У Влашкој и Молдавији црквенословенски се користио у државној делатности од четрнаестог до седамнаестог века. У државној преписци користио се и латински. Трансилванија и румунски Банат, у саставу Угарске и Аустроугарске, биле се под Српском Православном Црквом до друге половине деветнаестог века. Црквенословенски се користио у богослужју у Влашкој, Молдавији, Трансилванији и румунском Банату до деветнаестог века.
Црквенословенски је имао статус светог језика, као грчки, латински, јеврејски. Веровало се да прилаз Богу мора да се врши на светом језику. Тако су Мађари, Немци, Пољаци и разни други Европејци користили латински језик у државној и црквеној делатности. Као последица Првог и Другог Бугарског Царства, у Румунским Земаљама користио се црквенословенски. То ништа не говори о језику ни становништва ни властеле. За Влада Цепеша забележено је да је говорио мађарски и влашки. Није знао словенски. За Штефана Великог, кнеза Молдавије, забележено је да је одржавао говоре на влашком.