Pijanistkinja Clara Haskil (1895-1960 ) je bila uvek dobro prihvaćena kod publike a i od kritike,čak i kad po njenom sopstvenom priznanju nije svirala baš najbolje.Zašto je to tako pitala se i ona sama i kaže da nije to ni savršenstvo izvodjenja,ni nešto lično...Odgovor su pokušali da daju ljudi koji su je poznavali i slušali kao i nekoliko savremenih muzikologa u nedavnoj emisiji o Clari Haskil na RTS3.Neki misle da je to lakoća sa kojom je svirala ali meni je privukao pažnju komentar koji kaže da je ona prilikom izvodjenja uspevala da se oslobodi svoje volje i tako se u najvećoj meri približi delu i autoru koga interpretira.
Ovo se slaže sa savetom Šopenhauera da kad se nadjete pred nekim umetničkim delom treba isključiti svoju...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Odavno planiram da pretresem temu Đoleta Balaševića. Ali lenja sam, ne stižem od uživanja..
A sad moram da počnem, jer... Očekujem posle ovoga još nekoliko delova jedne lepe priče.
A kasnije nastavljam o Đoletu. 😉
Чекам да ме цигарета опече. Ваљда ће ме мало отријезнити. Леђа су ми на хладном зиду, затим на поду. Горим, попио сам заиста превише. Вода је баш далеко, а треба ми. Не могу стићи...Mорам. Морам а видим да од тога филма ништа нема. Поново сам испод туша. Вода са Марезе је као нож. Не помаже, већ сам модар. Али још увијек пијан. Тежак мамурлук на видику. Нико да скува кафу или чај. Пакао около, флаше. Празне и са пар капи отрова у себи. Пепела на све стране и опушака. У шољама, чашама. Пепељара је огромна, личи на Везув. Смрди за све паре. Го сам, гдје ли сам се само скинуо. Ваљда нијесам урадио ништа...
Тражим очима наочаре за сунце. Само да обучем нешто. Гладан сам, џаба, знам да у кући нема ничег за јело. Купићу, у панталонама су ми...
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
DUBOKO DISANJE
Reče mi jedna prijateljica da je imala mini ružu u saksiji. Ali, u malom stanu ruža nije izdržala, usahla je. Izmedju svih reči nazreh, a možda i grešim, začetak misli da je ona kriva za ružin odlazak. Taman posla. Odgovorih da je otišla jer joj je nedostajalo vazduha.
Dakle, njeno veličanstvo RUŽA. To je biljka koja voli da je napolju iz dva razloga: jedan je zato što stvara širok i dubok koren te joj je neohodnan prostor za život. Koren joj je sve....on je srž njenog bitisanja, njen opstanak. Jak koren daje snagu za novi život, za novo stvaranje lepote. Onda izlaze mladi izbojci donoseći na svojim vrhovima prelepe grozdove cveta i ruža se širi, postaje...
25. februar, budim se kao i obično rano, jer me čeka put. Nebitno da li je 50km ili 500km, uglavnom pred put loše spavam. I nije samo to, cilj putovanja jeste obici mesto naseg dragog forumskog kolege, NG.
Pijem kafu, doručkujem i odlučujem se krenuti malo ranije. Vreme je, iako sunčano, nekako mrljavo, primeti se da je rano jutros bila magla. Odlučujem se ići preko Karavukova, Bačke Palanke pa kroz Novi Sad. Standardno poznata i dosadna deonica, tu nisam ništa snimao i slikao.
Zahvatam malo Sremsku Kamenicu i peglam prema Rakovcu i tu iz daljine ugledam tablu i počnem nešto filmski da vičem u fazonu KONAČNOOOO, RAKOVAAAAC i sl... Mesto najveće legende, poluboga foruma Krstarica, NG.
Prvi cilj mi je bio da obiđem spomen obeležje...
