Србију и масовним одмаздама према Србима у тадашњој БиХ. Али ето кренули су са злочиначким наумом, Срби то никако нису могли спријечити.
Сад што се неки ниу потрудили да боље упознају то вријеме, околности, а воле да паметују о материји о којоj појма немају, шта да се ради.
 
Poslednja izmena:
Како да ти кажем али...то што ( на српској ) википедији нешто пише не значи да је то заиста тако. Свако вуче на своју воденицу...на хрватској ћеш вероватно да прочиташ нешто друго. Мени је то све то некако јадно на духовном нивоу. Па онда поносити се овим или оним, понос није никаква врлина, она само служи да нахрани его. Не треба ни да се стидиш, али зашто бих се поносио неким колективним идентитом.
 
Како да ти кажем али...то што ( на српској ) википедији нешто пише не значи да је то заиста тако. Свако вуче на своју воденицу...на хрватској ћеш вероватно да прочиташ нешто друго. Мени је то све то некако јадно на духовном нивоу. Па онда поносити се овим или оним, понос није никаква врлина, она само служи да нахрани его. Не треба ни да се стидиш, али зашто бих се поносио неким колективним идентитом.
Nije sramota što ne znaš,sramota je što nećeš da naučiš...:kafa:
 
Ако бих сад правио листу, нека имена бих изоставио, а нека уврстио.
Иво Андрић и Гаврило Принцип ће се наћи на свакој листи.
Да ли је био Иво масон, немам појма, требао си га питати док је био међу живима, а и кога брига.
Што се тиче етничке припадности, ни ја ни било ко а посебно не ти, нема право било коме мијењати етничу припадност,
Иво, а то је опште знано, то пише и у српској википедији (овдје) се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, и ту свака прича завршава.
Што се тиче Гаврило, написати да је био југословенски националиста (па и да је био, па шта?) и није смислено знајући да је идеја југословенства тек била у колевци, а да је терориста може написати или неко задојен мржњом према Србима или неки Србин који је заражен опаким вирусом аутошовинизма. Такви не заслужују одговор.

Samo Srbin zadojen mržnjom može da podržava jednog anti-Srbina kakav je bio Gavrilo Princip jer je jugoslovenska ideja
anti-srpska ideja.

A šta je to veličanstveno za Srbiju uradio Ivo Andrić? Možemo reći da je bio pokatoličeni Srbin. U svakom slučaju nije mu mesto na ovoj listi.
 
.....то што ( на српској ) википедији нешто пише не значи да је то заиста тако. Свако вуче на своју воденицу...на хрватској ћеш вероватно да прочиташ нешто друго. ....
На овом офоруму на птф историја (овдје) а овдје о историји пишемо, српска википедија је уз енглеску дозвољен извор, хрватска није. Елементарна пристојност налаже да поштујемо правилник форума на којем пишемо.
Узгред, за Иву Андрића су ствари знане, хоће ли неко писати лагарије, његов избор, Иво је оно како се и изјашњавао.
 
На овом офоруму на птф историја (овдје) а овдје о историји пишемо, српска википедија је уз енглеску дозвољен извор, хрватска није. Елементарна пристојност налаже да поштујемо правилник форума на којем пишемо.
Па видиш, у томе је и проблем. То што је такав правилник не значи да је истина садржана само у дозвољеним изворима. То је као кад би слепо веровао у црквену догму јер Црква тако каже. Ако хоћеш озбиљније да се позабавиш неком темом и дођеш до истине тако уско размишљање је неприхватљиво.
 
Нисам од оних који сматрају да било ко треба да се поноси било чим колективним ( својом нацијом, историјом, расом исл. ) тако да можда нисам најпозванији за ову тему. Ипак ћу да прокоментаришем неке личности. Руђер Бошковић уопште није Србин као ни Андрић, а Гаврило Принцип је контроверзна личност. Ја лично сматрам да бисмо далеко мање страдали да није пуцао.
И за крај, нације које су толико оријентисане на своју прошлост као Срби осуђене су на нестанак.

Zapravo jesu Srbi, odnosno sami su želeli da budu deo spskog bića, iako nisu rođeni kao deo istog. S tim što je i to upitno, pošto je druga strana današnji srpski otpad, tako da se opet vraćamo na isto. U suštini, najbolje je to objasnio veliki Meša Selimović, kojeg po istim kriterijumima koje si ti primenio ne bi trebalo svrstati među srpski rod. Kada su ga na jednoj književnoj večeri u Zagrebu svojevremeno upitali nešto tipa "zašto se vi izjašnjavate kao Srbin, a muslimanske ste veroispovesti?", on je odgovorio "do '41 sam znao da sam Srbin, ali nisam znao zašto, a od '41 znam i zašto".
 

Back
Top