Dobro. Sve je dobro. Odlično. I bolje nego odlično. Jeste. Dobro je. Biće dobro. Sve će biti dobro. Sve prođe. Ostanu samo sećanja. Da li lepa, ili ružna. Ništa drugo. Samo sećanja. Sećanja na neki davni život, koji kao da se desio pre nekoliko vekova, a to je samo nekoliko godina. Samo nekoliko godina, i puf. Starost, i smrt. Kraj. Gde si bio, nigde, šta si radio, ništa. To je to.
- "Šta?" - "To što si čuo." - "A šta sam ja to čuo? Šta si želela time da kažeš?" - "To što si i čuo." - "A šta sam čuo?! Pitam te šta sam čuo?!" - "Od ovog trenutka počinješ novi život. Bolji život po tebe." - "Ko je sebi dao za pravo da o tome odlučuje?!"
- "Mi. Za tvoje dobro." - "Šta vi..." - "Da li bi znao da mi ispričaš bilo šta o sebi, i svojoj...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Zadnjih sam dana primetila jedan fenomen koji me je naljutio ponajviše iz razloga što sam mislila da me više ništa na internetu ne može naljutiti. Ali, ako ima bogova, onda su vilenjaci, i važite svaki ugovor koji s njima potpišete. Jer će vas uhvatiti na ona sitna slova.
Na yt su počeli nicati kanali raznoraznih dijagnostikovanih (ako ne lažu, ali čak i da lažu, to ne utiče na temu) poremećaja ličnosti. Narcisi, psihopate itd. Te stvari. Lepo seli ljudi, otvorili kanal i počeli govoriti o svojem poremećaju (?).
Ajd sad pročitajte još jednom tu rečenicu.
Ne verujem u tabue, ali ne verujem ni u isključivo pravo govora. Sećam se kako sam se pre par godina smijala i nazivala teoretičarom zavere svakog ko je govorio da će uskoro...
- "Žena... Ne bih sebi dozvolio tu sramotu da puno filozofiram po pitanju nekih stvari oko kojih se ne filozofira, ali mislim da imam pravo da iskažem svoje mišljenje koje je potkrepljeno ličnim iskustvima. Neka su bila veoma lepa. Neka ružna. Neka se mogu svrstati u neki među nivo. A o nekim se naravno ne priča. . . . Žena... Puno je reči koje bih mogao posvetiti ženi, a ujedno, tako ih je malo. Ne bih znao odakle da krenem, jer se plašim da ne bih nigde stigao. Izgubio bih se negde usput. Skrenuo bih sa puta. Rekao bih previše. Rekao bih premalo. Ne bih se dobro izrazio, ili bih bio previše iskren. Ali jedno je sigurno... Koliko žena može da te podigne u nebesa, toliko može i da te sroza do dna. I još gore od toga. Sve zavisi kako se...
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Čovek bez kože pridružio se nečemu što će postepeno i neprimetno da izraste u jedno čudnovato trojno prijateljstvo, koje je zapravo nekako u samom susretu već bilo uspostavljeno, mada još ne sasvim primetno spolja zahvaljujući razlici u godinama, poreklu, obrazovanju i životnim putanjama, ali možda baš zahvaljujući svemu tome njih trojica nadopunjavali su se kao tri dela istog mozaika. Ona naoko nevidljiva nit ličnosti, a presudna kao najpouzdaniji pokazatelj vrste osoba kojoj bi neko pripadao, povezivala ih je u dubokoj želji za spoznajom istine ako se ta prefrigana maglena igračica ikad mogla i sagledati dalje od nastupa koji je trenutno želela prikazati. Pa opet, ljudi koji su rođeni tragači...
Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Задњих деценија афирмише се један игнорантнски и омаловажавајући однос према српској историји, посебно оној старијој. Када се крене о историји писати или говорити ту се по аутоматизму тежиште премјести на период II свјетског рата, вријеме ендехазије, преплићемо се и саплићемо у нашим трагичним деобама, ту су на цијени данас ликови и ликуше који се лажно представљају историчарима, разне Дубравке, Латинке, Бранке и остали Бешлини, ти “тумачи“ историје, и промотери аутошовинизма међу Србљем који ће хируршки прецизно детектовати све ружне догађаје уз једно скарадно тумачење тих времена и који ће увијек расправу усмјерити ка неким проказаним “злоћама“ међу Србљем, а “изокола“ се Србима...