Подешавам осјећања,на мало тврђе.Ваља ми разговарати са неким.Са неким ко ми је био превише драг.Нећу му попустити.Почећу оштро,затим ублажити.Само до границе пристојног а хладног.Све вријеме сам ја био тај који се повуче.Онај који на своју штету,крене уназад.Овај пут неће.То ће ваљда бити за пар дана.Ух што није данас.Нећу набрајати,не овога пута.У то коло се не дам више увући.Искрено кошта ме.Истрошим се,па данима не личим на себе.Од кад ме је,оставила иза себе,исти проблем.Због мене?Због мојих мана.Јесте баш.Како сам само зурио у врата,и замишљао како се отварају.Окренут леђима ослушкивао кораке,чији ли су.Болно сам ишчекивао додир длана,стресао се.Бојао се да изађем из куће,јер ће сви видјети колико ми фали.Не више ми не фали,јак...
Дланови у ранама. И лактови, кољена су крвава маса. Чело је ожиљцима окупано. Свакога дана пад, на нос, на чело. Подизање и батргање из прашине. Спорт који најбоље познајем. Чини се некад да сам већ вјешт у томе. Некад безнадежан. Ваљда има ту и једнога и другога. Није ни важно. Само поломљеним ноктима загребати у прашину. Само то је важно. Устајати и кад нема разлога. Устајати и кад је свеједно. Претворити све у борбу, у рвање.Од свега направити Рубикон. Стаљинград, битка која не смије бити изгубљена. Зато и јесмо ту. Да носимо свој крст. Да чувамо свој бол и своје поразе, за себе. Као неко благо. Дубоко у себи да га његујемо.
Слика старца, боре дубоке, урониле до кости. Пише испод дјело, старих мајстора. Рекао бих најстаријих. Мало...
Kao što Morison reče,
usamljeni marginalci....
"Bukovski naše muzike" :D
Malo je umetnika, stvaralaca koji su ostavili tako dubok trag.
Da su ostali dosledni, da se nisu dodvoravali.....
Svojim tekstovima su išli na nerve tadašnjem rukovodstvu bratstva i jedinstva ....
Za neke pesme morate dobro da se potrudite da razumete njihovu dubinu.
I sam se par puta ovde na forumu iznenadio koliko meni dragih ljudi ga voli...
Ma šta voli, obožava...
Dugo sam se mislio da otvorim ovakvu temu.
Doduše na muzici. Ali na jedan savet odlučih se za blog.
Zamišljena je da kačimo pesme, diskutujemo o tekstovima ...
Zbog njegovog sukoba sa producentskom kućom (zbog krađe njegovih prava) na jutjubu fali dosta toga...
Da ipak počnem sa mojom...
Moja komšinica je mnogo dobra žena. Korektna, pametna, medjutim jako voli da provodi vreme kod mene. I to puno vremena. Trudim se da moje mišljenje o njoj ostane isto mada joj vrlo često kažem "sada moram ići" ili nagovestim da volim popodnevni odmor , u principu sasvim sam kontra tip, volim svoje vreme da iskoristim onako kako ja hoću, da čitam, odmaram ali ona bane ujutru, u podne, u rano popodne a najmanje uveče kada mi to i ne bi smetalo. Jer, iako sam društvena , hajde da popijemo kafu , čaj...sat vremena s vremena na vreme ...
Razmišljam tako o njoj i njenom ponašanju i pokušavam da bez loših namera shvatim sve to.
I dodjoh do jedne teorije, koja bi mogla da pije vodu...
Ona je žena koja ima dosta starijeg supruga od sebe...
Dodje i taj dan. Kupili smo regal, dugo smo razmišljali gde će stajati, menjali mesta, svako se borio za sebe, svi smo ga želeli...Prvi regal u našoj kući. Da,da onaj od zida do zida, što više nije moderno, ali mi smo tada bili fascinirani.
Brojali koliko ima fioka, koliko im praznina u kojima sam već videla knjige. A nismo ih imali, samo sam znala da im je tu mesto, sigurno sam videla na tv-u. Volela sam knjige, tada još školske jer nisam bila dovoljno odrasla za nekakve druge npr beletristiku ili knjige književnih velikana.,
Komšinica je odavno imala regal. Regal pun knjiga. A, znate, pričali su da ih nije čitala, nego onako videla kao i ja da one popunjavaju te praznine, i kažu kupovala ih je na metre. Znala je da će neka neznalica...
Прави заплети су једино они љубавни. Све остало су трице и кучине.
