Quantcast

Ili (obrišite, ič me briga)

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
Sitna devojčica stajala je uz rub staze.
Ćudljivi vetar s visoravni smakao joj je s glave neonski žutu kapuljaču; otkrivši kosu crvenu poput požara i umrljano lice. Debela crna čarapa bila joj je pocepana na kolenu. Tatjana zastane. Nije bilo nikakve sumnje o tome ko je devojčica. Međutim, njeno uplakano lice, razbijeno koleno i izraz krajnje bespomoćnosti; toliko su nalikovali svoj deci koja su pala i udarila se ikada; da se njeno oklevanje odmah razvejalo u ništa. Rekla je:
-Morag McIntosh! Šta ti se dogodilo?
Devojčica podiže oči na nju i zadrhti. Ona čučne; a kako je to učinila, dete se mahinalno odmače korak nazad. Što je mogla nežnije, Tatjana joj reče:
-To je samo mala posekotina, draga. Da li si pala?
Ali dete je i dalje zurilo u nju, dok su mu suze bezglasno tekle ostavljajući bele pruge po musavim obrazima. Tatjana uzdahne.
-Oh, nema veze. Hajde da te odvedem tati.
Na tu reč; detetove oči se još jače razrogačiše. Tatjana pruži ruku i osta strpljivo stajati, gledajući kako se na sedmogodišnjem licu izmenjuju strah, zebnja i želja. Onda je oklevajući, poput divlje životinjice koja samo iščekuje kakav iznenadni pokret pa da u užasu zaždi u šumu; pružila ruku i uzela njenu. Tatjana se nasmeši.
-Tako je, dušo. Sad lepo idemo kući, zar ne?
Dete proguta suze i štucne.

Staza je krivudala između u mahovinu obraslih stena stavljajući svakom ko se usudi na znanje koliko je slabo korištena. Potplati njenih udobnih cipela za pešačenje propadali su u mekanu zemlju, tako da je svako malo zapinjala. S druge strane, Morag McIntosh je trčala lako poput balerine, kao da joj je pod nogama netom lakirani parket. Njoj nije bio stran ovaj put. Sa svakim je korakom izgledala sve mirnije. Prestala je plakati i štucati, i stisak kojim joj je držala ruku neznatno se pojačao. Tatjana svrne pogled naniže na nju.
Bila je lepa poput vile u dečijoj predstavi. Koža njenog lica imala je boju sedefa, i čak joj ni guste riđe pegice ne bi mogle oduzeti besprekornu ocenu za ten. Ali, kad je podigla oči na nju; ona se mahinalno stresla: nikada, zaista, nije videla da neko ima tako plave oči. Te oči nisu bile plavo-zelene, ni sive, niti su menjale boju u zavisnosti od svetla ili odeće. Bile su autentično plave, kao mirno tropsko more. Navikla se da riđokosi ljudi, kakvih je na ostrvu bilo stotine, imaju zlatnosmeđe oči poput tečnog zlata, ili zelene s mrljicama, kao mačke. Ali Morag McIntosh je imala najplavlje oči u istoriji tog izraza. Skoro su izgledale neprirodno.