Sedam poslednjih zala i Armagedon.
U Otkrivenju imamo sedam crkava,sedam pecata, sedam truba i sedam zala.
Sedam zala se izlivaju na kraju posle perioda sedam crkava, sedam pecata i za vreme sedme trube.
Sedam zala su izraz bozjeg gneva, ali ne osvete u smsilu, sami ste to trazli.
Vec sedam zala se izlivaju na ovaj svet u smislu bozjeg punog gneva kao bozja zastita vernima posle nametanja ziga zveri, i klanjanja zveri i njenoj ikoni.
Da nije sedam zala, ili bi svi bili naterani da prihvate zig zveri ili bi svi bili pobijeni koji ene zele da prihvate.
Tako se sedam zala izlivaju kada su svi vec doneli konacnu odluku, jedni da prihvate zver i njen zig i njenu sliku.
A drugi koji su manjina, ali su sve to odbili.
I da se Bog ne umesa...
Prekrilo je lišće zlatno
puteljke nam nekad znane
u aleji ostale su
ogoljele puste grane.
Sad jesenji vjetar
nema gdje da svrati
opustjele krošnje
nisu njegov dom
pa umoran sjeda
ispod stare klupe
na ćilim od zlata
da mu kvari šare
kida spomenare.
Tu na klupi jednom
gdje je ćilim zlatni
prosula se niska
od bisera sjajna
jedna ljubav davna
jedna slatka tajna
samo staroj klupi
bješe ona znana.
Često vidim slike u mraku.
Koje me vode u nepoznato.
Glasovi koji odjekuju kao eho,
struje kroz moju glavu.
Posmatram svet od njegovog postanka,
putujem kroz vreme,
ronim do najdubljih dubina,
krećem se brže od svetlosti.
Čekaš me da te pronađem,
da nađem put kroz tamni i ledeni lavirint.
I idem ponovo iz početka,
jedan, dva tri.....
Neke fantazije čuvam samo za sebe a neke mogu i da podelim.
Sa voljenom osobom kojoj verujem.
Za onu za koju sam spreman da prođem kroz onaj isti lavirint :D
Fantazije su ono najdublje u našoj biti i uglavnom ih čuvamo samo za sebe.
Da li zbog straha da ih ne izgubimo,
da li zbog okoline,
da li zbog sebičnosti.
Skoro uvek ostaju duboko u nama,
U najdubljem okeanu naše duše
i gotovo nikada ne izađu na...
Jednoga dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju paket. Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? – pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut. Trčeći kroz dvorište upozoravao je ostale : “U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!”
Kokoš reče: “Gospodine Miš, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posljedice po mene“, i nastavi kljucati i čeprkati po dvorištu.
Miš se okrene svinji i vikne: “Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!”
Prase je suosjećalo: “Vrlo mi je žao, gospodine Miš, ali ja tu ne mogu ništa učiniti.
Srećom ni ne tiče me se.”
Miš tada krene prema kravi: “Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!„
Krava reče: “Oh, gospodine Miš, žao mi je...
Ovog jutra najavljuju promenu vremena a to me potseti da se i sve drugo stalno menja..panta rei,odavno se zna I život je sav fluidan i nestvaran kao san.Misli naročito.Jedino opstaju ako se ukorene u egoizmu koji je izgleda jedino stvaran u ovom svetu(a to je zapravo glavna odlika volje) ili u veri.....inače je čovek izgubljen ,kao slamka medju vihorovi...Nema tu ništa nejasno,ko je mnogo očekivo mnogo se i razočaro.Teško onom ko nema smisla za šalu....jer sve je komedija del arte
I have got COVID
i even cant believe it
I have been so wanted it,
all over these people-punishing times
my blood goes straight to heaven
ALL WE must beat the lies
cause the Truth never, ever dies
i da ne znam a da jasno
zuto je sve\ tako i moja volja i ljubav
i znam docice posle
godine nece
se ponavljati..
tesko da mogu
da se prestrojim kao masina
ta jesen..
je morala doci
kada znoj lubavi
otera u hlad
cekanje i sjaj
iskre koja se zatamni
normalnim sivilom
ovo će verovatno odsad ići kako mi je @Soradze u svojoj mudrosti i dobroti predložila, jedan deo za drugim:)
20.
