Život. Znamo li šta o njemu, osim onoga što smo naučili kroz njega? Upoznali se sa njim putem vlastitog razmišljanja, porodice, društva, okoline, autoriteta, i religije. Da li nam je mišljenje u potpunosti oblikovano sa nečije strane? Delom? Da li je uopšte?
Ja nemam neko posebno mišljenje o životu. Više se vodim time da je život iluzija, oblikovana na ekstremno inteligentan način od strane ekstremno inteligentnog oblika života koji možda i nije fizički vidljiv. Da li je to onda možda Bog? A šta je Bog? A gde je? Kako izgleda? Da li je on uopšte negde? Da li on uopšte izgleda? Da nije možda Bog život? Okolina? Ja? Ti? Mi? Svi? Sve.
Život. Da li je težak? Da li umišljamo da je težak? Šta je prava istina? A šta je sreća? Kakav je to oblik emocije protkan brisanjem određenih misli koje bi podstakle nervozu, brigu, i ujedno negativne emocije? Srećni smo kada ne razmišljamo puno. Srećni smo kada se nalazimo samo u ovom momentu. Kada ne razmišljamo daleko, i duboko. Kada ne idemo u prošlost, ili budućnost. Kada ne patimo za nekim, ili nečim. Kada ne žalimo. Kada je savest mirna. Moja savest je sada mirna, ali... Da li bi uopšte imalo smisla spomenuti sreću u ovim momentima? Tugu? Šta bi bilo smisleno spomenuti, osim brige, nervoze, opterećivanja, i besa? Možda pitanje.
- "Pre nego što počnemo, želeo bih prvo da ti poželim dobrodošlicu." U velikoj prostoriji, koja je osim na kancelariju, ličila i na dnevni boravak, spavaću sobu, kuhinju, i salu za sastanke, dočekao me je prosed, i proćelav, stariji čovek. Velike naočare su se oslanjale na velik nos, sa kojim je stalno nešto radio. Delovalo je kao da stalno nešto njuška. Tako nekako. Privuklo mi pažnju na trenutak. Malčice mi bilo i smešno. Zamišljeno je gledao po nekim papirima, i ujedno njuškao. Šta li je njuškao, živo me zanima.
- "Kako se zoveš?" Pitao me je, ne podižući pogled. Osećao sam se kao da sam na razgovoru za posao, ili nešto slično. Ona žena stoji iza mene, i diše mi za vratom. Kao zmija me prati svojim pogledom, čekajući neku moju reakciju da me ujede. Iskreno, iz nekog razloga su me privlačile takve žene. Oprezne. Proračunate. Ne znaš šta misle. Mentalna borba dva različita pola, najefektivniji je način za međusobno pronalaženje. Naravno, pričam o upoznavanju, i razvoju jednog odnosa. Ova situacija nema nikakve veze sa tim, ali me je podsetila na jednu devojku sa kojom sam bio u pravoj, pravcatoj borbi. Mi muškarci obično kažemo. Izlanemo se. Jezik ponekad bude brži od pameti. Sa druge strane, pametna devojka zna. Jednostavno zna. Kada te pogleda, pročita te. Vidi. Proceni. Obrati pažnju, ili nastavi dalje. Da li je uvek tako? Naravno da ne. Treba nekad i progovoriti. O čemu sa nepoznatom osobom? Sa kojim ciljem? Ko tu šta planira? Sedim 15 minuta u tišini i razmišljam. Pokušavam da se snađem u svojoj glavi. Ne znam od koga preti veća opasnost. Na koga više da obraćam pažnju, i zbog koga više da se brinem. Zbog njega, ili zbog nje. Oboje mi deluju podjednako opasni, ali ona... Žene su najgore, kada su povređene. Kada su ugrožene. Kada im je neko uništio život. Kada žive prazan život. Kada ne vide više razlog zašto žive život. Muškarci se obično prepuste. Prihvate. Žene i ako prihvate nešto što im ne odgovara, igraće raznorazne uloge bolje od najpoznatijih, i najboljih holivudskih glumaca, i gurati svoj plan kroz sve moguće zidove samo da ga ispune. Samo da skinu nevidljive lance sa svog tela, i oslobode se onoga što ih drži u nevidljivom zatvoru iz kog žele da pobegnu. Žene su mnogo slobodnije od muškaraca. Hrabrije. Šta odluče, tu više nema puno preispitivanja. Može ih samo zaustaviti osoba koju vole. Može ih samo zaustaviti njihovo dete. A nekad ih i ništa ne može zaustaviti. E baš to me je brinulo, jer sam sve od navedenog video u toj ženi. Neku vrstu nezaustavljivosti u ličnim planovima, i ciljevima. Imao sam takvih iskustava u svom životu, i znam kakvi su epilozi bili. Ovde nisam očekivao ništa dobro po mene, a nisam mogao ni da smislim neko rešenje.
