Narednik Anderson je doneo u kancelariju jedan koverat službenog izgleda. Vosak se na njemu još nije ni osušio propisno, a bio je zapečaćen gradonačelnikovim grbom: trokrakim tulipanom. Njegova ekselencija nije bila plemić po krvi, pa je prisvojio porodična obeležja svoje žene. Brat Devon se nije čudio što je koverat otvoren, obzirom da je sva službena pošta prvo prolazila ruke narednika Andersona. Čudio se neobičnom osmehu na njegovom licu. Bez reči, narednik je spustio pismo na stol.
-Mislim da bi vas ovo moglo zanimati, brate Devone.
Brat Devon je izvadio pergament.
U sedištu Reda postojale su određene knjige koje su smeli, i umeli, čitati samo monasi. Čak ni Visoki sveštenici nisu govorili mrtve jezike kojima su te knjige bile...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Maurice Clifford
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Kažu da je kao žena,
nedosežna i neuhvatljiva,
sa hiljadama lica titravo sakrivenih
pod maskama ogledala strahova i želja
i hiljadama ruku u plesu izvijenih
što paukovu mrežu opsena tka.
Prethodnica svega, moćnija od bogova,
čarobnica ta volšebna,
svojom rukom ne seje, nit’ klasje žanje,
već karevalskom odeždom životnog izobilja
ništavilo u blagodet zaodeva
i slašću lažnog nektara
lakoverne pod skute maglenog zaborava priziva
gde gubi se suština što smisao razotkriva.
Kroz lavirint šume razgranatih odraza
provučena je nit svačijeg života,
udavljenog u jezeru sopstvenih seni i odjeka
il’ oslobođenog spoznajom da iako je sasvim stvarna,
ona ne postoji
i nije nikada.
želim se izviniti svima što ovo nije puno bolje
hvala vam na podršci :heart:
Negde u nekom trenutku tog jutra, Celina je ostavila sav posao - a upravo je predvodila armiju starijih devojčica tokom raskrčivanja tavana koji je trebao postati deo za bebe još pre narednog proleća - otišla u svoju kancelariju i zatvorila se. Iz stola je izvadila veliku, tvrdo ukoričenu knjigu; album sa službenim slikama. Svake godine, u sirotište je dolazio fotograf dole iz grada i slikao decu: onu najmanju u njihovim krpenim pelenama, devojčice s mašnama u kosi i strogim pitomičkim uniformama u kojima su sve izgledale kao sestre, velike, namrgođene dečake na pragu odrastanja. Neka su se deca volela slikati, ponajviše devojčice; ali bilo je i jako mnogo...
Sirotište se zvalo Willow Peak i ime mu je pristajalo: nalazilo se na brdu iznad grada i bilo je podignuto uz reku sasvim obraslu tužnim vrbama. Pre petnaest ili više godina, stara zgrada sirotišta, Vilin-dvor, nestala je u požaru; pa je grad odredio ovo mesto u tu svrhu. Willow Peak je prvobitno bio bolnica koja je kasnije preseljena dole u grad i odonda je stajao zapušten i napola urušen. I nakon petnaest godina na njemu se imalo štošta za uraditi.
Kad su joj roditelji umrli, Celina je još bila devojčica i učenica strogog ženskog internata. Njeni tutori prodali su imanje kako bi joj obezbedili puno školovanje, i Celina im nikada nije uzela za zlo. Da nije završila školu, jedino čemu bi se u životu mogla nadati bila bi udaja, a ona je...
danas spavam, pa da završim još ovo
Ljudi su verovali da na svetu ne postoje praznije i čistije prostorije od onih koje je koristio brat Devon, ali takvi nikada nisu videli sobu u kojoj ih je Viktorija primila. Viktorija je izraz "minimalizam" dovela do perfekcije. Njeni su zidovi bili glatki i prazni, podovi nezastrti a sve površine sjajne i oštrih ivica. Od ćoškova stola oštrije su bile samo ženine visoke potpetice. Brat Devon je oduvek verovao da bi tim potpeticama mogla čoveku iskopati adamovu jabučicu iz grla.
A postojala je velika izvesnost da je to zaista i činila.
