Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Задњих деценија афирмише се један игнорантнски и омаловажавајући однос према српској историји, посебно оној старијој. Када се крене о историји писати или говорити ту се по аутоматизму тежиште премјести на период II свјетског рата, вријеме ендехазије, преплићемо се и саплићемо у нашим трагичним деобама, ту су на цијени данас ликови и ликуше који се лажно представљају историчарима, разне Дубравке, Латинке, Бранке и остали Бешлини, ти “тумачи“ историје, и промотери аутошовинизма међу Србљем који ће хируршки прецизно детектовати све ружне догађаје уз једно скарадно тумачење тих времена и који ће увијек расправу усмјерити ка неким проказаним “злоћама“ међу Србљем, а “изокола“ се Србима трасира пртина култури заборава како би се амнестирали они који су у разним временима нашем роду зло чинили. Зајебана игра и зајебани играчи.
Историја нашег народа не почиње са тим временом, већ много раније. Нашу су историју обиљежили и славне епохе и тегобна времена, након периода под јармом услиједили би периоди славних династија, обиљежиле су велике битке и велике епопеје, многи бурни догађаји и многе значајне личности.
Величина једног народа не мјери се бројношћу, колико у неком моменту има економску или политичку важност, или колико су у неким временима знали да изаберу паметнијји пут, већ бројем великих људи које је тај народ изњедрио
А Срби су кроз своју историју, вурну и чемерну, и када би се знали наћи често на вјетрометини која би многе народе просто одувала, изњедрили велики број значајних људи, неки су значајни за нашу историју, неки би у тешким временима допринели да преживимо као народ који је сачувао свијест о свом идентитету, а неки би урадили велике ствари и задужили човјечанство.
Овдје сам саставио неку листу 50 значајних личности из српске историје;
То је онако на прву руку, личности које су ми пале на памет и које сам мислио да заслужују да се уврсте. Нисам ту уврстио многе личности из новије историје, послије завршетка II свјетског рата, избјегао сам уврстити и неке који су током II свјетског рата остали упамћени, то нас увијек води у те наше трагичне деобе.
Сигурно сам се огрешио о многе Србе који су се требали наћи на тој листи, да сам правио листу за 10 или 20 минута, била би и нека друга имена, но као у шаху, такнуто, макнуто, има још стотине значајних Срба и Српкиња, али ето ове сам уврстио, то је то.
Ту сам уврстио неке који се неће наћи на списковима најзначајнијих Срба, рецимо Вук II Бранковић (Змај огњени Вук), Никола Скобаљић, Јован Ненад, Бајо Пивљанин, но ти Срби симболизују пркос, слободарски дух нашег народа и они су само одабрани у плејади великих јунака који су у тешким временима пружали отпор завојевачу.
Исто важи и за Мићу Љубибратића који је само један у плејади вођа бројних устанака и буна Срба пречана.
И Војо Танкосић и Драгутин Гавриловић су ту испред бројних јунака са почетка XX. вијека којима родољубље и љубав према Србији бјеше једина водиља.
Наравно ту су и други Срби и Српкиње који су оставили траг, започели велике процесе или започели епоху српских великих династија.
Да се вратимо питању. Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Ако би питали разне Дубравке, Латинке, Бранке и остале Бешлине, и уопште ту аутошовинистичку дружину, они ће сваки догађај и сваку личност скарадно тумачити, они ће увијек наћи пут да омаловаже српску историју, или ће дубокоумно примијетити како Срби робују митоманији.
Али ако погледамо сва та славна времена, славне и велике битке, величанствене примјере херојства, све те значајне личности, исправан одговор је, Срби немају право не бити поносни на своју историју.
Poslednja izmena:
