U prijemnoj kancelariji neimenovane državne službe grada kojeg je bolje ne imenovati; zvoni telefon. Brižni komšiluk prijavljuje porodično zlostavljanje. O čemu, konkretno, pričamo? Muž lak na ruci i žena koja redovno beži iz kuće; usred noći, bosa i plava (nije reč o frizuri). Delatnici neimenovane službe neimenovanog grada postupaju prema prijavi. Odlaze da bace svoj stručan pogled na poprište zločina. Zatiču: kuća, ko i sve druge u ulici. Bračni par, rane četrdesete, ni nepismeni ni obrazovani. Po jus-u. Ko i svi drugi u ulici. Standard koji ulicu određuje. (Sa svrhom naglašeno). Nakon pola sata razmene informacija, situacija jasnija. Podaci za dosije: deca skoro već obrkatila. Ćerka i udana. Žena, u stalnom radnom odnosu s...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Kad u jednom društvu počne raslojavanje to se ne zaustavlja,ide do apsurda;stvar može da promeni samo revolucija ali na to se danas ne računa
Kad u jednoj društvenoj organizaciji počne propadanje to ide do kraja ,do dna..Da zaustavi to može samo neka sila sa strane ali one jedva čekaju kao lešinari da iskoriste to za sebe.Preostaje samo viša sila ...da se nadamo..
Šta da se radi? Tako menščini stoje stvari...ali tu su igrice,filmovi,klubovi,tv sa bezbroj kanala,da se čovek zabavi...
Tri starca, tri dobra prijatelja, stadoše razgovarati o radostima mladosti i teretu starosti.
„Ah“, zavapi jedan, „ruke i noge me više ne služe. Nekad sam trčao poput jelena, sad jedva hodam i to s noge na nogu.“ – „Imaš pravo“, reče drugi „I ja osjećam kako je moja snaga presušila kao voda u pustinji. Vrijeme nas je pregazilo.“ Treći, u jedva nešto malo boljem stanju dometne: „Dragi prijatelji, uopće vas ne razumijem. To o čemu vi pričate ja kod sebe uopće ne primjećujem. Snažan sam isto kao i prije četrdeset godina.“ Ne povjerovaše mu prijatelji, a on se razjari: „Točno je što vam govorim! Baš sam se jučer u to uvjerio! U sobi mi oduvijek stoji jedna teška hrastova škrinja. Prije četrdeset godina pokušao sam ju jednom pomaknuti, ali...
Ovdje su mili
noći duge
i čeznjom bez kraja
dani obojeni
ni sunce vise
ne umije da sije
bez tebe mili
kao da me nije.
I srce moje jecajuć bije
golemu čeznju
za tobom krije
bez tebe mili
kao da me nije.
Kao redov smjerni
brojim dan po dan
od čeznje ćilim
čekajuć tkam
biserna suza
svaka mu nit
jer bez tebe mili
nije mi bit.
Ima jedno tajno mjesto
gdje mi srce ide često
preko gora,preko dola
i godina nespokoja
preko duge sjajnih boja
do djetinjstva perivoja.
Tamo mene vijerno čeka
uspomena hitra rijeka
što me nosi brzacima
mog djetinjstva sokacima
što mi šapće stare tajne
mjesečinom obasjane
slatke snove odsanjane.
Ima jedno tajno mjesto
za njeg' samo srce zna
kad me boli,kad me lomi
tamo uvijek bježim ja.
radi se o jednom davnom događaju koji je pre par godina izazvao ogromnu buru u Srbiji
on me je ponukao, tada, da ovo napišem
Kaldrma zadnji put popravljana još kad su Turci lelekali krajinom. Gadne rečice iz kojih zure mrtve bele ovčije oči. Deponija usred grada. Krivo, jalovo drvo u betonu; zavijorene najlonske kose. Izvaljena klupa u parku. Ispljuvak na stepeništu. Lice šljama na predizbornom plakatu.
Preko njega nakrivo nalepljeno lice šljama.
Pretila, masna pevaljka koja najzad dnevnicu ne zarađuje klečeći. Sjajnobleštavi, luksuzni papir skupog časopisa u kojem se d.rolje, opasni ludaci i polupismeni džeparoši razmeću panoramskim prozorima; odajama krcatih cipela s platformom i lažnim baroknim ukrasima po tavanici. Pet metara...
Da li se sećaš,
Kako je voda talasala?
Kako je lišće stvaralo šum nošeno vetrom?
Saltkog od višanja koje se se topile sa vinom?
Kako sam te čvrsto stegnuo za ruku i poveo u tamu?
Mesec je bio pun i sjajan, noć letnja vrela.
Zaspati nismo mogli, plesali smo u tami, zaljubljeni...
Zora nas je dočekala mokre, vrele i spojene kao da nam je poslednji tango u noći :)
... je paradigma ljudske gluposti i nelogičnosti koja vlada javnim diskursom tokom ove epidemije.
Ukratko - dlan je prljav jer njime otvaramo vrata, a nadlanica je čista samo za njenog ličnog korisnika jer on upravo nadlanicu koristi da počeše nos (mesto odakle uzimaju bris jer tu ima najviše virusa).
Prema tome, dodirivanje nadlanicama je ljudska glupost prve kategorije jer se upravo na taj način širi korona.
Predlog - muškarci da međusobno salutiraju, a žene mogu među sobom i sa muškarcima da se pozdravljaju guzom o guzu... Tako će im lica i ruke biti na bezbednoj udaljenosti.
i ja sam samo obican covek
pijem..radim i stvaram
sam sa sobom bojeve vodim
i ne mogu da se ponovo rodim
kao da sam odlutao
i kaznjavan stotine puta
covek
bezobrazno sam bez majcinih skuta
samo hocu da volim ovaj zivot
kad je tako
ali ne mogu da razumem
kada te niko ne razume
da to nije ponovo i sto stvaranje odnosi lako
Leptir svoj život počinje kao jaje. Nakon pet do deset dana iz jaja se izliježe gusjenica koja raste tokom iduće dvije do četiri sedmice, nakon čega se pretvara u kukuljicu. Unutar kukuljice dolazi do preobrazbe koja traje 10 do 15 dana. Cijeli taj proces zove se metamorfoza („promjena oblika”).
Promatrao je to jedan čovjek i njemu se učinilo da se leptir u kukuljici muči, da sve to traje predugo… Odlučio je pomoći nježnom stvorenju: razrezao je kukuljicu i omogućio leptiru da s lakoćom izađe van. Zadovoljan svojom intervencijom čovjek je nastavio promatrati leptira. Ovaj je pak ostao na mjestu, ne pomaknuvši se. Nije mogao raširiti krila i poletjeti. Tijelo mu je ostalo krhko, krila smežurana.
Nažalost, čovjek nije znao da napor...
Uvek sam osećala neprijatnost u prisustvu drugih ljudi, naročito nepoznatih. Ili je tako barem otkad znam za sebe. Postoje opravdani razlozi u koje neću sad da ulazim, mada mi je drago što sam ih, posle više od pola života, u jednom trenutku prepoznala i razumela. Uz mnoštvo preispitivanja, i profesionalnu pomoć koja mi je, zapravo, potvrdila rezultate samoispitivanja.
Nekad i perači mozgova odrade stvari kako treba.
Elem, a kao što je poznato, razumevanje srži problema ne dovodi automatski do rešenja istoga. Zapravo, razumevanje je tek prvi korak - neizbežan, jer bez spoznaje ništa nećete biti u stanju započeti - ali u isto vreme je samo to, početak. Treba dugo i mukotrpno raditi, u sredini koja je puna podrške i nikad vas ne osuđuje...
@Mrkalj reko može, pa ko velim...
Dan kada je Mary Thibodeau uvidela grešku u sistemu bio je mračan i kišan.
