Quantcast

Srešćemo se pre kraja 3

Cekaj

Početnik
Poruka
12
- "Žena... Ne bih sebi dozvolio tu sramotu da puno filozofiram po pitanju nekih stvari oko kojih se ne filozofira, ali mislim da imam pravo da iskažem svoje mišljenje koje je potkrepljeno ličnim iskustvima. Neka su bila veoma lepa. Neka ružna. Neka se mogu svrstati u neki među nivo. A o nekim se naravno ne priča. . . . Žena... Puno je reči koje bih mogao posvetiti ženi, a ujedno, tako ih je malo. Ne bih znao odakle da krenem, jer se plašim da ne bih nigde stigao. Izgubio bih se negde usput. Skrenuo bih sa puta. Rekao bih previše. Rekao bih premalo. Ne bih se dobro izrazio, ili bih bio previše iskren. Ali jedno je sigurno... Koliko žena može da te podigne u nebesa, toliko može i da te sroza do dna. I još gore od toga. Sve zavisi kako se postaviš. Sve zavisi kakav si čovek. Sve zavisi koliko držiš do sebe. Sve zavisi koliko držiš do nje. Šta joj pružiš, to očekuj za uzvrat. Prijatelja. Neprijatelja. Senku, koja te verno prati, i čuva ti leđa. Svetlost, koja obasjava i najcrnje noći, ili... Ili najveće zlo koje nisi mogao ni da zamisliš. Od dobrog, i lošeg, jedino te deli... Šta?" Zamislio sam se. Mislim da nikada do tada nisam imao priliku da pričam, odnosno, više da slušam nego da... Zbunio me je malo, jer... Videlo se da se iza ove, možda i malo misteriozne priče krije... Savet. Želja da ne počinim njegove greške. Koliko to čudno, ili kako god drugačije zvučalo, po njegovim rečima... Žena je muškarcu život, isto kao što je i muškarac njoj.

Novac. Posao. Krov nad glavom. Auto. Letovanja. Zimovanja. Uživanje sa društvom. Ali kada dođeš kući... Kada završiš sa svim obavezama... Kada svi odu... Ko je tu?

Mihajlo je bio veoma pametan čovek. Svoj 61 prvi rođendan je proslavio sa mnom. Ispred prodavnice. Imao je taman toliko novca da sebi kupi dva piva. Bez dinara u džepu. Bez ikoga u svom životu. Do pre par godina se vozio u skupocenom Audiju, a danas je bukvalno prosjak.

Živeo je život kao na talasima. Danas je bio gore, sutra dole. Od zatvora, do direktorske fotelje. Pa ponovo dole. Veoma iskusan, i prepreden čovek, ali koliko mi se čini, malo je naučio iz vlastitih grešaka. Ništa nije iskoristio. Ni u čemu se nije osigurao. Sve je otišlo niz vodu, zahvaljujući samo lično njemu. Zašto ga spominjem, a ležim iskrivljen na betonu? Kakve veze ima njegova priča o ženama? Zašto uopšte o tome i razmišljam dok mi život visi o koncu? Razmišljam o svemu. Ne samo o njemu. Ali njegove reči... Njegove reči su ostavile dubok utisak u meni. Lepo je opisao život. Lepo je opisao sve. Onaj koji je slušao, imao je mnogo da čuje. Mnogo da nauči. Po pitanju nečega da se pripremi. Dva drugara koji su bili sa mnom, više pažnje su posvetili telefonima, i prevrtanju očima. Ja nisam. Ja sam ga slušao. Upijao svaku reč, a najviše se zadržao na onim rečima koja su se ticala jezivog boravka u još jezivijem Vularu!

Vular je zatvor. Smešten duboko u šumama iznad grada. Više od sat vremena traje vožnja kolima do njega. Okružen visokim stablima, na kojima ponosno i autoritativno stoje ogromne krošnje koje kriju pogled na tu masivnu i staru građevinu, čiji kamen temeljac je nastao pre više od 250 godina. Kažu da se negativna energija najviše oseti u bolnicama, i zatvorima. Ovde je to itekako istina. Često smo umeli da odemo tamo. Nismo se približavali da ne bi smo upali u problem, ali i iz daljine... Nimalo lep osećaj. A kako je tek zatvorenicima bilo, ne želim ni da pomislim. Po zvaničnim ifnormacijama, to je zatvor za najgore, od najgoreg. Sa druge strane, kad pogledam Mihajla... Ne znam šta da kažem. Ali zato zna on.