Čak je i sam sebe zaticao da o njoj misli kao o "madam" Viktoriji; jer Viktorija nije bila žena koja deluje kao da biste je smeli osloviti ličnim imenom bez izričite...
Sa ovim mozgom kaze da bi se ubila a ja ne znam dal bi se potrudila da oseti ono sto je van zacrtanog i da ne proglasi moj put kao talog mocvaru glib zivo blato sveden na sebe i svoje stado marljivo birani pripadnici na broju da ne bi prisvajao bilo koju teoriju moranja koju je prihvatila u strahu da bi naprasno ostarila ako se opire mojim putevima nameru da sabotira moje planove ima podrska uvek na strani neprijatelja ubacujem novcic u njenu fontanu zelja da se smiluje ispuniti jednu ne tako urgentnu ni vanrednu zadrska uvek u odlucivanju okrecem se zauvek sopstvenom snivanju mesta nema samosazaljenju kidanje veza povrsnom zivljenju
U mračnoj krčmi pod imenom "Obešenjak" fenjeri su visili sa plafona toliko crnog od prljavštine da se činio prefarban katranom. Oblaci dima gusto su se kovitlali iznad stolova, a mirisalo je oštro na jeftin alkohol, vlažnu odeću i neopranu ljudsku kožu. Većinu gostiju činili su mornari u dokolici između dve plovidbe. Brat Devon je pozdravio njihovo cerekanje i kocku u ćošku. To mu je pomoglo da svoj posao obavi bez uznemiravanja. Za razliku od narednika Andersona, svog zamenika, on nije voleo konflikte. Ako je nešto mogao da obavi bez sukobljavanja s drugim ljudima, tim bolje.
Čovek koji je sedeo preko puta njega u tamnom ćošku imao je pacovsko lice: šiljat nos, male, uljane oči i duge, žute prednje zube. Brat Devon ga je znao kao...
Letos Sam sedeo s jednu u kafic dogovorili se salje mi druga poruku tu sam a ja zaboravio sa smo se dogovarali kaze stizem ja usto ispricao se ovoj reko sacu brzo i kaze ova druga decemo aj u taj kafic ja kazem ma jok tu neka deca idemo na plazu i sjednemo tu kad zove ova kaze stizes ja reko evo uskoro nabasso na neke kolege ona pizdi ova druga bas zanimljiva da ne duzim izgubih ovu prvu otisla ova druga otpratio je kuci masaza i to i kaze javi se za ponovni tretman evo jos se ne javih njoj a ova prva se zestoko uvredila a i meni posle bilo krivo bas
-Kakav gubitak vremena.
Brat Devon je podigao glavu. Narednik Anderson upravo je doneo još jedan svežanj dosijea iz stražarske arhive. Izgledao je kao da su ga prisilili da plevi baštu.
-Gubitak vremena, naredniče?
-Upravo tako. Zar Straža nema pametnija posla nego da traži nekakvu siročad po gradu?
-Traženje siročadi je posao Gradske straže, naredniče.
-Ne na planeti na kojoj ja živim.
-Naredniče Anderson, zar nemate nekakvih zaduženja dole u tamnicama?
-Ne, nažalost.
-Onda dajte da ja nešto smislim. Naprimer, otići ćete dole do Dokova i raspitati se o dve devojčice u uniformi sirotišta.
Osmehnuo se.
-Iz ovih stopa.
Mada na prvi pogled nije tako izgledalo, narednik Anderson je duboko poštovao autoritet brata Devona. To je imalo neke...
za @Natalie Actually posebno :heart:
Praznici Svih Velikih padali su sredinom godine i stanovnici grada poštovali su ih kao što nisu nijedan zakon. Par dana svakog leta svi su trgovci, krojači, zlatari i prodavci začina zatvarali svoje radnje. Posluga u gospodskim kućama dobijala je slobodne dane. Na trgu su se pekli volovi a sa svih strana ljudi su kaldrmom kotrljali buriće s pivom i medovinom. Svake noći u ponoć tokom praznika nebo iznad grada obasjavali su vatrometi.
Jedine gradske službe koje nisu imale slobodne dane za Sve Velike bili su Straža, i ona, Celina Wittleshire. Nikada nije otišla na trg tokom praznika i noći je uglavnom provodila sređujući zaostalu papirologiju ili kakav drugi posao za koji tokom radnih dana nije imala...
