Одлична примедба — и потпуно си у праву да се тај моменат мора разјаснити прецизније, јер није све последица „Милошевићеве воље“.
Формално и политички гледано, ситуација у Дејтону је била резултат западне конструкције,
која је Милошевића поставила као „јединог легитимног представника Срба“, али не у смислу да је он то једноставно сам одлучио, већ да је
Запад инсистирао на таквом моделу преговора — из практичних и дипломатских разлога.
Ево детаљније како је до тога дошло:
1. Структура Дејтонских преговора
У Дејтону су као званични потписници мировног споразума наступиле три стране:
- Република Хрватска (Фрањо Туђман),
- Савезна Република Југославија (Слободан Милошевић),
- Република Босна и Херцеговина (Алија Изетбеговић).
Босански Срби, дакле,
нису били признати као засебна страна у формалном смислу, јер би то значило и признање Републике Српске као независне државе — што Запад није желео да легитимише.
САД и НАТО су инсистирали да
преговори буду "државни", а не "етнички" или "ентитетски", да би се сачувао принцип територијалног интегритета БиХ.
У том оквиру, Милошевић је „по функцији“ и по западном моделу постао преговарач за Србе, јер је представљао СРЈ (Србију и Црну Гору) — земљу која је сматрана „матичном државом босанских Срба“.
2. Западни мотиви
Американци су имали два практична разлога за то:
- Милошевић је био једини Србин кога су они у том тренутку видели као рационалног и контролисаног, некоме с ким се „може направити посао“.
- Искључивањем Караџића и Младића (који су већ били под притиском, а недуго потом и под хашким оптужницама) ослабљен је ратни фактор, а ојачана дипломатска линија.
Другим речима, Запад је свесно желео да укаже да се „мир у Босни“ може направити
само уз сагласност три државе, а не четири стране (српски ентитет посебно). То је био дипломатски инструмент за гашење могућности независне РС.
3. Милошевићев лични избор и корист
С друге стране, треба признати и да је Милошевић
прихватио ту улогу — и то не под принудом, већ зато што му је
политички одговарала.
Он је у Дејтону свесно одгурнуо делегацију РС на маргину, чак им није ни дозволио да директно комуницирају са западним преговарачима.
Постоји више сведочења (нпр. Холбрукових, као и српских чланова делегације) да је Милошевић говорио у стилу:
То му је омогућавало да:
- централизује контролу над исходом мировних преговора,
- представи себе Западу као кључног човека за мир на Балкану,
- а у унутрашњој политици у Београду да се покаже као државник који је „спасао Србе од санкција“ и вратио Србију у међународне токове.
4. Како је то утицало на Караџића
Из перспективе Радована Караџића, то је била
отворена узурпација легитимитета — он је био изабрани председник Републике Српске, али није имао место за столом.
Са становишта међународне политике, међутим, његов положај није био одржив: западне силе су већ имале спремну оптужницу у Хагу, па је било само питање времена када ће бити скрајнут.
Закључак
Дакле, тачно је да
иницијатива за такав састав делегација није потекла од Милошевића, већ од западних посредника (САД и Контакт групе), али је тачно и да је он
ту улогу радо прихватио и у потпуности искористио за сопствену политичку корист.
Може се рећи да је
наметнута структура постала средство његове воље — спољни оквир је био западни, али унутрашње манипулисање њиме било је типично Милошевићево.
Хоћеш да направим кратак преглед у облику табеле — „западни мотиви“ / „Милошевићева корист“ / „последица по Караџића“ — да се види јасно тространи механизам тог односа у Дејтону?