Retko je viđala to dete; gotovo samo kao žaruće crvenokosu bajku hitro pronetu drugom stranom ulice na čvrstoj muškoj mišici; poput princeze u nosiljci. Nije se igrala s decom i nije dolazila na rođendanske proslave. Međutim, iako joj se prvi put u životu obratila, pa čak i ako je prvi put gleda izbliza; greške nije moglo biti. Morag McIntosh je bila upravo onakva kako je i pretpostavljala da bi bila. Ćutala je celim putem kao zalivena, i ona je nije ni napadala. Dobro je znala kako zatvorenu decu nema svrhe čačkati i nutkati. Zatvorena su deca kao zatvorene školjke: ona se otvaraju samo kad im je vreme. Ali ionako je morala čuvati dah za taj neljubazni uspon od kojeg su joj se obrazi zajapurili a čelo orosilo. Hitro ga je otrla, ispevši se, najzad, do čistine s koje je pucao veličanstven pogled na more i jednu uvrnuto osamljenu kuću na njenom rubu. Bilo je to krajnje bolesno mesto za kuću, mislila je ona, dok je trenutak stajala i posmatrala. Činilo se da je sagrađena na samom rubu litice koja se strmoglavljuje pravo u morski bezdan. Vetar je bio toliko jak da je jedva uspevala hodati, ali usprkos tome, Morag ju je prestizala. Lice joj se ozarilo poput sunca pod onom zlatnocrvenom kosom; gustom kao kudelja i vezanom u tešku, debelu pletenicu. Kovrđavi, nerazmrsivi kraj te vitice nemirno je poskakivao na njenom ramenu dok je, odjednom puna poleta, hitala ka kući vukući Tatjaninu ruku. Ona zausti da joj kaže neka uspori, ali urlajući vetar sasvim joj priguši glas. Pre nego su stigle do vrata, ona se širom otvoriše. Dete pusti njenu ruku i otrča u naručje muškarca koji je čučnuo da je dočeka. Onda se uspravio do svoje pune, gorostasne visine, glavom se dotičući dovratka; pa pogledao u nju pogledom koji ne bi bio oštriji ni da mu je vrh bio od sjajnog čelika.
Tatjana je teško obuzdavala burne otkucaje svog srca i dah. Imala je želju da se pograbi za kičmu i neko vreme, u miru i ćutke, odmori od prokletog uspona; međutim, prisustvo tog muškarca je neizostavno zahtevalo objašnjenje. Slabašno se nasmešila:
-Dobar dan, gospodine McIntosh.
Pogledala je u Morag, koja se poput mačeta skupila u zaštitničkom, moćnom pregibu njegove ruke, ukopavši mu lice u vrat; i baš je zaustila, kad on odbrusi:
-Šta, kog vraga..?
Tatjana trepne. Zbunjeno je počela:
-Ne znam da li me poznajete, gospodine. Ja sam vaspitačica kod McGonagallovih...
-Vrlo dobro znam ko ste vi. Ono što hoću da mi se objasni, jeste šta se, kog đavola, uradili mom detetu!
Kako je ona zblanuto zurila u njega, on prasne:
-Smesta!
Tatjana oseti kako je obliva vruće crvenilo, i bes koji poče da kezi svoje sjajne zube u njenoj utrobi. Ispravila je ramena, mada mu ni tako nije dopirala ni do polovine grudi; i nadmeno rekla:
-Ništa nisam učinila Morag. O čemu pričate? Pronašla sam je pored puta. Stajala je i plakala, i odeća joj je pocepana. Izgleda da je pala...
-Je li vam ona rekla da je dovodite kući?
Presečena usred reči, Tatjana besno prasne:
-Gospodine McIntosh, pronašla sam vaše sedmogodišnje dete samo na putu, kako plače i krvari.
-Šta vam pa to znači?
-Znači da bih je odvela kući sve i da ste još vi još deset puta bezobrazniji. Nemam običaj da ignorišem malu decu koja plaču pored puta.
-Šta očekujete? Povelju za dobra dela?
I onda joj besramno zalupi vrata u lice.
Ona je pat trenutaka zaprepašteno piljila u tešku, prastaru alku koja je još uvek podrhtavala od jačine udarca. Nije pamtila da ju je iko u životu toliko ponizio. Nesposobna da se obuzda, glasno je dahnula:
-Da si sto puta proklet, kopile bahato!..
Alka po zadnji put podrugljivo zvecne, i onda se umiri. Ona se okrete na peti i ode kao pljunuta.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
2.