-Gospođica Wittleshire, ja vas molim da završimo ovaj razgovor.
Gradonačelnik je bio onizak i trbušast čovek crvenog lica hedoniste i napuderisane perike. Neki su govorili da su ga na taj položaj doveli Čuvari Znanja koji su, zapravo, vladali gradom iz senke zadnjih pet stotina godina; da gradonačelnik nije ništa do marioneta kojoj drugi povlače konce. Ali Celina je znala da to nije tačno. Na svom položaju ekselencija može zahvaliti starom prezimenu kojim se oženio, enormnom bogatstvu i proračunatim trgovcima koji vole da imaju poslovne saradnike u Veću. Njegova rezidencija nalazila se u Gornjem gradu, bogataškom kraju, u susedstvu plemićkih kuća koje su s brda oholo posmatrale krovove i pučinu; a žena mu je bila vrlo mlada, upravo...
Kad su se vrata zatvorila za Celinom Wittleshire, brat Devon je još nekoliko trenutaka nastavio zuriti u pravcu kojim je otišla.
Ni uz najbolju volju nije mogao iz glave izbrisati malopređašnji šok, onaj momenat kad je skočila sa stolice i u nestrpljenju pograbila skut svoje haljine. Za jedan tren podigla ga je tako visoko da je uspeo videti ceo njen list, sve do kolena. Poznavao je Celinu Wittleshire godinama, i tek je tog trenutka postao svestan da nosi čizme sa štiklom. Uvrnuta činjenica, nešto što nikad o njoj ne bi pretpostavio.
Često mu se činilo da je u vanjskom svetu sve naopako i pogrešno. Pripadao je Redu od svoje sedme godine, od momenta kad su ga sveštenici otkrili na onom gnusnom mestu i odveli sa sobom. Monasi se uvek...
iščeprkala sam nešto na šta sam bila potpuno zaboravila, a što sam (skoro) privela kraju
nadam se da će se kraj sam iskristalisati
ako iko želi poći na put sa mnom još jednom, mada ovaj put malo drugačiji, unapred hvala :)
Kancelarija brata Devona bila je gola i spartanska. Do poda spušteni prozori gledali su preko grudobrana i krovova. Nije bilo nikakvih zavesa ni slika. U stvari, u celoj prostoriji nije bilo beskorisnog ukrasa ni koliko bi crnog pod noktom.
Nokti brata Devona, a koliko je Celina uspela da vidi, uvek su bili besprekorno čisti.
Godinama je dolazila ovamo, ne baš redovno i ne baš zato što je htela; i nikad se nije do kraja svikla. Niko se nije osećao opušteno u prisustvu brata Devona, mada je bio tih, smiren i učtiv...
U karantinu bez voljene u zivotu bez poente surogati sve su adrese se menjaju samo njene oci jos i dalje traju spektar zvukova boja i mirisa stapa se u fatamorganu njenih obrisa nizu se zamene pa razocarenja pokusaj simulacije lepote zivljenja ali srcu jedino je stalo da se povrati ono sto se imalo u istoj formi znam da je nemoguce sa strepnjom iscekujem dane buduce cesto ih samo otaljavam ostatak zivota hteo bih da prespavam u snovima da se desava nedosanjano zivot koji nekad hteli smo da imamo na granici razuma postojan sam jako u realnosti neka te ima svako ono sto je bitno i neponovljivo postavilo je kao primer novi nivo kome se nece niko ni priblizavati budi bez brige jer ja cu spavati
Задњих дана по медијима је доста пажње изазвала одлука да се у српској пријестолници преименују улице именоване по (неким) топонимима, као и одлука да Благоје Јововић, атентатор на Павелића, добије своју улицу.
Одлука да се преименују улице именоване по неким топонимима мислим да је исхитрена и ту ваља бити опрезан код уклањања неких имена, та имена улица по топонимима имају некад симболичку важност, некад би кроз та имена подсјећало на трагичну судбину и страдање нашег народа, Београд је увијек био отворен град, и кроз та имена по топонимима се шаље порука пријатељства и отворености према свима. И овдје, по мени, ваља бити крајње обазрив код отклона од неких топонима.