- "Nikad ne pokazuj slabost. Nikad ne pokazuj emocije. Nikad ne otkrivaj ono o čemu misliš. Ćuti. Ne ističi se po nečemu, u čemu se većina ne slaže. Ćuti. Ne privlači bepotrebno pažnju. Ćuti. Ne dozvoli da te iko isprovocira, ili iznervira. Ćuti. Kad se nađeš u nezgodnoj situaciji, nemoj podsticati da se ta situacija nastavi. Ćuti. Smiruj situacije. Smiruj ljude. A pre svega, prvo smiri sebe. Uvek budi smiren. Ako je potreban neki drugi izraz lica, upotrebi ga u datoj situaciji. Uvek proračunato. Uvek pametno. I uvek ćuti!"

Ćutim. Ne puštam ni glasa. Sve me boli. Vrištao bih, ali ne puštam ni glasa! Očekujem da će maltretiranje, i iživljavanje biti nastavljeno, ali... Ništa. Niko me ne dira. Niko se ni ne pomera. Mirno stoje, i još mirnije me posmatraju kako ležim na zemlji, ukezečen sa onom stolicom za koju sam čvrsto privezan.

- "Dokle planiraš ovako?" Tiho i smireno me je pitao onaj sa kojim sam razgovarao pored potoka, dok nisam dobio udarac u potiljak. Tiho i smireno, kao da sam u potpunosti upućen u neku situaciju zbog koje sam se našao ovde. Nisam imao pojma o čemu priča, a plašio sam se da bilo šta prokomentarišem, jer svako pitanje, i svako negodovanje na ovo što mi čine bi izazvalo dalje maltretiranje i iživljavanje. Tako da mi je ovo zvučalo kao jedini, imalo normalan odgovor.

- "Nisam ovo planirao." Ćuti i posmatra me. U sledećem momentu je mahnuo nekome iza mojih leđa da me podigne, što je ovaj odmah i učinio. Vratio sam se na svoj presto, i čekao dalji razvoj situacije.

- "Zbog čega si bežao?" Približio mi se, i uneo u facu, postavivši pitanje koje stvarno, ali stvarno... Nisam mogao da verujem da me je to ponovo pitao! Isprva sam mislio da me zajebava kada me je to pitao kod potoka, ali sad... Ne znam šta ovo treba da znači. Gledam u njega, i ne znam šta da mu odgovorim. Ponovo me pita zašto sam bežao, a iščupao je prozor iz zida, i vijao me kao da će da me ubije. To pitanje ne asocira ni na šta drugo, nego na zajebanciju.

- "Dao sam ti već taj odgovor. Šta bi ti uradio da si na mom mestu? Da li bi mirno sedeo, i čekao da ti se nešto desi?" Rekao sam to, očekujući ponovo udarac, ali do njega nije došlo. Smireno je nastavio da me gleda sa nekih desetak centimetara razdaljine, prilikom čega sam osetio bukvalno sav mogući smrad koji može da se oformi na ljudskoj koži, i odeći. U toj kosi, i na toj bradi je bilo nekoliko miliona vrsta bakterija, od kojih su vrlo verovatno mnoge i mutirale, formirajući neki novi oblik bakterije koje bi se pod nekim pogodnjim uslovima verovatno razvila u zaraznu bolest, ali ovde na njemu, bila je jedino osuđena da crkne. I smrt bi umrla pored ovih ljudi, koliko su bili... Ne znam. Ponavljam, prvi put sam se susreo sa ovakvim osobama, a jedino do čega ne dolazimo je na odgovor zašto. Zašto? Ko su oni, i zbog čega se sve ovo dešava? Niko ništa ne govori. Vrti se neka priča koja nema veze sa vezom. Pokušavaju u nešto da me ubede. Svestan sam svega što sam uradio, i što sam rekao, a sasvim sam siguran da se nikada nisam našao u situaciji da me ovi ljudi vijaju zbog nečega. Zbog čega se onda ovo dešava? Odlučio sam da budem smiren, i prihvatim sve ovo. Nisam imao drugog izbora. Dalji otpor bi samo prouzrokovao nešto gore. Gore samo po mene.

Odlučio je da me više ne posmatra sa desetak centimetara razdaljine, pa se malo udaljio. Okrenuo ka svom kolegi, i nešto mu šapnuo, zbog čega je ovaj izašao iz podruma. Ja ćutim, i gledam u pod. Samo mi oči rade, jer ništa drugo nije ni moglo. Zavezali su me toliko snažno, da više nisam osećao svoje telo. Nisam imao primedbe. Ćutao sam i čekao. Šta će da se desi?