Shannon McGonagall je uzdahnula.
-Ali zaista nisi mogla očekivati nikakav bolji doček, Tatjana.
Bilo je veče i Tatjana se još uvek mrštila kad bi joj na um pala Morag McIntosh i njen prokleti otac. Prasnula je:
-Koji je njegov problem?
Shannon je slegla ramenima.
-Problem? Problem je u tome što je McIntosh. Oni su svi uvrnuti.
-Probaj: ludi!.. Šta sam trebala da uradim? Reci mi, šta sam, kog vraga, trebala da uradim?
-Da je ostaviš na miru, naravno.
Tatjana je pogleda kao da je izvalila kakvu blasfemiju.
-Bi li ti ostavila malo dete da plače pored puta, samo i krvavo?
-Da je to dete Morag McIntosh...
-Oh, nosi se dođavola.
-Nema potrebe tako da pričamo. Ako ćemo tako da pričamo, onda...
-Onda, šta?
-Onda možda pomislim da neko s takvim rečnikom nije osoba koja će mi čuvati decu.
Tatjana odbrusi:
-To idi pa kaži svom sinu.
Shannon uzdahne.
-Ne smem. On bi verovatno otišao s tobom.
Onda su se nasmijale.

Osmogodišnji Rory McGonagall je bio treće dete koje je čuvala otkad ju je emigracija nerazumljivim putevima odvela ka dadiljanju; ali se Tatjani činilo da bi mogao biti i zadnji. Kad je ona bila u pitanju, Rory je bio ljubomoran i na svoju braću blizance. Radila je u zgodnoj engleskoj porodici u Londonu s kojom je Hamish McGonagall bio povezan poslovno tokom tih nekoliko godina koliko je verovao da će uspeti da živi van Škotske, i to nigde drugde nego baš u Londonu. Petogodišnja Elizabeth je imala rođendan i McGonagallovi su doveli svog petogodišnjeg sina. Nabusit i pomalo bahat momčić na prvi joj se pogled nije preterano dopao, ali uzalud: ona se dopala njemu. Ispostavilo se da McGonagallovi puno rade i da im treba prava osoba za njihovog ne mnogo trpeljivog momka; a kako je kod Elizabethinih roditelja radila ionako radila samo po nekoliko sati dnevno; činilo se da se sve ulučilo: prilika, vreme, i, svakako, ljudi. Posle nekih nedelju dana, pozvala ju je je krhka, varljivo slabašna Shannon McGonagall i pitala bi li volela čuvati njihovo dete, obzirom da ona ne zna gde joj je glava od posla a Rory, eto, hoće, baš nju. "Stalno priča da hoće Elizabethinu miss, a verujte mi na reč da Rory nije dete koje možete prevariti zamenom, bez obzira što mu je tek peta godina... Već dve nedelje se sastajem s dadiljama, ali on je sve rasterao. Da li biste, molim vas, bili tako ljubazni da razmislite o mom predlogu, gospođice Petrović?"

Sutradan je otišla kod McGonagallovih i sat vremena provela ćaskajući sa Shannon. Živela je u Engleskoj već nekoliko godina i nije pamtila da je i sa kim provela lepših sat vremena. Shannon McGonagall je bila sva od suprotnosti: imala je građu kineske figurice, jedne od onih koje se brišu uz najveću zamislivu pažnju, obzirom da bi ih i ovlašan stisak slomio; mlada žena prozirnog tena i žutozlatne kose koja se poput krila otvara oko njenog lica, potočna vila... Ali je njena kičma bila od željeza. Kad je govorila, manir joj je bio neposredan, bez trunke prenemaganja, glas kao u krotitelja lavova. Shannon McGonagall je autoritet imala u koštanoj srži. Rekla joj je: "Ja ne znam puno o vama, osim onoga što su mi Johnsoni rekli, ali svakako ćete se složiti sa mnom da niko ne zna puno o imigrantima. Međutim, slabo marim i da ste terorista bombaš. Imam ovde jednog teškog škotskog petogodišnjaka, i hoću da ga se drži na lancu. Da li vi to možete, miss?" Tatjana ju je za časak obuhvatila pogledom, ali nije se činilo da bi Shannon McGonagall bila osoba koja bi takve reči shvatila naopako. Stoga je rekla: "Preživela sam rat, gospođo. Ne verujem da mi je i jedan petogodišnjak dorastao, pa makar bio i Škot." Mladoj su ženi uglovi usana zadrhtali, a onda se neobično zvonko nasmijala. Rekla je: "Bog s vama, miss Petrović. Hamish kaže da ste sat vremena držali desetoro dece u miru i tišini pričajući. Nakon takve preporuke, volela bih da vidim šta bi to bilo a da mi se ne svidite." Tatjana je mirno odgovorila: "Da li sam se ja uopšte dopala vašem Rory-ju, gospođo? Ili su presudile moje krotiteljske veštine? Ne bih se želela ujutro probuditi sa žabom u krevetu." Shannon joj je ponovo pokazala svoje pravilne zube u ljupkom osmehu. Rekla je: "Ali vi ste preživeli rat, miss." Tatjana je pomislila: lukava gorštačka k.učka.
Ali se nasmešila. I prihvatila posao. I za tri godine nije se pokajala ni jednom.
 