- "Miloš." Opušteno sam slagao. Nisam se uopšte brinuo da li znaju da ih lažem. Predpostavio sam da znaju. Imao sam takav osećaj. Pogotovo kada mi je taj čovek smireno rekao, ustajući iz fotelje, i ne pogledavši me pošao ka vratima. - "Dobro Miloše... Hajdemo." Hajdemo? Progutao sam knedlu i pošao. Nisam se bunio. Nije bilo neke opcije za to.
Izašli smo na druga vrata, na drugom kraju prostorije. Uspeo sam da uhvatim po koje drvo, i po koji žbun kroz prozore, ali od toga nisam imao puno koristi. Nisam mogao da procenim da li je obično ulično drveće kraj prozora, park, ili šuma. Nisam znao gde sam. Možda sam i na drugom kraju sveta.
Prošli smo pravo kroz mali hodnik, gde su nas na svakih par metara čekala zatvorena vrata. Troje sa leve, i četvoro sa desne strane. Tišina. Nigde se ništa nije čulo. Čuli su se samo naši koraci, i teško disanje tog čoveka. Ako je tako disao, kako li je tek hrkao? Taj nije hrkao, taj je orao na spavanju! Gospođa se sa druge strane nije ni čula. Čule su se samo njene štikle, koje su skoro pa odzvanjale kroz hodnik. Pa onda niz stepenice kojima smo se spustili do dvorišta zatvorenog tipa. U njemu se nalazilo to drveće. Visoko i gusto. Skoro pa je nebo zaklanjalo. Dan je. Čini mi se jutro. Možda čak i podne. Nebo je sivo. Hladno je. Zima. Ja i dalje u istoj odeći u kojoj sam i pobegao iz kuće. Bos. Niko me ništa nije pitao. Niko ništa nije rekao. Pitala me je da li sam gladan, ali na tome je i ostalo. Nisam ponuđen hranom. Nisam ponuđen ni sa čim. Ništa. Ćutim, i hodam u sredini. Pratim tog čoveka, dok žena prati mene. Kao osuđenik svestan svoje krivice, i svestan svoje kazne, mirno idem ka zatvorskoj ćeliji, ili ka električnoj stolici. Nešto treće ne mogu trenutno da zamislim.
Pokraj... Rekao bih ogromne vile, ili dvorca, ne znam tačno šta je to čudo iz kog smo izašli, nalazila se kuća. Mala kuća, iz čijeg odžaka se vijorio dim. Ušli smo unutra, gde nas je čekao velik sto, prepun hrane! Nema čega nije bilo tu! Stomak mi je počeo vrištati kada sam ugledao sve to! Telo mi se počelo tresti kada sam osetio snažan udar toplote od peći! Zastao sam malo dalje od ulaznih vrata, i poplašeno gledao oko sebe. Gledao u njih dvoje. Nisam znao gde da gledam! Žena se sa razumevanjem nasmešila, i glavom cimnula ka stolu, bez reči mi govoreći da sednem i jedem. Čovek nije ništa rekao. Skinuo je jaknu, i otišao u drugu prostoriju, zatvorivši vrata za sobom. Ona se raskomotila, i sela u fotelju, pa upalila televizor. A ja sam počeo!
Jeo sam, i kada više nisam mogao da jedem. Na silu sam jeo. Sve sam probao. Ništa nisam izostavio. Jeo sam, kao da im činim neku osvetu, a u suštini... Pa i doveli su me tu da jedem, i da se ugrejem. A sada i da se presvučem.