Brat Devon je sedeo u svojoj kancelariji u sedištu Straže. Za njegovom stolicom, kao i uvek, stajao je narednik Anderson. Brat Devon je ustao iz kade pre nepunih četrdeset i pet minuta, mada zora jedva da je obasjala horizont. Grad iza prozora i puškarnica bio je pospan i krmeljiv. Čak je i sama zgrada sedišta Straže bila neobično tiha, mada se iz njenih crnih dubina često nešto čulo: glasovi Stražara, lupa teških, željezom okovanih vrata, potmuli urlici robijaša. Jutros je bilo toliko tiho da su kožne pantalone narednika Andersona škripale čak i dok je nepomično stajao.
Na savršeno praznom stolu brata Devona bilo je pet...
Kako napraviti pare? Sigurno ne čitanjem knjiga o pravljenju novca, gledanjem nekih snimaka, ili upoznavanjem sa biografijama milionera. Rođen siromašan. Mučio se kroz život, pa napravio milione. Neko bi rekao da je do sposobnosti, odnosno nečijeg znanja. Neko drugi da je tako bilo suđeno. Neko treći bi rekao nešto treće. Ja ne bih rekao ništa, jer ne razmišljam o drugima. To je prvi korak ka sticanju nečega. Ne razmišljati o tome ko šta ima. Ko koliko ima. I ko je kako nešto stekao. Moj otac, hronični alkoholičar kog sam video četiri, pet puta u životu, jednom prilikom je na tu temu dao veoma pametnu izjavu, ali naravno, prožetu njegovim nerazumnim načinom razmišljanja, koji se vodi mržnjom prema svemu što postoji. Pa i prema meni.
-...
Misli su se nizale jedna za drugom. Brzo. Toliko brzo da sam polako gubio vezu sa realnošću. Prebrzo. Tiho. Skoro pa neprimetno. Kao senke u noći, koje se brzo pojave, a još brže nestanu. Nema ih. Proletele su, a ostavile trag. Ostavile pitanja. Strah. Da li sam bezbedan? Ko je to? Šta je to? Kuda ide? Da li će se pojaviti od nekud? Iza mene? Prišunjati se tiho, i napasti me? Sad? Za sekundu? Za minut? Okrećem se... Ništa. Ne vidim. Ne čujem. Plašim se! Tiho je! Tišina je strašnija, od najjezivijih urlika. Tišina je strašnija, od najglasnijih vrisaka. Tišina.
U tišini sam je posmatrao kako odlazi, ne znajući da će to biti poslednji put da smo se videli. Da smo pričali. Da smo proveli vreme zajedno. Nisam znao. Bio sam uveren da sam u...
odlazi zivot curi organizacija mi je na nuli vapaji za vremenom slobodnim pokazuju se nimalo neophodnim uposlenost banalnim stvarima kao da me jedino zanima
kroz mehanicke radnje se regenerisem pokusavam svest da obrisem sve sto percepiram u tim momentima kao da se negde snima i vadi po potrebi neocekivano kroz postupke koje objasniti ne znamo
tiha inercija tinja nista a i sve me zanima juce zanet njenom pojavom danas mi je ravno i po starom ono na sta jedino pomisljam je dal ce mi se zavrsiti dan na nacin bezbolan po opstanak dok prag egzistencije je tanak
uronjen sam jedino u snove oni mi kidaju okove lica naviknuta na repetitivnost prema meni nemaju milost kiborzi su i pre robota mi nismo iz istog okota trudeci se svojski da me...
Uspravio se pred njim, i sad kao da su bili na početku, samo što je sve bilo obratno: danas je Alejandro morao podići glavu da pogleda njega.