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.636
Šta ti se dopalo ranije?
Објављивала си је већ :lol:
И док смо чекали наставак, почела си неку књигу и заборавили смо.
Е, сад да кажем и теби и модератору, лоше књиге не памтим.
Ово сам запамтила и препознала у прве 2 реченице.
И немој више да ме нервираш, само нас да слушаш, јес чула :mmmm:
Одох сад да уживам у наставку :srecna:
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
3.

Njenih sat vremena držanja u pokornosti tuceta blaziranih engleskih petogodišnjaka, izgleda nisu bili presudni samo za roditelje McGonagall, već i njihovog sina. Shannon je nija lagala: ona se zaista dopala Rory-ju. Ispostavilo se da on nije toliko teško dete, koliko je dete koje se dosađuje. I, dete koje voli priče snagom koju niko do rođenog Škota nije u stanju da razume. Rory-ja ste uvek mogli pridobiti, samo ako mu kažete: dođi da ti ispriča nešto. Uspentrao bi vam se u krilo kao kakva zverčica i onda vas netremice gledao onim očima s trepavicama kao u princa, poluotvorenih usta. Bio je tvrdoglav kao mazga, i umeo se razbesneti tako da je to upravo strašilo čoveka; ali ona je, i ne razumevajući sasvim, imala dar da ga pripitomi. Rory McGonagall se u životu plašio samo svoje majke. Oca nije zarezivao ni za šta, a tek rođeni blizanci nisu zasluživali ni najbednijeg trenutka njengove aristokratske pažnje. On je imao savršeno celovitu, ničim okrenjenu svest o tome da je - provorođeni sin. S nepunih je šest godina bio dovoljno samouveren da zna šta hoće, traži šta hoće, i najčešće to i dobija. Međutim, ako je nekog uopšte voleo, onda je voleo nju.
A ona je zavolela njega.

Prvi put kad su se bii strašno posvađali (a provela je ceo dan sama s njim i blizancima koji su onda još bili bebe, i bila je gladna, umorna i ni sa čim više preostalim u svojim zalihama strpljenja i volje), rekla mu je: "Sasvim si me izludeo, Rory McGonagall, i prvo što ću učiniti kad ti se roditelji vrate, to će biti da im dam otkaz." On ju je pogledao širom otvorenim očima, a na vrhu svake trepavice blistala mu je krupna suza; zgrabio je oko kolena ne dajući joj da se pomeri i počeo joj tepajući govoriti da ne ide. Naježila se po celom telu od tih krupnih suza na trepavicama. Nikad nije videla ništa bolnije. Onda je i sama počela plakati, i na kraju su se, grleći, izmirili.