Prošlo je par minuta, otkako je onaj čovek izašao. Bilo je očigledno da oni nešto čekaju. Čekaju šta? Kucanje na vratima?! Neko je dva, tri puta kucnuo na vrata. Ovaj što mi je stajao iza leđa mi je odmah odvezao ruke, i obe presavio da ne mogu da se pomeram. Jedan mi je odvezao noge, uhvatio me za bluzu i podigao. Čovek sa kojim sam imao komunikaciju me je samo popreko ispratio pogledom dok su me ovi vodili ka vratima, do kojih mi je stavljena crna vreća na glavu!

Stepenice. Hodnik. Jedna vrata. Druga vrata. Hodnik. Ponovo stepenice. Ponovo hodnik. I na kraju vrata, gde sam ostavljen da stojim. Ostavili su me u prostoriji sa vrećom na glavi, i izašli napolje. Nisam osetio ničije prisustvo u svojoj blizini, a namerno nisam hteo da skinem vreću sa glave, dok... Dok mi ženski glas to nije rekao da uradim.

Starija žena. Rekao bih da je imala oko pedeset godina. Veoma lepa, i privlačna. Ekstremno pametna, i spremna na sve. Na prvi pogled sam joj to video u očima, što me je malčice zabrinulo. Koliko su oni divljaci delovali opasno, toliko je ova smirena, doterana i sređena žena izgledala opasnije! Troduplo opasnije, dok je sedela za radnim stolom, u luksuzno opremljenoj prostoriji.

- "Sedi." Zapovedničkim tonom mi se obratila. Poslušao sam je, i prišao joj. Krvav. Prljav. Izmrcvaren. I bos.

- "Jesi gladan?" U sledećem momentu je promenila način obraćanja, i pitala me sa brigom u očima, i glasu. Kao da mi je mama. Više se otkrila, nego što me je zbunila, jer je bilo očigledno da sad slede raznorazne manipulacije. Samo još uvek, i još uvek ne znam zašto. Ali dobro. Nemam ni jednu drugu opciju na raspolaganju, sem da radim onako kako oni žele.

- "Jesam. I gladan, i umoran." - "Pođi sa mnom." Tiho mi reče, pa ustade, i krene prema drugim vratima. Pošao sam za njom, ne znajući da će mi se posle toga život promeniti iz korena!
 

Cekaj

Početnik
Poruka
12
Evo, završava se 8. dan kako je pisac postavio 3. deo priče...
Šteta što je tako usporen...
Ovo je proveren način da se izgube čitaoci...
Jutros sam izašao iz bolnice. Imao sam nekih komplikacija. Nadam se da ću kasnije uspeti da nastavim sa pričom. Inače, napisao sam knjigu. Ako želiš poslaću ti nekoliko stranica u PDF formatu, pa ako ti se svidi, šaljem i ostatak. 🙂
 

Soradze

Iskusan
Poruka
6.315
Jutros sam izašao iz bolnice. Imao sam nekih komplikacija. Nadam se da ću kasnije uspeti da nastavim sa pričom. Inače, napisao sam knjigu. Ako želiš poslaću ti nekoliko stranica u PDF formatu, pa ako ti se svidi, šaljem i ostatak. 🙂
Hvala, ljubazan si... ipak, nikako ne bih da te deranžiram...
Nego, razmisli šta ćeš sa ostalim čitaocima...
Mada, znam da će shvatiti da je najvažnije da se oporaviš,
što ti i ja od srca želim...
🌺 🌺 🌺 🌺 🌺 🌺 🌺 🌺
 

Cekaj

Početnik
Poruka
12
Hvala, ljubazan si... ipak, nikako ne bih da te deranžiram...
Nego, razmisli šta ćeš sa ostalim čitaocima...
Mada, znam da će shvatiti da je najvažnije da se oporaviš,
što ti i ja od srca želim...
🌺 🌺 🌺 🌺 🌺 🌺 🌺 🌺
Nije ništa preterano opasno. Klasična bolnička procedura. Razmišljao sam često o vama koji ste mi vašim porukama i podrškom davali do znanja da vam se sviđa moj rad, i da želite da nastavim da pišem. Ovim putem vam se izvinjavam što nisam stizao češće da pišem. Potrudiću se da to promenim. 🙂
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.