- "Na fotelji ti je čista odeća, i obuća. Presvuci se." Gledala je i dalje u televizor, a ujedno i u ogledalo koje se nalazilo na zidu pored televizora, i udaralo direkt na mene. Gledala me je celo vreme, pa kad sam završio sa jelom, prešla na sledeću stvar. Presvlačenje, i? Kao i do sad, verovatno neću dobiti odgovor.
Skinuo sam se do gole kože na metar od nje. Nije me bio strah, niti stid. Zapravo, to sam i želeo. Da oseti da se ne plašim. Da moje ćutanje nema veze sa strahom. Pomislio sam da je pitam za kupatilo kako bih se malo umio, i oprao noge, ali sam prećutao. Kada njima ne predstavlja problem da me gledaju krvavog, i prljavog, ne predstavlja ni meni. Nije mi prvi put.
Presvukao sam se. Odeću koja je bila na meni sam uredno i lepo složio, pa ostavio na podu kraj fotelje u koju sam seo, i krenuo da gledam televizor... Koji je ona ugasila. Okrenula se ka meni, prodorno me pogledala, i... - "Da li imaš neke indicije gde si, sa kime si, i šta se dešava?" Ostao sam zabezeknut! Bukvalno sam se uživeo u to prećutkivanje, i ignorisanje sa njihove strane, a sad... Sad ostajem šokiran, jer nemam pojma na šta je mislila! Na sve su me njene reči asocirale, samo ne na nešto dobro!
- "Ne." Kratko sam odgovorio, trudeći se da ne pokažem ni trunku zbunjenosti, straha, nervoze, i svega ostalog što uz to ide!
- "Ti si sam. Odbačen. Nemaš nikoga oko sebe. Ni porodicu, ni prave prijatelje. Nemaš devojku, niti si oženjen. Nemaš dece. A bilo je očigledno da nisi imao nikakve planove ni za budućnost. Nisi bio osuđen na propast. Ti si već propao. Došao do tačke totalnog samouništenja, koje je za rezultat imalo sve, samo ne normalan život. Nisi se pronalazio u ničemu. Lutao si. Tražio samog sebe, a time sve više gubio samog sebe. Nema te. Ne postojiš. Nema ničega što će ostati iza tebe. Tvoja prošlost ne postoji. Ti ne postojiš. Ti više nisi Nemanja. Ti si sada Miloš, kako si se lažno predstavio."
Ja nemam neko posebno mišljenje o životu. Više se vodim time da je život iluzija, oblikovana na ekstremno inteligentan način od strane ekstremno inteligentnog oblika života koji možda i nije fizički vidljiv. Da li je to onda možda Bog? A šta je Bog? A gde je? Kako izgleda? Da li je on uopšte negde? Da li on uopšte izgleda? Da nije možda Bog život? Okolina? Ja? Ti? Mi? Svi? Sve.
Život. Da li je težak? Da li umišljamo da je težak? Šta je prava istina? A šta je sreća? Kakav je to oblik emocije protkan brisanjem određenih misli koje bi podstakle nervozu, brigu, i ujedno negativne emocije? Srećni smo kada ne razmišljamo puno. Srećni smo kada se nalazimo samo u ovom momentu. Kada ne razmišljamo daleko, i duboko. Kada ne idemo u prošlost, ili budućnost. Kada ne patimo za nekim, ili nečim. Kada ne žalimo. Kada je savest mirna. Moja savest je sada mirna, ali... Da li bi uopšte imalo smisla spomenuti sreću u ovim momentima? Tugu? Šta bi bilo smisleno spomenuti, osim brige, nervoze, opterećivanja, i besa? Možda pitanje.
- "Pre nego što počnemo, želeo bih prvo da ti poželim dobrodošlicu." U velikoj prostoriji, koja je osim na kancelariju, ličila i na dnevni boravak, spavaću sobu, kuhinju, i salu za sastanke, dočekao me je prosed, i proćelav, stariji čovek. Velike naočare su se oslanjale na velik nos, sa kojim je stalno nešto radio. Delovalo je kao da stalno nešto njuška. Tako nekako. Privuklo mi pažnju na trenutak. Malčice mi bilo i smešno. Zamišljeno je gledao po nekim papirima, i ujedno njuškao. Šta li je njuškao, živo me zanima.
