Одлазим у Данску. Кратко, надам се. Одлазим у земљу великих паса, масивних и тешких коња, грубих, неотесаних и јаких карактера.
У пољопривредну Данску, где се гаје тешка месната говеда.
У окер и браон тонове, где хладни ветар са истока обесхрабрује сваки покушај осмеха. Тамо где се ради од јутра до увече, а онда се седне у малу крчму, у којој свако сваког зна, где је страни човек ређи од Кентаура и у којој су суботом увече тешке пијанке.
Одлазим, надам се на кратко. Што краће. Мада ме то јефтино зло Данске неће дотаћи дубоко, ипак, ето морам да одем из практичних разлога. Себе не волим, кад имам практичне разлоге, под којима ми се савија кичма и пуца достојанство. Макар то било на коју недељу.
Горе би било да морам у Белгију, јер је Белгија далеко скупље зло, које те гледа кроз фото-греј стакла позлаћених наочара, мирише на Давидов цигарете, најскупљи могући коњак и огледа се у сјају крвавих дијаманата.
А зло има природу, да што је скупље, то је и дубље и веће. Они пију црно вино и грицкају шпарглу. Шпаргла је здрава. Сигурно и јесте. Писало је у Бурди, дакле, јесте. Одлазим међу плавојке са вештачким осмесима и дебелим листовима. А оне увек чекају неког са стране, који ради и ћути. Неког ко ће све добро урадити, па ће успомену однети далеко. Идем да једем Харинге из маринаде. Да се шетам предвече по доковима испод којих мокро мирише бочата вода. Да ме влажан ветар гура у леђа. Нису Данци без осмеха и раздраганости. Мада је усхићење тамо ретко ко жути коњ, ипак се сви озаре кад иду да кољу китове пилоте, и делфине. Традиција. Какав год, ипак је традиција света ствар.
Дакле у Данску, земљу заборављене славе. Ону Данску, која је ширила силом и милом хришћанство међу Викинзима. Исту ону, која им је свима, једном давно подарила један заједнички језик, који се звао Данск Тонг, и којим су се споразумевали кад се сретну на мору, у сред пљачке и силовања, отимања и паљења. Онда су их Данци уљудили и уместо слободе, дали им Хришћанство. Веру белог зеца, како су Хришћанство звали Викинзи. Слободни, брутални, језиви пљчкаши, који су под ударцима некадашњих Данаца, постали Хришћани.
Бар су Краљевина.
Данску напредну, богату, радну и срећну. Срећни Данци никад себи не постављају сувишна питања. Немају метафизику. Не треба им. Метафизика је терет, који добијаш, и од кога не можеш побећи. Не можеш да је занемариш. Они су заборавилишта су били, и сад су срећни у политичкој коректности. Довољно им је да су хомосексуалци и придошли Арапи с њима тамо срећни. Довољно им је да имају јаку социјалну заштиту, макар је они сами и не користили, јер користе је у главном странци. Срећом, враћам се брзо. Ја сам и сувише длакав, да би тамо остао. Враћам се коштурљивим орасима и расолу ускоро.
У пољопривредну Данску, где се гаје тешка месната говеда.
У окер и браон тонове, где хладни ветар са истока обесхрабрује сваки покушај осмеха. Тамо где се ради од јутра до увече, а онда се седне у малу крчму, у којој свако сваког зна, где је страни човек ређи од Кентаура и у којој су суботом увече тешке пијанке.
Одлазим, надам се на кратко. Што краће. Мада ме то јефтино зло Данске неће дотаћи дубоко, ипак, ето морам да одем из практичних разлога. Себе не волим, кад имам практичне разлоге, под којима ми се савија кичма и пуца достојанство. Макар то било на коју недељу.
Горе би било да морам у Белгију, јер је Белгија далеко скупље зло, које те гледа кроз фото-греј стакла позлаћених наочара, мирише на Давидов цигарете, најскупљи могући коњак и огледа се у сјају крвавих дијаманата.
А зло има природу, да што је скупље, то је и дубље и веће. Они пију црно вино и грицкају шпарглу. Шпаргла је здрава. Сигурно и јесте. Писало је у Бурди, дакле, јесте. Одлазим међу плавојке са вештачким осмесима и дебелим листовима. А оне увек чекају неког са стране, који ради и ћути. Неког ко ће све добро урадити, па ће успомену однети далеко. Идем да једем Харинге из маринаде. Да се шетам предвече по доковима испод којих мокро мирише бочата вода. Да ме влажан ветар гура у леђа. Нису Данци без осмеха и раздраганости. Мада је усхићење тамо ретко ко жути коњ, ипак се сви озаре кад иду да кољу китове пилоте, и делфине. Традиција. Какав год, ипак је традиција света ствар.
Дакле у Данску, земљу заборављене славе. Ону Данску, која је ширила силом и милом хришћанство међу Викинзима. Исту ону, која им је свима, једном давно подарила један заједнички језик, који се звао Данск Тонг, и којим су се споразумевали кад се сретну на мору, у сред пљачке и силовања, отимања и паљења. Онда су их Данци уљудили и уместо слободе, дали им Хришћанство. Веру белог зеца, како су Хришћанство звали Викинзи. Слободни, брутални, језиви пљчкаши, који су под ударцима некадашњих Данаца, постали Хришћани.
Бар су Краљевина.
Данску напредну, богату, радну и срећну. Срећни Данци никад себи не постављају сувишна питања. Немају метафизику. Не треба им. Метафизика је терет, који добијаш, и од кога не можеш побећи. Не можеш да је занемариш. Они су заборавилишта су били, и сад су срећни у политичкој коректности. Довољно им је да су хомосексуалци и придошли Арапи с њима тамо срећни. Довољно им је да имају јаку социјалну заштиту, макар је они сами и не користили, јер користе је у главном странци. Срећом, враћам се брзо. Ја сам и сувише длакав, да би тамо остао. Враћам се коштурљивим орасима и расолу ускоро.
