Не могао је да напише шта је год хтео или баш тачно шта је аутор мислио али нам није пренео дословно све књиге дотичног аутора да бисмо могли упоредити ствари са сазнањима археолошким открићима и тд и тд...дакле спекулација.
Као што сам ти горе навео.
Ti ovde pišeš kao da je reč o nekakvom autoru kojeg je prvi i poslednji spomenuo Fotije i o kome ne znamo ništa više, a ne da je reč o delima koja se mogu rekonstruisati na osnovu cele sheme. Osim pomenutog majušnog fragmenta očuvanog izvornog teksta i što Fotije donosi sadržaj koji je okvirno odgovarao četvrtini knjige, Diodor sa Sicilije je koristio oko jedne trećine, a Nikola Damaskin donosi oko jedni petinu, postoje još razni podaci o Ktesijevoj knjizi koji su poznati zahvaljujući, Plutarhu, Atenaju, Ajlijanu i još celom nizu drugih autora.
Sve se slagalice moraju zajedno sklapati da bi se dobila slika i u toj istrazi Fotije je, naravno, potpuno nezaobilazan. Na kraju cele istrage zapravo možemo da kažemo da poznajemo okvrno sadržaj velike većine Ktesijeve knjige.
Замисли кад би људи сви записали о теби шта мисле и о твом писању?
Да ли би то био непобитан доказ?
Nije ti dobra analogija; valjda si hteo da kažeš, ukoliko bi ljudi zapisali moje navodno mišljenje o nekom drugom?
Pa, ta vest zavisi od mnogo čega. Zavisi od, pre svega, valorizacije meritornosti onoga ko je moje stavove prepričao. Npr. ako se radi o nekome ko je poznat da dosta verno prenosi nečije stavove tj. da ih dosledno sažima, onda bi se moglo reći da je verovatno preneo i moje mišljenje verno. Takođe, ako bi se nečim sa strane mogla na neki način pružiti potpora ukupnoj slici, to je argument više iz kojeg znači da je vrlo moguće da se radi o vernom prenošenju mojih reči. I onda bi se na kraju te procedure utvrdilo da li je i u kojoj meri moj stav verno prenet. Ukratko, to što sam upravo opisao je
doslovno sama srž istorije, čime se ona i bavi kao naučna disciplina.
To je i evidentno iz onog što znamo uporedeći strukture Herodotovog i Ktesijevog dela. Većina Herodotove istorije je zapravo opis Grčko-persijskih ratova i sa tog stanovišta, iz grčke perspektive, govori pre svega o različitim pokrajinama Ahemenidskog carstva. S druge strane, Ktesija je pisao iz unutrašnje perspektive, o samom Persijskom carstvu. Grčko-persijski ratovi čak njega ne zanimaju preterano mnogo. On piše o unutrašnjim zbivanjima, o skroz udaljenoj Asiriji, itd.
Dakle, postoje brojne potvrde Fotijevog zaključka. Primera radi, Diodor sa Sicilije
kaže u 15. glavi II knjige da je Herodot po Ktesiji izmišljao.
Na tone i tone literature napisano analizirajući Ktesijevo delo, razmišljajući da li se radilo tu o ismevanju Herodota (postojala su neka mišljenja da je Ktesijeva knjiga prva prava
parodija napisana u istoriji, specifično parodija Herodota) i onda ti odlučiš jednog dana da je to sve nešto bezveze i nekakva spekulacija!