- "Kako se zoveš?" Pitao me je, ne podižući pogled. Osećao sam se kao da sam na razgovoru za posao, ili nešto slično. Ona žena stoji iza mene, i diše mi za vratom. Kao zmija me prati svojim pogledom, čekajući neku moju reakciju da me ujede. Iskreno, iz nekog razloga su me privlačile takve žene. Oprezne. Proračunate. Ne znaš šta misle. Mentalna borba dva različita pola, najefektivniji je način za međusobno pronalaženje. Naravno, pričam o upoznavanju, i razvoju jednog odnosa. Ova situacija nema nikakve veze sa tim, ali me je podsetila na jednu devojku sa kojom sam bio u pravoj, pravcatoj borbi. Mi muškarci obično kažemo. Izlanemo se. Jezik ponekad bude brži od pameti. Sa druge strane, pametna devojka zna. Jednostavno zna. Kada te pogleda, pročita te. Vidi. Proceni. Obrati pažnju, ili nastavi dalje. Da li je uvek tako? Naravno da ne. Treba nekad i progovoriti. O čemu sa nepoznatom osobom? Sa kojim ciljem? Ko tu šta planira? Sedim 15 minuta u tišini i razmišljam. Pokušavam da se snađem u svojoj glavi. Ne znam od koga preti veća opasnost. Na koga više da obraćam pažnju, i zbog koga više da se brinem. Zbog njega, ili zbog nje. Oboje mi deluju podjednako opasni, ali ona... Žene su najgore, kada su povređene. Kada su ugrožene. Kada im je neko uništio život. Kada žive prazan život. Kada ne vide više razlog zašto žive život. Muškarci se obično prepuste. Prihvate. Žene i ako prihvate nešto što im ne odgovara, igraće raznorazne uloge bolje od najpoznatijih, i najboljih holivudskih glumaca, i gurati svoj plan kroz sve moguće zidove samo da ga ispune. Samo da skinu nevidljive lance sa svog tela, i oslobode se onoga što ih drži u nevidljivom zatvoru iz kog žele da pobegnu. Žene su mnogo slobodnije od muškaraca. Hrabrije. Šta odluče, tu više nema puno preispitivanja. Može ih samo zaustaviti osoba koju vole. Može ih samo zaustaviti njihovo dete. A nekad ih i ništa ne može zaustaviti. E baš to me je brinulo, jer sam sve od navedenog video u toj ženi. Neku vrstu nezaustavljivosti u ličnim planovima, i ciljevima. Imao sam takvih iskustava u svom životu, i znam kakvi su epilozi bili. Ovde nisam očekivao ništa dobro po mene, a nisam mogao ni da smislim neko rešenje.
- "Miloš." Opušteno sam slagao. Nisam se uopšte brinuo da li znaju da ih lažem. Predpostavio sam da znaju. Imao sam takav osećaj. Pogotovo kada mi je taj čovek smireno rekao, ustajući iz fotelje, i ne pogledavši me pošao ka vratima. - "Dobro Miloše... Hajdemo." Hajdemo? Progutao sam knedlu i pošao. Nisam se bunio. Nije bilo neke opcije za to.
Izašli smo na druga vrata, na drugom kraju prostorije. Uspeo sam da uhvatim po koje drvo, i po koji žbun kroz prozore, ali od toga nisam imao puno koristi. Nisam mogao da procenim da li je obično ulično drveće kraj prozora, park, ili šuma. Nisam znao gde sam. Možda sam i na drugom kraju sveta.
Prošli smo pravo kroz mali hodnik, gde su nas na svakih par metara čekala zatvorena vrata. Troje sa leve, i četvoro sa desne strane. Tišina. Nigde se ništa nije čulo. Čuli su se samo naši koraci, i teško disanje tog čoveka. Ako je tako disao, kako li je tek hrkao? Taj nije hrkao, taj je orao na spavanju! Gospođa se sa druge strane nije ni čula. Čule su se samo njene štikle, koje su skoro pa odzvanjale kroz hodnik. Pa onda niz stepenice kojima smo se spustili do dvorišta zatvorenog tipa. U njemu se nalazilo to drveće. Visoko i gusto. Skoro pa je nebo zaklanjalo. Dan je. Čini mi se jutro. Možda čak i podne. Nebo je sivo. Hladno je. Zima. Ja i dalje u istoj odeći u kojoj sam i pobegao iz kuće. Bos. Niko me ništa nije pitao. Niko ništa nije rekao. Pitala me je da li sam gladan, ali na tome je i ostalo. Nisam ponuđen hranom. Nisam ponuđen ni sa čim. Ništa. Ćutim, i hodam u sredini. Pratim tog čoveka, dok žena prati mene. Kao osuđenik svestan svoje krivice, i svestan svoje kazne, mirno idem ka zatvorskoj ćeliji, ili ka električnoj stolici. Nešto treće ne mogu trenutno da zamislim.
