Зато је за историју важно да остане то записано, а да ли је опис из друге или треће руке, да ли је аутор списа кроз своје писање мало робовао и таштини, да ли је запис на основу гласа о догађају који се одиграо, кога брига.
Smatram da iteksko treba da bude briga, tj. da se tu krije jedna vrlo bitna suština, iz dva razloga:
1) Ocena Herodota kao izuzetno nepouzdanih naratora koji dodaje sve i svašta, preteruje nenormalno i sebi pripisuje tuđe zasluge, nije ocena (samo) iz današnje perspektive, već ocena njegovih savremenika. Ovo je izuzetno važno naglasiti jerbo znači da je odstupao od izvesnih standarda; da nije bio autentični proizvod vremena kojem je pripadao, već da je i za prosečnog starogrčkog spisatelja bio izuzetno nepoverljivi pripovedač
2) Drugi razlog, malo je kompleksniji. Ovo pitanje smatram izuzetno bitnim, iz razloga što je autentično svedočanstvo dostignuća stare helenske kulture. Stara Grčka odnosno njena naučna i tehnološka dostignuća kao društveni proizvod istorije Evrope, potpuna je anomalija. Gotovo ništa slično se nije pojavilo u istoriji Evrope, odnosno anomalija je otprilike kao što je anomalija život u kosmosu na planeti Zemlji. Vrlo specifične geografske i političke okolnosti dovele su do toga da se razvije jedna helenistička civilizacija, koja će u pravom smislu značenja te reči biti inspiracija za čitavu Evropu od tada sve do današnjeg dana i čije će se zaboravljene mudrosti otkopavati i biti temelj ljudima koji su gradili i ovakvu evropsku kulturu kakvu danas znamo. Jedinstveni sistem grčkog polisa, doveo je do takvog čudesnog razvitka, nekih koje sam prikazao
na temi o istoriji tehnoloških otkrića, koji pokazuju da je ta civilizacija bila skoro pa pred industrijskom revolucijom, 1.500 godina pre nego što se ona zaista dogodila.
Ta civilizacija, postavila je između mnogo čega i neke najosnovnije temelje kritičkoj misli; principima naučne metodologije. Vrlo specifični sled okolnosti doveo je do toga da je moguće kultnu ličnost kojoj veruje npr. 99,99% ljudi, sasvim slobodno napasti i držati filipike protiv njega. Napasti čoveka da je lažov, napisati celu knjigu o tome i argumentima obrazložiti zašto taj čovek nije u pravu, sasvim otvoreno. I u tom smislu, činjenica da je antički čovek prepoznao u Herodotu nešto što ne valja; nešto što odstupa od principa objektivnosti i privrženosti istini, može se opisati kao klica razvoja istorije kao naučne discipline. Nešto takvo, slično, nakon dekadencije grčkog polisa, biće teško da se ponovo vrati odnosno dugo ćemo čekati.
Zato je spoznaja da je Herodot lažov (antičkog čoveka) jedna od najbitnijih stvari uopšte, a posebno u kontekstu istorijskog razvoja istoriografije. Sasvim bi bilo drugačije da neko, iz današnje perspektive i uz današnji komfor, kritikuje kako je Herodot bio strašno nepouzdani očevidac. Ali ja o tome uopšte nisam ni govorio; ono o čemu jesam pričao, i podvlačio kao nešto izuzetno bitno, jeste da je prosta činjenica da su to činili gotovo savremenici. I da su tim potezima; tom slikom
Oca laži, postavili temeljne stubove istoričarima, uključujući i ovom potforumu danas, na Forumu Krstarice, ljeta gospodnjeg 2022.
Da se možda malo književno pokušam izraziti, onog dana kada je neko ostavio hartije sa Herodotovim tekstovima, izašao na prozor i uzviknuo:
Herodot je lažov! Tog dana se muza Klio rodila, ili možda bolje reći ovaplotila u genijalnom umu tog pojedinca koji je izvršio, u pravom smislu značenja, intelektualnu, filozofsku revoluciju (koja je i daleko većih razmera od prostog pitanja istoriografije, usko govoreći). Tog dana koji je, možda zvuči čudno, jedan od najbitnijih u istoriji.
A još je čak bio i nešto načitan malo, tako da najgora varijanta. U pravom smislu značenja te reči, nepopravljivi novoromantičar. Popio mi je svojevremeno svu krv.