Био је уторак. Пао је, из мени непознатог разлога, одмах после понедељка, а пре једне кишне среде. Наизглед обичан јесењи уторак.
Дан је био блистав, сунчан, жут и црвен. Тежак од мириса и засићен бојама, баш као већина сунчаних дана у јесен. Пристигли дулеци лежали су по влажним и црним њивама. Кампања шећерне репе је трајала још од петка. Трактори иза којих су се клатиле прикључне машине су износили са њива масно блато и потписивали се њиме на асвалтним путевима. Мисли су биле натопљене мирисима пристиглих плодова. Био је то један од оних дана кад се Буцов, (грабљива риба), дигне и ствара екслпозије на воденој површини јурећи ситне рибице.
У таквим данима се...
... Al ti slutis otkud bore... trunje se u oku diglo. Olujno je tamo gore.. gde nas nije puno stiglo...‚‚
Nema baš neke nade... tek po noći shvatam kad mamaurluk me uzme, kad senke mi šapuću da bežim, da vrištim, da zaboravim...
Bdim iz noći u noć, jurim neku savršenu ideju kad se probudiš da ti i nju dam na gotovo. Smišljam sitne radosti, visibabe, knige, pozorišta, učim o čajevima......Ponekad, ušunjam se u tvoj krevet da osetim parče topline - ti samo hrkneš, povučeš jorgan i ostanem baš kao u životu na vetrometini otkriven.
Sećam se tih devedesetih, oko kasarne se pucalo, a ja sam učio prve akorde, sećam se kao sad tog teksta, jagodica na prstima kako mi bride od metalnih žica i kako mi knedla u grlu stoji dok pokušavam uskladiti...
„Ubiću se“, kazala je moja prijateljica dok smo, u prolećno predvečerje, pijuckale njeno omiljeno piće, martini. Prethodno smo razgovarale o našim još nenapisanim knjigama i o divnim modelima šešira u izlogu nadomak moje zgrade.
Nisam se zagrcnula. Izgovorila je tu rečenicu mnogo puta, ponekad – kao te večeri – sa osmehom, grickajući muštiklu od žada, kupljenu u boljim vremenima na Portobelo roudu, kao da me iskušava morbidnim šalama na račun nečega s čim se ne valja šaliti. Ali znala sam da se ne šali. Samo sa smrću nije se šalila. Pokušavala sam da postanem imuna na pretnje samoubistvom jer više nije bilo nijednog načina, nijedne meni znane taktike kojom bih je ubedila da je postojanje dragocenost.
Prekorno sam je pogledala. Možda...
Соба пуна људи који су јахали погрешног коња...
Понекад се питам како је живети у тако горком свету у својој глави ... и не, не разумем.
Никада нису претрпели ваше поразе ...
Нису били срећни због ваших победа ...
Нису покушали да разумеју шта се крије иза осмеха, нити одакле потиче туга ...
Никада нису видели вашу лепоту ...
Ако не пронађу зло у вама ... измислиће га.
Навикли су да живе у свом црно-белом свету и узалуд им цртате дуге. Све што ће икада видети у вама је њихов одраз.
Људи ... Дигла сам руке од таквих људи, мало за себе...мало за њих.
Све је спремно, чека нас нова блатна постеља, нема наде, вера се нуди по нижој цени. Last minute offer ..? Нека, хвала...
Испричаћу вам причу о једном посебном пријатељу. Да о пријатељу. Нијесам сигуран да ће се њему свидјети, него дуго се чекало па.....Таман неђе кад дјечацима друштво родитеља почне да смета. Кад нам фали ваздуха. Кад се питамо чиме смо их такве заслужили. Упознао сам њега. Ауторитет у сваком погледу. Импоновао ми је својом снагом. Дивио сам му се. Били смо сушта супротност један другом. Он стамен, бучан и хладан, сигуран у себе.А ја сам тек откривао ко сам. Не навикао на њега и његове хирове, често сам га из прикрајка гледао.
Одлазак љети на село, у мојој породици је био обавезан.Таман да се небо сруши, три мјесеца на планини било ми је писано. Много ли сам суза пустио на јастук. Баш ме чуди како се није удавио. Планирао сам да...