Pokraj... Rekao bih ogromne vile, ili dvorca, ne znam tačno šta je to čudo iz kog smo izašli, nalazila se kuća. Mala kuća, iz čijeg odžaka se vijorio dim. Ušli smo unutra, gde nas je čekao velik sto, prepun hrane! Nema čega nije bilo tu! Stomak mi je počeo vrištati kada sam ugledao sve to! Telo mi se počelo tresti kada sam osetio snažan udar toplote od peći! Zastao sam malo dalje od ulaznih vrata, i poplašeno gledao oko sebe. Gledao u njih dvoje. Nisam znao gde da gledam! Žena se sa razumevanjem nasmešila, i glavom cimnula ka stolu, bez reči mi govoreći da sednem i jedem. Čovek nije ništa rekao. Skinuo je jaknu, i otišao u drugu prostoriju, zatvorivši vrata za sobom. Ona se raskomotila, i sela u fotelju, pa upalila televizor. A ja sam počeo!
Jeo sam, i kada više nisam mogao da jedem. Na silu sam jeo. Sve sam probao. Ništa nisam izostavio. Jeo sam, kao da im činim neku osvetu, a u suštini... Pa i doveli su me tu da jedem, i da se ugrejem. A sada i da se presvučem.
- "Na fotelji ti je čista odeća, i obuća. Presvuci se." Gledala je i dalje u televizor, a ujedno i u ogledalo koje se nalazilo na zidu pored televizora, i udaralo direkt na mene. Gledala me je celo vreme, pa kad sam završio sa jelom, prešla na sledeću stvar. Presvlačenje, i? Kao i do sad, verovatno neću dobiti odgovor.
Skinuo sam se do gole kože na metar od nje. Nije me bio strah, niti stid. Zapravo, to sam i želeo. Da oseti da se ne plašim. Da moje ćutanje nema veze sa strahom. Pomislio sam da je pitam za kupatilo kako bih se malo umio, i oprao noge, ali sam prećutao. Kada njima ne predstavlja problem da me gledaju krvavog, i prljavog, ne predstavlja ni meni. Nije mi prvi put.
Presvukao sam se. Odeću koja je bila na meni sam uredno i lepo složio, pa ostavio na podu kraj fotelje u koju sam seo, i krenuo da gledam televizor... Koji je ona ugasila. Okrenula se ka meni, prodorno me pogledala, i... - "Da li imaš neke indicije gde si, sa kime si, i šta se dešava?" Ostao sam zabezeknut! Bukvalno sam se uživeo u to prećutkivanje, i ignorisanje sa njihove strane, a sad... Sad ostajem šokiran, jer nemam pojma na šta je mislila! Na sve su me njene reči asocirale, samo ne na nešto dobro!
- "Ne." Kratko sam odgovorio, trudeći se da ne pokažem ni trunku zbunjenosti, straha, nervoze, i svega ostalog što uz to ide!
- "Ti si sam. Odbačen. Nemaš nikoga oko sebe. Ni porodicu, ni prave prijatelje. Nemaš devojku, niti si oženjen. Nemaš dece. A bilo je očigledno da nisi imao nikakve planove ni za budućnost. Nisi bio osuđen na propast. Ti si već propao. Došao do tačke totalnog samouništenja, koje je za rezultat imalo sve, samo ne normalan život. Nisi se pronalazio u ničemu. Lutao si. Tražio samog sebe, a time sve više gubio samog sebe. Nema te. Ne postojiš. Nema ničega što će ostati iza tebe. Tvoja prošlost ne postoji. Ti ne postojiš. Ti više nisi Nemanja. Ti si sada Miloš, kako si se lažno predstavio."