Bilo je to skroz šašavo. Dok nije počela čuvati decu u Engleskoj, nije mislila da ima ikakvog strpljenja s njima, pogotovo ukoliko su teška koliko je Rory bio. I zaista, nije se nešto preterano vezala za decu koju je čuvala pre njega. Međutim, McGonagallovi su bili prva porodica s kojom je živela, i to kao da ih povezuje više od čuvanja dece i plate; i bili su Škoti, što se ispostavilo sasvim drukčije od Engleza koje je dotad poznavala; a sin im je, usprkos svemu, bio jedan opako privlačan mali bezobraznik. Vrlo je brzo počela voleti Rory-ja više kao starija sestra nego kao dadilja. Prvi put kad je zaplakao, shvatila je da je slaba na njega, a bila je slaba i na blizance koji su, opet, bili sušta suprotnost Rory-ju, mili i poslušni poput anđela; i bila je isto tako slaba na Shannon i Hamisha...

Prvi se put za sve te godine u Engleskoj počela osećati kao kod kuće. I kad su Hamishu javili da mu je otac umro, i da je postao zakoniti naslednik porodične kuće i biznisa, nije našla ništa normalnije nego da s njima napusti London i ode živeti na škotsko ostrvo.

Porodični biznis je, zapravo, bio vođenje puba koji su McGonagallovi imali već sto godina. Mlad i buntovan Hamish je smatrao da vođenje lokalnog puba u gradiću na škotskom ostrvu sputava njegovu ličnost i mogućnosti; pa je sa mladom, i ništa manje buntovnom ženom, i sinom u povojima, otišao u najveću svetsku metropolu koju je njegov gorštački mozak znao. Ali, nešto stariji i pametniji Hamish je shvatio da ima mnogo većih metropola od Londona, ali i da mu se već od Londona diže kosa na glavi. Gola je istina da McGonagallovi u Londonu nikad nisu bili zadovoljni. Shannon je to objašnjavala bez imalo stida: "Mi smo provincijalci, draga. Trebale su nam godine da shvatimo, ali svakako je dobro da najzad jesmo. Vratićemo se gde nam je mesto, i vodićemo pub na ostrvu na kojem smo rođeni, i London nek se nosi do vraga." Ona i Hamish su dali otkaze kao da bacaju kakav teret sa ramena, i čim su se počeli spremati za povratak u Škotsku, lica su im se ozarila onako kako Tatjana nijednom pre nije videla. Neki bi to smatrali porazom. Ali, ona je drukčije rezonovala.

Niste mogli biti imigrant, a ne razumevati kako čovek mora živeti gde mu je mesto.

Pitali su je želi li ostati u Engleskoj. Objasnili su joj da odlaze u posve mali grad u Škotskoj, i to još grad naa ostrvu - "Svakako ne možeš zamisliti šta je to mali grad na škotskom ostrvu, draga" - i da posve razumeju ukoliko ona, mlada, urbana i strankinja; želi ostati u Londonu. Ali ona im je odgovorila da u njenoj zemlji ima gradova manjih od bilo kakvog grada na bilo kojem ostrvu u Škotskoj; i da ona nije toliko urbana koliko urbana izgleda. "Ja, zapravo, ne volim mnogo Englesku. Hajde da vidimo hoću li voleti Škotsku."
I tako se ta tema više nije započinjala.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
4.

Pub se nalazio na malom skveru na brdu, i s gornjih se prozora, iza kojih su McGonagallovi živeli, pružao divan pogled na grad i more u daljini. Najveći deo godine bilo je hladno, kišovito i sivo, a zime su bile posebno gadne. Stanovništvo se bavilo ribolovom, uglavnom; najvećim su delom bili jedni s drugima u srodstvu a svi su se poznavali lično. U gradu je postojala osnovna škola, ambulanta i pošta. Za sve ostalo (i više) morali ste trajektom na kopno.