Nalazila se ispred prodavničice u ribarskom selu u kojem je odjednom shvatila da joj je nestalo cigareta. Bila je slab vozač, dozvolu je dobila već sa trideset godina, i svaki put kad je morala negde ići kolima po lošem vremenu, postajala je nervozna. Putevi su tog dana bili gadni i klizavi, a deca u onoj predškolskoj ustanovi u kojoj je jutros čitala svoju knjigu, cmizdrava; pa su roditelji insistirali da se čas završi ranije. Što se nje ticalo, to je bilo u redu. Mrzela je javno eksponiranje; a pljusak duž vrletnih priobalnih drumova bio je zadnji trenutak u kojem bi tako nešto poželela.
Kasnije je mislila da je sve to od...
08.08.2020.
Maske i vreme antihrista.
Niko od nas nije ni mogao ni da pomisli a kamoli zamisli ceo ovaj scenario i dogadjaje sa ovim virusom, da ga ne pominjem jer se odma sve cenzurise i brise.
Svako od nas je imao iskustvo sa ovim novim virusom i svim ovim dogadjajima.
Mogli ste da vidite strah u ljudima i kako su vas ljudi gledali ako ste prekrsili neko pravilo, vecinom nenamerno.
Prisli ste malo blize, ili ste zaboravili da stavite masku ili ste izasli u ne odgovarajuce vreme itd.
Odma ste osetili desetine ljutih i kritickih pogleda a neki su vas opomenuli i to nikako ljubazno.
Neki su se izdrali na vas, bilo je i fizickih obracuna.
Jer mnogi od nas se jos nismo navikli na novu situaciju i pravila ili smo bili duze kuci po...
Ako misliš da sam ti se došla pravdati, Martine; razmisli bolje.
Naravno da misliš. Postojalo je vreme kad te nisam morala pogledati da bih znala o čemu razmišljaš.
Kako samo mrzim tu kretensku rečenicu.
Sav onaj gnjecavi, bljutavi holivudski merde zasniva se na jednoj od takvih, i sličnih. Sudbinska predodređenost. Karmička povezanost. Prerađena antička metafizika o savršenim uklapanjima i ljubomori bogova. Instant-romantika zasnovana na pogrešnim premisama, krivo tumačena i u zle svrhe korištena; temelj je na kojem počiva ova naša nesretna civilizacija.
Nemoj.
Onomad sam zadnji put u trideset godina slušala o tome kako te smaram svojim amaterskim, kvazi-filosofskim nedorečenostima. Ti si jednostavan čovek, rekao si mi. Dobar...
Одлазим у Данску. Кратко, надам се. Одлазим у земљу великих паса, масивних и тешких коња, грубих, неотесаних и јаких карактера.
У пољопривредну Данску, где се гаје тешка месната говеда.
У окер и браон тонове, где хладни ветар са истока обесхрабрује сваки покушај осмеха. Тамо где се ради од јутра до увече, а онда се седне у малу крчму, у којој свако сваког зна, где је страни човек ређи од Кентаура и у којој су суботом увече тешке пијанке.
Одлазим, надам се на кратко. Што краће. Мада ме то јефтино зло Данске неће дотаћи дубоко, ипак, ето морам да одем из практичних разлога. Себе не волим, кад имам практичне разлоге, под којима ми се савија кичма и пуца достојанство. Макар то било на коју недељу.
Горе би било да морам у Белгију, јер је...
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
„ Drago moje Zrnce,
neću traćiti poslednje trenutke života na opraštanje jer sam sasvim sigurna da Labud i ti znate da ste bili jedine dve ljubavi mog života i jedino žaljenje koje uopšte imam je što treća nisam bila ja.