Овдје се ваља више фокусирати на улице именоване по личностима, да...
jutro mlado i predivno
a ja mamuran kao
kao pijani som
i opet sve upropasti
noc
a danju kao andjeo letim
kada padne noc odma u brlog sletim
kada laz ne razumem
ja po istini pljuskam
opet sve zavisi
dali dnevni andjeo ili pak nocni kjlusan
i prolazi vecno
more
i kad me nemas
ja kao decak
i dalje .
cekam i zovem te po krajevima
gde bivak imam
kad te nema
to nicu bore..
i to beskrajno
trazicu
tu moju ljubav
kad je nemam
zemljom poprasen
gledacu gore
Tao Te Ching: “Šta je dobar čovek ako ne učitelj lošem čoveku? Šta je loš čovek ako ne rad dobrog čoveka? Ako to ne razumeš, izgubićeš se, ma kako da si inteligentan. To je velika tajna.”
Nema sumnje da odnos izmedju ljudi ima ogroman uticaj na njihovo formiranje. Ali, ne treba zapostaviti ni značaj individualnog razvoja. Da li će neko biti dobar ili loš zavisi i od ličnog izbora.
Pored toga, karakteristike dobrog čoveka nisu pravilno shvaćene. Dobar čovek nije neko ko je glup, ko nema lično dostojanstvo i dozvoljava da ga iskorišćavaju. Naprotiv, dobar čovek je izuzetno oštrouman i mudar, jer je svestan granice izmedju dobra i zla.
Zato i zna kada se prelazi i kada treba dati prvenstvo svojim, a kada tudjim potrebama. Tako stvara...
pa kada nikada lagao nisam
to ljubav me ...
ni krao
los bio
ta dusa koja deli
te kapi slane il slatke
to ljubav me
nikome nikada sluga
ali to bice da ne mogu
da srcem
lomim i palim
kazi
to ljubav jedina druga
i danas mi se desi
pokusaji
i cu stari glas
sve zaboravih
zar sam osudjen na propast
ta ljubav...katastrofa
preziveo sve i
opet jarac tvrdi
pokusava
da je zarobi
usne kao mlecac..
ja ..oko ne zaboravljam
opet za ljubav
sve da..
dok me ne rastave..
maa
Svi korisnici KP android aplikacije maločas su dobili puš poruku kako se uspeva.
Mene je to šokiralo jer u Srbiji niko ne piśe kako je uspeo, bilo u poslu bilo da ga ture za regionalnog.
Koliko se nakečiti, kakav biti prema onima koji ti donose pare, da li oni čine tebi ili ti njima....
Nikad mi neće biti jasno zašto su Soko Štark i Frikom predati ustaškoj Atlantic Udruzi?
To nisu bili gubitaši...
Kad će oni da napišu kakvu njigu o menidjmenatu?
"Stoka na putu" ili nešto sl.?
Toplina koja je izbijala iz tla, već se neko vreme točila u nju; kao da joj u tome ništa ne stoji na putu. To nije izgledalo kao kad se, promrzli, zažarite od razbuktale vatre otvorenog ognjišta. To je, zapravo, izgledalo kao da je ona sama postajala otvoren plamen sa svakim trenutkom koji je provela ležeći na travi. Više nije uspevala napraviti razliku između topline koja izbija iz zemlje, i one koja udara iz njene rođene kože. Iz sve se snage upinjala ostati budna i svesna; iako je znala da vodi unapred izgubljenu bitku: ovde je na delu bilo nešto čemu je sva njena snaga ikada bila nedovoljna da gospodari.
Žestoko se napregla da razumno izgovori:
-Kako si se, za ime sveta, ikad mogao bojati mene?.. Jer, to je ono što se desilo. Ja...
Niče je najviše doprineo verovanju da intelektualna superiornost vodi nerazumevanju i osamljenosti. Mada se mišljenja koja idu ispred vremena posmatraju s nevericom, omalovažavanjem i ismejavanjem ne mora se stvoriti tragična izolovanost od društva.
Ukoliko se neko na vrh planine oseća usamljen i ima želju za kontaktom s ljudima u dolini treba sići do njih. Inače, postaje detinjasto sedeti na vrhu i jadikovati nad svojom sudbinom. To nije odraz mudrosti, već nerazumevanja. Mudrost pronadje izlaz i rešenje. Otuda i narodna izreka: “Ako neće breg Muji mora Mujo bregu.”