-Naši nas oponenti zovu gramzivcima. Tvrde da Red nalazi razlog svom postojanju u zgrtanju blaga. Kude nas jer smo podigli crkve i manastire koji se penju u nebo. Ali Red je odavno naučio da sveštenik mora biti lišen osnovnih egzistencijalnih problema da bi sveštenik uopšte bio. Naš posao zahteva krov nad glavom, nebrigu o gladi i žeđi, žezi i hladnoći. Ne tražimo milostinju, ne prikupljamo poreze, ne očekujemo da nam poklanjaju. Kler zarađuje svoju zaštićenu izolaciju: svojim školama, svojom trgovinom. Kler ima mnogo samo zato što nijedan sveštenik pojedinačno nema ništa. Zato što sve pripada...
Mladić je imao malo više od dvadeset godina i već je najmanje deset bio dobro poznat Straži. Radilo se o jednom od onih uličnih dripaca koji žive od džeparenja i sitnijih krađa i koji će bez problema ubiti ma koga ako im dovoljno platite. Retko izbegnu vešala čak tamo do tridesete. U ćeliji za ispitivanje sedeo je celu noć, još otkako ga je Straža pronašla u kevetu one uličarke i uz najstrožu tajnost dovela ovamo. Nisu mu dali ni kap vode niti mu uputili ijednu reč. Sapet kožnim kaiševima, sedeo je u uglu prostorije tokom celonoćnog obreda koji su kriminalci u gradu zvali "zastrašivanje" i nije imao drugog izbora do da, prestravljen do kostiju, posmatra gradskog dželata kako radi svoj posao. U početku je zavijao kao lud, tražeći da mu...
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Kakav izraz posesivne sebičnosti predstavlja
uzvišena i preozbiljna tragedija grobljanske atmosfere.
Čemu to služi?
Zar je smrt odagnana ili zanemoćala u žetvenom zamahu
impozantnom arhitekturom i dramskim učinkom spektakla?
Tišinom, suzama, cvećem, suzdržanim ponašanjem?
Ili katarzičnim ispadima obojenim naricanjima?
Zar je to njena svrha – da zariva nož u najtankoćutnije delove duše?
Ljudska su groblja lažna kao igračke u kućicama za lutke,
nevešte imitacije, u najvišem dometu satire
što obiluju nedostatkom strahopoštovanja
prema istinskom čudu
i nedokučivosti.
Smrt zaslužuje daleko veće dostojanstvo
od potčinjavanja osećajnim digestivnim sistemima
svojih prošlih i budućih lovina!
Ona je...
-Nekako si čudan. Slažeš li se, Oxana?
Žena koja je sedela s druge strane stola, preko puta Alejandra, bila je visoka i koščata. Više nije bila mlada, ali se ni kao devojka, verovatno, nije mogla pohvaliti naročitom lepotom. Visoka sveštenica Oxana bila je jedna od onih žena za koje uvek znate da se u njih možete pouzdati, ali na koje ni najpijaniji ne bi grešno pomislili. Brat Devon skoro da nije poznavao trezveniju osobu od Oxane. Iznenadio se kad je čuo da je tu, jer je takoreći danonoćno boravila u biblioteci radeći teške prevode mrtvih jezika iz zaboravljenih knjiga. Njena se ćelija nalazila najbliže arhivi zato što je insistirala da joj čak i prelaženje hodnika oduzima dragoceno vreme za rad. Oči su joj bile veoma krupne i...
U najstarijem gradu u Kraljevini sedište Reda Čuvara Znanja bilo je starije od svega. Možda su mu zato šiljati krovovi i zabati nalikovali na sedište Straže; jer takva je arhitektura odlikovala samo najstarije građevine. Crkve Čuvara Znanja imala su jednostavnije, svedenije oblike lišene teatralnosti starih majstora-neimara koji su veličanstvenost poistovećivali sa glavama gargojli i demonima opnastih krila. Ali sedište Reda odudaralo je od svih ostalih građevina koje su Čuvari posedovali. Leđima se naslanjalo na sam koren planine, dok su ga s druge, prednje strane opasavale duboke jame pune crne vode. Bilo je to praktički neosvojivo utvrđenje u koje se moglo ući jedino kad bi se golemi most spustio preko kanala a rešetka od masivnog...