Ko sam ja, lice sakriveno i od sebe same? Nastala sam kao trunka upala u školjku koga ona obloži sedefom da je ne bi žuljao. To baš liči na moje detinjstvo. Bila sam veoma prisna sa majkom, skoro nerazdvojiva. Ona me je zaista obmotala sedefom i od trunke prašine svojom ljubavlju izvajala je biser. Boravile smo zajedno na dnu mora među zavesama morskih trava, ona, pažljiva i saosećajna, pouzdana, meka kao paperje, tiho strpljiva i ja, mali izraštaj, plutale smo povezane...
art by Leszek Wawrzyk
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Sećam se,
neudobno nošen na goloj, suvoj dasci
visoko pod teškim zubima svog nemilosrdnog sunca,
sveti čovek mahnuo je rekavši:
„Moraš mnogo, mnogo da požuriš
jer nije više ostalo vremena između zemlje i neba.“
Radosno prepoznavši starog znanca
pomilovao me je kao zalutali pramen kose
pokrenut vrelim dahom hrapavog vetra
i pokazao oazu na kraju pređenog puta
u koju ću sasvim sigurno jednom kročiti,
ali to znanje neće olakšati muke bosih stopala u pustinji.
Razmišljam često o njegovim neuhvatljivim rečima
i nesagledivoj dužini trajanja nepostojećeg vremena
jer davno to beše kad smo se sreli,
u orošenim, svežim maglama prepodneva
dok oaza i dalje se tek samo pomalja
tamo...
našla sam neke stare priče među požutelim papirima, pa ako ih je ko već čitao, izvinjavam se
pisala sam priče po mnogim mestima nekada
Znam tačan datum, tačan trenutak kad sam zamrzeo Pata. Znam kakva je gužva bila u pubu. Znam da je bio St.Patrick’s Day. Sećam se kako su neke pijane irske budale urlale secesionističke pesme IRA-inih bombaša – šta, vraga, sećam se i koje su to pesme bile. Sećam se kako je neko prevrnuo onu besmislicu od trbušaste staklenke sa mirisnom svećom i kako se vreo vosak rasuo duž celog stola, crven poput sveže krvi. Izgledalo je kao masakr, ili oltar tokom crne mise. Kao nešto sasvim primereno rađanju demona.
Ne verujem u slučajnosti, a vi?
Danas bih se mogao zakleti da sam osetio momenat u kojem se u mojim...
Da li se od vas još ko seća,starina naših
(a svakim danom takvih je sve manje)
Inokosnih seljaka po našim selima
Istrajnih u radu pod svim uslovima
Uzdržanih i sumnjičavih prema novinama
Pitam se da li su oni već tada
Znali kako ovaj svet ustvari izgleda
Kako ga mi ,ogoljenog skroz,gledamo sada
I mislim da su znali; i kakvi su ljudi,kakvi političari
Trgovci,žene ,pohlepa i blud
Znali su i samo vrteli glavom
Na zanos svojih mladih koji ih slušali nisu
A sada se našli u čudu i pitaju se kao ja
Da li smo i pored toliko škola
Ispali gluplja generacija...ili samo veštije zavedena..
Al to mu na isto dodje ,nema pravdanja
Dušu nam uzeo Mefisto
Sad radi sa nama šta mu volja
Digitalni svet stvara
Koji svakim danom sve više u...
Jednog dana Platon upita svog učitelja: "Što je ljubav? Kako je mogu pronaći?"
Učitelj mu odgovori: "Ispred tebe je ogromno polje pšenice. Kreni naprijed ne okrećući se, i uberi samo jednu stabljiku. Ako pronađeš najljepšu stabljiku, onda si pronašao ljubav."
Platon je krenuo naprijed i brzo se vratio praznih ruku, a da nije ubrao nijednu stabljiku. Učitelj ga upita: "Zašto nisi ubrao nijednu stabljiku?"
Platon mu na to odgovori: "Zato što sam mogao birati samo jednom, ali se nisam mogao vratiti nazad. Pronašao sam najljepšu stabljiku ali nisam znao da li ima još boljih ispred mene pa je nisam ubrao. Kako sam išao naprijed, uvidio sam da stabljike koje sam vidio nisu bile tako dobre kao prethodna, tako da na kraju nisam izabrao...