Krutoj, jednostranoj intelektualizaciji nedostaje duhovni uvid. Bez duhovnosti čovek sebe, i sve oko sebe, shvata preozbiljno i fatalno pošto nije svestan dubljeg...
Decembar 1977: Francuz, Englez i Šveđanin, kad kupuju auto, lišeni su svih onih zadovoljstava koja pri tom poslu doživljava naš čovjek.
Francuz izabere boju, obavi probnu vožnju sa svojom porodicom pa, ako je zadovoljan, plati auto i vozi ga odmah kući.
Naš čovjek, kad skupi novac za auto, najprije polazi u potragu za osobom koja radi u određenoj autokući. Kad ga nađe, nosi mu kući bocu boljeg pića, ženi cvijeće, a djeci bombonijere. Poslije se trudi da tom čovjeku iz autokuće namjesti kćer. “Mala je završila filozofiju, a još nema namještenja” – izjavio je otac čim su se upoznali i izrazio želju da mu kupac auta što hitnije riješi taj porodični problem.
Ako ta vaša veza s autoindustrijom voli ribu, dužnost je da mu subotom nabavljate...
Ево мене пред вјеридбом благо мени. Мојом.
Уводна опаска прије него што пређемо на право питање: све што не волиш у кућу ти дође. Тако каже моја будућа свекрива. Не бих то баш тако рекла, прије би било нешто као завршићеш са неким ко је све различито од оног што си некад желио/жељела. Тако и мени. Има тренутака кад не знам на који начин смо се нас двоје нашли у љубави, а некад ми је кристално јасно.
Није то ни важно толико.
Хтјела бих да поставим питање за које је неопходно прво да споменем да нас двоје имамо исту дијагнозу, а онда и да смо се преко ње упознали, али да се нисмо због ње везали оволико. Јесмо се зближили преко ње, то стоји, али нисмо због ње заљубљени.
Углавном, хтјела бих да поставим питања која мени/нама постављају и...
kada odsjaj vidim
moj kraj
lepotu
tu nema dana ili noci
kao oguljen kraj
ma ne znam
ljubav..ljubim
ljubim sve do beskraj
samo da nas zivot
sve ima kraj
i zato samo ljubim
i...nisam mogao ovo da zavrsimmm...hvala...glava luda
danas kao i svaki dan
malo sam ....
od drugova...bla bla da skratim
bi sam medju svojim zvezdama
i na dan ja to
pokusao da na
bivse kapije da..
svratim
kao san..dolazi jecaj
i prica kao moja pa kao sestre
iste kao duse moje
ali ja moram da kratim
Evo jedna ljubavna...
Kuknjava, revanje, očaj...
Najavljuju nam svima kraj!
Opasnost za vratom dahće,
korona vragu nas daće!
Opozicija...levica...desnica...
Nad narodom dignuta pesnica,
pod opsadnim stanjem korone
vlast nam rađa morone!
Rizika za bilmeze uopšte nema
ipak su oni društvena krema,
gde se pojave virus zadrema
il' se baci na vežnju goblena...
Okupljaju se tako naši izabrani kurtoni
hrabro prkoseći koroni,
jer ta ubica svetskoga glasa
zadrhti kad je pogleda Vučko-dasa...
Narodu se opet ključem preti
k(m)orona nam se sada sveti,
ovaj put slušajmo šta struka kaže
i obavezno nosimo brnjice kako traže...
Ako nam korona ipak dovoljna nije
novi virus će časkom da se posije,
pokosiće decu, penzionere, a bome i radnike,
jer...
kada pokusavam
da sebe pobedim
nema tu ,praznine
ma to sam ja
isti kao i juce
od brda ..stvaram planine
KAD SE SETIM
KAD SE SETIM
izvinjavam se moram da vicem
da me bar neko cuje
ljubavi ljudi ja klicem
Bivse ljubavi
koje su pojele moju dusu
zovem da im zahvalim
sve sam odneo sa zivotom
bes...nasilje i strah
i jedini dah
kada se desi kraj
o bivse ljubavi
sve ste mi drage
predivne
naucio i otisao
u isti mah..