S Rory-jem, blizancima i povremenim zamenama za Shannon u pubu; Tatjana je bila zaposlena do grla i u najvećem je broju slučajeva naveče padala s nogu od umora. Ali život joj se svejedno neočekivano dopao. Ljudi su bili zakopčani i nabusiti, dok ih ne upoznate, ali je civilizacija doprla i do njih u dovoljnoj meri da se ne čude mnogo istočnoevropskoj imigrantkinji u svom gradu. U početku su je posmateali kao retku zverku, sastavljali glave iznad svojih pinti piva u pubu i po ćoškovima prodavnice kad bi otišla u nabavku; međutim, s vremenom su olabavili svoj čuveni ostrvski gard. Ona je bila ljubazna i vesela i za svakog je imala lepu reč i strpljenja. Sviđao joj se miran način njihovog života: ukus tradicionalne rutine i spokoja. Ovde niko nije žurio, ljudi se nisu razvodili, deca nisu ostavljala svoje roditelje da umru po bolnicama i staračkim domovima. Muškarci su donosili hleb na sto, a žene brinule o deci i kući. Shannon se neprestano čudila blagonaklonom pogledu koji je Tatjana imala na to. Govorila joj je:
-Ali ti si sasvim urbana, ma šta govorila, draga. Na martinke podvrćeš leviske, nosiš narukvice od indijanskih perli i nokte bojaš u crno. I svaki me je put stid kad se setim da te plaćam za obično dadiljanje - kad pomislim da si pročitala sve knjige za koje sam ikad čula, a verovatno i još stotinjak za koje nisam... Ti si pametna i načitana. Govoriš engleski bolje od svih njih skupa. Zar je moguće da imaš sluha za njihov konzervatizam?
Odgovorila joj je:
-Ne razumeš, Shannon. Ovo je za mene kao jedan dugačak praznik. Odmara me tempo ovog ostrva. Uliva mi sigurnost isto kao što sam se osećala sigurno u kuhinji svoje bake, kao dete... Lepo je videti da na svetu još ima ljudi koji mirno idu na posao, zarađuju svoj hleb temeljno i pošteno, i onda se naveče vraćaju kući u toplu sobu gde cela porodica sedi za stolom... Kad sastaviš godinu za godinom galame, strke i smoga; mahnite zebnje spram izvesnosti ičega... Onda su stare papuče kraj vatre kao luka u olujnom moru. Ne kažem da bih ikad mogla tako živeti. Ali volela bi se uvek nanovo vraćati.
Onda se pakosno nasmešila.
-Uostalom, ne budi licemerna. Pričaš o "njima" kao da si ti nešto drugo. Nikad mi ne bi palo na um da se smatram Londonkom jer sam tamo živela par godina. Ti si obična škotska seljančica i kad se trsiš govoriti engleskim akcentom.
Shannon, koja je umela da psuje tako da se čovek zgrozi; što je bilo utoliko veselije jer je imala lice anđela; gadno je prokune na te reči.

Ali ona se i sama pokatkad čudila ispunjenom osećaju zadovoljstva koji joj je život na ostrvu pružao. Činilo joj se da je tek sad shvatila koliko je slabo marila za London i Englesku uopšte. Toliko je vremena provela grčevito se boreći za opstanak da joj je rutina bila upravo ideal. Rano je legala i rano ustajala, pekla je deci kolače čijih se recepata sećala iz svoje domovine, u slobodno vreme šetala ne umevajući se dovoljno nadisati... Izgledalo joj je da po prvi put njen život ima smisla, iako površan posmatrač možda ne bi video nikakvog. Ali, onda bi taj posmatrač svakako morao biti snob. Jer, kako su godine prolazile, i balavačka arogancija nestajala, Tatjana je sve više razumevala da samo običan život ima prav i pun smisao.

Beznadežno je bila uhvaćena u zamku ovog ostrva. Možda ne tradicionalni, ušančeni život kakvim su ljudi ovde živeli... Možda nikad ne bi uspela živeti sretno životom ovdašnjih žena. Ali, na njegovoj se običnosti moglo graditi. Nikad pre nije cenila običnost, kamoli na njoj nekome zavidela. Međutim, gotovo joj je po prvi put bilo krivo što se ne uklapa u šablone. Jer, možda čak i nadogradnja potire smisao, i možda bi ovaj i ovakav život izgubio svoju bit kad bi shvatila da se nikad neće okončati.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.