Trenutak kad je ugledao simbol iznad ulaza usečenog u kamenu brat Devon je shvatio da je u zabludi već nedeljama. Celo je vreme bio siguran da zna šta lovi. Ali ispostavilo se da je u pitanju stvar još hiljadu puta gora i strašnija.
Toliko strašna da je skoro odbijao da poveruje.
Bilo mu je dovoljno da baci jedan, ovlašan pogled. Onda je rekao naredniku Andersonu:
-Jeste li našli neki prolaz dublje u planinu? Pod zemljom?
Narednik Anderson je mrdnuo obrvama.
-U stvari, jesmo. Nismo ga pobliže ispitivali.
Ćutao je trenutak.
-Kako ste znali?
-Samo tako može biti. Pokažite mi prolaz, naredniče.
Bilo je rano jutro, upravo praskozorje. Napolju je bleštalo plavo letnje nebo, a vazduh bio prebogat, šumski. Ali kad je zakoračio ispod svoda...
Brat Devon se našao s madam Viktorijom na jednom tihom trgu u Gornjem gradu. Bilo je to malo, ljupko i samotno mesto stisnuto visokim kućama bogatih trgovaca. Za razliku od Dokova gde su ulice vrvele ljudima preko cele noći, u Gornjem gradu retko se ko zadržavao napolju kad omrkne. Bogataši su imali sopstvena uređena šetališta, pozorišta i balske dvorane. Ulica je bila mesto na kojem ih dočekuje kočija. Gradom su pešačile samo sluškinje i sirotinja.
Iz tog je razloga Gornji grad bio sjajno mesto da čovek zakaže sastanak, pogotovo noću. Madam Viktorija je to dobro znala. Zato mu je po naredniku Andersonu poslala poruku o sastanku na ovom trgu obasjanom samo jednom gasnom lampom oko koje su noćni leptiri igrali svoj mahniti, slepi ples...
NIje morao tražiti od Celine Wittleshire da dolazi u sedište Straže i potvrdi očigledno. Čak i da nikada nije čuo za nesretne sestre Shaw prepoznao bi ih na prvi pogled: još uvek su imale na sebi krpe od iscepane uniforme sirotišta.
Rano u zoru pronašao ih je neki beskućnik koji je dole u luci čeprkao oko odvodnih cevi. Bratu Devonu se najviše od svega smučio način na koji je ubica postupio s decom: to kako ih je bacio na đubrište. Kako se nije udostojio čak ni da ih negde zakopa. Da je stari beskućnik bio pijaniji, ili da je, naprosto, bila noć; verovatno ih uopšte ne bi primetio među raspadnutim leševima crknutih mačaka i klaničkom otpadu; i već za nekoliko dana proždrali bi ih poludivlji gradski psi. I tako jedva da se imalo šta za...
Stražari na ulazu još su izdaleka videli da im prilazi, pa su namah prestali zevati i češati jezike. Polomili su noge pozdravljajući ga i trčeći da mu otvore vrata, i brat Devon pomisli kako već pet godina ima kompletnu gradsku kuću u svojoj šaci - njegovi su ljudi čuvali sva bitna mesta u gradu; sve banke, sva gradska stovarišta, luku - pa čak i gradonačelnika u njegovoj rezidenciji. Čak je i ovde imao svoje ljude, i bili su jedini naoružani. Jedan od pisara istrčao je na hodnik.
-Dobro jutro, brate Devone. Želite li da vas najavim?
-Nema potrebe, hvala.
-Njegova ekselencija...
-Znam put.
Nije ni zastao dok je odgovarao. Bilo je još relativno rano pa je malo ljudi sretao idući hodnicima i penjući se uz raskošno stepenište. Luksuz ovog...
Narednik Anderson je ceo dan razmišljao da li mu se ovaj novi brat Devon dopada više ili manje od onog starog.
