Мислим данас нешто, па не смислих ништа.
Устајем у пола седам, доручкујем, урадим вјежбе за кичму, истуширам се, лицкам се и пицкам, и онда пола сата путујем на посао (није далеко, али ми треба пола сата јер редовно заглавим у јутарњу гужву).
На послу сам од 8 до 16, док дођем кући већ је пола пет. Спреми нешто за ручак, чо'ек дође с посла, ручамо, он стави судове у машину, ја ,,закуцам" пред лаптоп јер ми је остало још посла и док завршим већ је 19. Од 19 до 20 водим Флокија у шетњу, док чо'ек спрема вечеру. Успут купујем јогурт јер ми је чо'ек јавио да спрема нешто љуто.
Флоки управо пи*ки, ја га чекам да заврши и успут пишем ово. Знам да ћу се вратити кући и вечерати топле тортиље (можда и нећу тортиље, али ми то прво пада на памет кад се каже ,,љута храна).
Знам и да ћу након вечере да ,,закуцам" пред лаптоп јер имам два семинарска које треба написати. Неће се докторске студије завршити саме. Лећи ћу да спавам око један ноћас, највјероватније. Осим ако ми чо'ек не скрене пажњу да ћу да пукнем и не однесе ме у кревет као петогодишње дијете. Не би био први пут да се то деси. Онда сутра опет.
Елем, оно што сам хтјела да питам је: зашто је људима (у конкретном случају, мени) најлакше жртвовати сан? Зар не би требало да цијенимо себе и своје здравље?
Вечерас толико, Флоки је завршио пишкење, морам да идем.
Мах-мах
Устајем у пола седам, доручкујем, урадим вјежбе за кичму, истуширам се, лицкам се и пицкам, и онда пола сата путујем на посао (није далеко, али ми треба пола сата јер редовно заглавим у јутарњу гужву).
На послу сам од 8 до 16, док дођем кући већ је пола пет. Спреми нешто за ручак, чо'ек дође с посла, ручамо, он стави судове у машину, ја ,,закуцам" пред лаптоп јер ми је остало још посла и док завршим већ је 19. Од 19 до 20 водим Флокија у шетњу, док чо'ек спрема вечеру. Успут купујем јогурт јер ми је чо'ек јавио да спрема нешто љуто.
Флоки управо пи*ки, ја га чекам да заврши и успут пишем ово. Знам да ћу се вратити кући и вечерати топле тортиље (можда и нећу тортиље, али ми то прво пада на памет кад се каже ,,љута храна).
Знам и да ћу након вечере да ,,закуцам" пред лаптоп јер имам два семинарска које треба написати. Неће се докторске студије завршити саме. Лећи ћу да спавам око један ноћас, највјероватније. Осим ако ми чо'ек не скрене пажњу да ћу да пукнем и не однесе ме у кревет као петогодишње дијете. Не би био први пут да се то деси. Онда сутра опет.
Елем, оно што сам хтјела да питам је: зашто је људима (у конкретном случају, мени) најлакше жртвовати сан? Зар не би требало да цијенимо себе и своје здравље?
Вечерас толико, Флоки је завршио пишкење, морам да идем.
Мах-мах