Muškarac je razdraženo podigao glavu s ekrana svog laptopa, kad mu je prišla Betty, njegova omiljena bibliotekarka. Pri pogledu na nju, lice mu smekša. Betty je bila mlada, crvene kose uvijene u staromodnu punđu i mačkastih očiju iza naočara s muškim okvirom. Uvek je nosila pristojne suknje malo iznad kolena i veste na kopčanje od kašmira. Mnogi muškarci, znao je, nisu voleli devojke poput Betty. Smatrali su ih dosadnim i preozbiljnim. Ali Betty je završila Englesku književnost Srednjeg veka s najvišom ocenom u klasi, i bila je vrsan znalac u svom poslu. Ovo je bila jedna od najstarijih, i, svakako, najcenjenijih biblioteka u zemlji. Bila je ogromna, na nekoliko spratova i s dragocenim primercima u sefovima na nivou ispod zemlje, u koji...
ČEMU LJUBAV
Ovde je reč o tome da li je i zašto neophodna ljubav za vezu dvoje ljudi da bi njihova veza potrajala.U osnovi privlačnosti partnera koji stupaju u vezu je intencija prirode da obezbedi reprodukciju vrste .Naravno da je stvorila i mehanizme za izbor partnera da bi potomstvo bilo što bolje i to i jeste mera uspešnosti veze sa stanovišta ciljeva prirode.Ali partneri imaju i druge ciljeve;oni žele da budu srećni u vezi i da ona ispuni njihova očekivanja.I njihove potrebe takodje.
Dr.Jova Toševski u svojoj knjizi „Planeta žena“,a svako ko je čitao ne sumnja da ovaj čovek zna o čemu piše,izneo je svoja istraživanja na osnovu kojih zaključuje da je ženski mozak superioran jer poseduje neuro ćelije koje muški mozak nema i uz...
Oblaku više ne robuje
zbrisa mu iz mekane postelje
dok on je
malo zadrijemao
i sive oči
odmarao,
kroz jednu malu napuklinu
pronađe put
i stušti se iz neba.
Sad radosno poskakuje
od prozore moje dobuje,
a ja brže bolje
poturih dlanove
i njome okupah svoje stihove.
mozak mi stoji u rukama izvadila ga je osama unutrasnje oko posmatra kreaciju bez odlaganja ne pokorava se raciu sve sto je bilo spojeno i prikopcano
ovako rasformirano izgleda mi strano bez povezanosti u konzervaciju nastavak zivota u nekom kavezu laboratoriji umu naucnika sto ce me razvijati u nebrojeno oblika
razlivena smesa podeljena na gene u svemu ce biti delica mene sa istom namerom da se spozna istina pokusaj dosezanja krajnjih dubina a u sebi napustenom velika praznina
preduboko je potonula ta istina ostavljena cami u utrobi sopstva ne pokriva je vise cak ni koza ogoljena jeste ali nevidljiva iskustveno moje u nju se ne sliva sa onim sto je u njoj ostalo
cekace momenat da joj se damo slucajni posetilac na istim talasima...
Kakvog sebe stvaras - u takav svet odlazis.
Ako od sebe pravis lazova i lopova, otici ces u svet lazova i lopova.
Ako se trudis da budes posten i iskren, otici ces u svet postenih i iskrenih.
Kakav svet stvaras u sebi, u takav svet ces otici.
Svaka ptica svome jatu.
Napiši (mi) priču - rekla je.. i ode. I sad ja kao treba da smislim nešto. A ništa mi ne pada na pamet. Gledam kako blinka kursor i.. o dosadne li muve! Stani luda muvo! Puti me da napišem priču. Kud letiš ko muva bez glave. O luda muvo. Kad bi samo stala na sekund samo da uzmem muhotuk. Bila bi moja muvo. Klepio bi te po glavudži i posle te uhvatio za nožice i izbacio napolje. Ali ti nećeš da staneš. Letiš levo desno ko pomahnitala. Dal znaš gde si pošla i šta hoćeš? Nemaš pojma. O unezverena ludo muvo. Nećeš da slušaš vidim ja. Sad ovde sad onde nigde se ne zadržavaš duže od sekunde. Vidi se da ne znaš šta bi sa sobom. Treba ti duhovni mir muvo. Lepo da staneš i popričaš sa sobom. Kad bi manje unezvereno letela ko muva bez glave a...
