Dučić me ne zanima. On je za mene tek trećerazredni "pjesnik". Uostalom, za njega znate samo vi, Srbi i nitko drugi na kugli zemaljskoj.
Дучић је све само не "трећеразредни" и никако није "песник" под знацима навода, него једно од највећих имена јужнословенске лирике и то добро знају студенти књижевности и у Хрватској. Њему се можда због политичких разлога и његовог каснијег националистичког и четничког опредељења не посвећује пажња у наставним програмима Хрватске и ФБиХ, али то никако не умањује његов значај.
Пошто си из Хрватске, паде ми на памет Далмација, ево мало да оплеменимо тему:
Са капеле једне, са старог врхунца,
Полагано звони. Све је мирно тако.
На водама лежи крв вечерњег сунца,
Дими се, и хлади, и мрзне полако.
Албатрос је један кружио над водом,
Залутао амо ко зна с кога мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом,
И пуши из модрих маслинових гора,
Гордо, са далеко раширеним крилом,
Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:
Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири,
У сунчано вече једног Царског Дана.
Ако си љубитељ квалитетне лирике, потражи његова дела од пре Другог светског рата. Каснија су обојена националном тематиком, али Дучић је превасходно лирски песник. И није никакав негативац, јер је у Другом светском рату био на страни побијених у НДХ, а сви се слажемо да је то била позитивна страна. Ако је био бесан на Хрвате због усташа, данашњи Хрвати, ако су и сами против усташа, немају ама баш никаквог разлога да буду љути на њега.