Za jednog tako hladnokrvnog čoveka, Zapovednik je počeo ispoljavati veliki gnev i plahovitost. Kad je to jutro došao u sedište Straže, sam pogled na njega rasterao je sve živo po hodnicima i pola dana niko mu se nije usuđivao zakucati na vrata. Čak ni Max Anderson koji je, istina, poštovao brata Devona, ali ga se nikada nije plašio. Ali kasno poslepodne tog istog (čudnog) dana, Straža je privela neke čergare koji su pre par nedelja gore na brdu provalili u kuću jedne stare plemkinje tražeći novac koji nije imala; potom je udavili na način svog naroda, gajtanom, a na njenoj se maloletnoj sluškinjici izredali tako da je umrla do...
Narednik Anderson je doneo u kancelariju jedan koverat službenog izgleda. Vosak se na njemu još nije ni osušio propisno, a bio je zapečaćen gradonačelnikovim grbom: trokrakim tulipanom. Njegova ekselencija nije bila plemić po krvi, pa je prisvojio porodična obeležja svoje žene. Brat Devon se nije čudio što je koverat otvoren, obzirom da je sva službena pošta prvo prolazila ruke narednika Andersona. Čudio se neobičnom osmehu na njegovom licu. Bez reči, narednik je spustio pismo na stol.
-Mislim da bi vas ovo moglo zanimati, brate Devone.
Brat Devon je izvadio pergament.
U sedištu Reda postojale su određene knjige koje su smeli, i umeli, čitati samo monasi. Čak ni Visoki sveštenici nisu govorili mrtve jezike kojima su te knjige bile...
Maurice Clifford
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Kažu da je kao žena,
nedosežna i neuhvatljiva,
sa hiljadama lica titravo sakrivenih
pod maskama ogledala strahova i želja
i hiljadama ruku u plesu izvijenih
što paukovu mrežu opsena tka.
Prethodnica svega, moćnija od bogova,
čarobnica ta volšebna,
svojom rukom ne seje, nit’ klasje žanje,
već karevalskom odeždom životnog izobilja
ništavilo u blagodet zaodeva
i slašću lažnog nektara
lakoverne pod skute maglenog zaborava priziva
gde gubi se suština što smisao razotkriva.
Kroz lavirint šume razgranatih odraza
provučena je nit svačijeg života,
udavljenog u jezeru sopstvenih seni i odjeka
il’ oslobođenog spoznajom da iako je sasvim stvarna,
ona ne postoji
i nije nikada.
želim se izviniti svima što ovo nije puno bolje
hvala vam na podršci :heart:
Negde u nekom trenutku tog jutra, Celina je ostavila sav posao - a upravo je predvodila armiju starijih devojčica tokom raskrčivanja tavana koji je trebao postati deo za bebe još pre narednog proleća - otišla u svoju kancelariju i zatvorila se. Iz stola je izvadila veliku, tvrdo ukoričenu knjigu; album sa službenim slikama. Svake godine, u sirotište je dolazio fotograf dole iz grada i slikao decu: onu najmanju u njihovim krpenim pelenama, devojčice s mašnama u kosi i strogim pitomičkim uniformama u kojima su sve izgledale kao sestre, velike, namrgođene dečake na pragu odrastanja. Neka su se deca volela slikati, ponajviše devojčice; ali bilo je i jako mnogo...
Sirotište se zvalo Willow Peak i ime mu je pristajalo: nalazilo se na brdu iznad grada i bilo je podignuto uz reku sasvim obraslu tužnim vrbama. Pre petnaest ili više godina, stara zgrada sirotišta, Vilin-dvor, nestala je u požaru; pa je grad odredio ovo mesto u tu svrhu. Willow Peak je prvobitno bio bolnica koja je kasnije preseljena dole u grad i odonda je stajao zapušten i napola urušen. I nakon petnaest godina na njemu se imalo štošta za uraditi.
Kad su joj roditelji umrli, Celina je još bila devojčica i učenica strogog ženskog internata. Njeni tutori prodali su imanje kako bi joj obezbedili puno školovanje, i Celina im nikada nije uzela za zlo. Da nije završila školu, jedino čemu bi se u životu mogla nadati bila bi udaja, a ona je...