Аутомобил се полако губио у даљини. Још је само плавичасти облачић дима наговештавао да се цестом, која се кроз тмурну сценографију јесењег дана савијала око стеновитог рта, нешто креће.
Да, сломио јој је срце. Опет. Небројено пута је њена љубав била злоупотребљена од стране истог човека. Одлазио је, сваки пут односећи по део њеног срца. И увек се враћао по још. Али је овог пута била чврсто решена да не опрашта. Овог пута је однео и последњи делић. У својој глави је већ корачала широким плочником надања, тражећи своје давно изгубљене филигранске плочице ране младости, дане пре њега, дане безбрижности и жеље за великом љубави која јој је обећана у једном сну. Осмехнула се. Носталгија јој се увек јави са осмехом. Чврсто је решена да живот...
Istina i Laž su putovale u jedan grad. Narod koji ih je vidio govorio bi:
“Gledajte, Istina i Laž putuju zajedno!”
Narod ih je razlikovao po odijelu. Istina je nosila odjeću Istine, a Laž odjeću Laži. Prije nego što su stigle u grad u koji su nameravale ići, obje odlučiše da plivaju u jezeru izvan grada. Poslije plivanja, Laž je izašla prva iz jezera. Umjesto da obuče svoje odijelo, ona je uzela odijelo Istine i obukla ga. Ona je proračunala da će narod misliti da je ona Istina.
Tako je Laž krenula sama prema gradu. Kasnije je Istina izašla iz jezera i vidjela da nema njene odjeće. Shvatila je da je Laž zgrabila njenu odjeću i obukla se u nju tako da narod povjeruje da je ona Istina. Ali Istina nije htjela odjenuti odjeću Laži jer...
"Neke školjke su spolja glatke i sjajne, blešte od boja, a neke su neugledne, grube, hrapave ...
Ali ispod oklopa, sve školjke su nežne.
Baš kao i ljudi ispod svojih oklopa.
Često se dogodi da u školjku upadne neko posebno neugodno zrnce peska koje se ugnezdi u mekom tkivu školjke i ona ga se nikako ne može rešiti.
Za neke školjke to zrnce peska će postati pogubno; stvoriće im ranicu od koje će na kraju uginuti.
Ali ima školjki koje se ponašaju drugačije.
Da bi ublažile bol koju im stvara oštro zrnce peska, one ga počinju zaobljavati obavijajući ga tanušnim slojevima glatkog sedefa.
Na taj način zrnce peska počinju da pretvaraju u biser.
Isto je i sa ljudima...
Neki od svoga zrnca peska naprave životnu dramu od koje se nikada ne...
Život. Znamo li šta o njemu, osim onoga što smo naučili kroz njega? Upoznali se sa njim putem vlastitog razmišljanja, porodice, društva, okoline, autoriteta, i religije. Da li nam je mišljenje u potpunosti oblikovano sa nečije strane? Delom? Da li je uopšte?
Ja nemam neko posebno mišljenje o životu. Više se vodim time da je život iluzija, oblikovana na ekstremno inteligentan način od strane ekstremno inteligentnog oblika života koji možda i nije fizički vidljiv. Da li je to onda možda Bog? A šta je Bog? A gde je? Kako izgleda? Da li je on uopšte negde? Da li on uopšte izgleda? Da nije možda Bog život? Okolina? Ja? Ti? Mi? Svi? Sve.
Život. Da li je težak? Da li umišljamo da je težak? Šta je prava istina? A šta je sreća? Kakav je to...