Најлепше су оне бајке, где чаробњак може сваку жељу да ти испуни, само не може да те оживи и не може да учини да те неко заволи.
За те две ствари не постоје чаробњаци.
Да живиш вечно можеш само ако учиниш подвиг, јуначко дело.
А да те неко заволи, то можеш само сам, јер ту је важна сасвим другачија и далеко већа чаролија.
Мислим да сам тог дана ,на тој сахрани исплакала све сузе које су одбијале да потеку од мог рођења.Тог дана нисам још била свесна колико ми је значио,тек касније у месецима доконости и лутања кроз себе у потрази за нечим лепим , неком лековитом успоменом,почела сам да се саплићем о сећања која је он обојио. И тада сам схватила .
Није ми био ујак ,којих сам имала гомилу ,ни стриц , којег сам имала једног , а био је много више него сви они заједно. Био је само комшија ,породични пријатељ и Чувар мог детињства.
Моји се родитељи не би сложили , мада га радо помињу и често, понекад са тугом а углавном са осмехом који пробуде драге успомене.
Не знам зашто се пријатељство није раније родило обзиром да нас је само ограда делила ,само знам да...
Ponovo pijem kavu u Queena, mjesto gdje šljakeri navraćaju iz istog razloga kao i ja, a tu i tamo se skupe bajkeri, kao i moj frend.
Osoblje se promijenilo, nema više Ćićoline, nema Bucke. Od nove konobarice čujem da je Bucka otišla s nekim Hercegovcem u Metropolu, navodno je lik nekakav biznismen, nešto kao bavi se uvozom namještaja. Neka, a isto mi fali njena zajebancija i njeno pilanje o mojim drugaricama. Bože, je bi me znala satrat...
..............
Iskrcaj je bio u Nigeriji; najprije smo išli dvi ure od dredža na kraj s malim, brzim brodom. Tamo nas je dočekao otužan pogled na porat i smrad smeća koje je ležalo na nekoliko hrpi čekajući da se transportira negdje, valjda di će manje smrditi. Improvizirana kapija sa željeznim...
..i opet je imala potrebu da mu pise..da izlije na papiru svoje emocije, zelje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osecaj da sve stane u jednu recenicu. Al to je nemoguce...mora da krene redom. Od proslosti, sadasnjosti, buducnosti. Recenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmice koja ce pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga sto bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj pocetak, zadrzaj i kraj.
Bio je deo njene proslosti, daleko u sadasnjosti a nevidljiv u buducnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseca da mu sad pise?", " Dali u mislima opet gleda njene oci koje ce mu sve reci?".
Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osecanja. Proslost je...
Tajno Moja!
Veliki mi je istorijski teret najarmljen na nejaka pleća, na intelekt stariji od ove hrišćanske gungule
grgutavih Gorgojla koji slave i u nebo dižu hram bez temelja, slaveći sebično sveti svoj princip muški.
Potomak sam slavne veličine u vremenu izgubljene i sahranjene bez obleležja pod prvi kamen hrama nebu predstavljenom.
Žena je to čije ime osta skriveno kao Tajna Moja tamna i duboka ko bezdan oka tvog.
Slavi me Viteže!
Uzdigni me visoko
na pijedestal moj!
Poštuj vodu što
iz mene kaplje
da zadovolji
i utoli ti žedj nepresušni,
pamtivekom tek naglašen!
Moja je zdela
za tebe puna
voćem zemaljskim.
Njom vraćam ti dug
snagu ti krepim
da i sutra darivaš me
principom svojim
za dobro buduće.
Moju bi suzu, nejači,
za...
Čudno mi neko vreme dođe.
Sve se umirilo, utihnulo, postalo dosadno, gluvo, nemo, slepo, ravnodušno.
Često uhvatim sebe kako zurim negde u prazno, pokušavam da prodrem kroz zidove, lutam pogledom po sobi, gledam a ne vidim ništa.
Prebiram po stvarima izdaleka bez volje da im priđem, radim nešto, zaposlim dosadu i monotonost. Ma ne ide, mrzi me.
A toliko sam nekad zanimacija imao tokom dana da nisam ni znao šta ću pre. Toliko ideja, realizacija, planiranja, toliko muvinga.
Sada se jedva nameračim i alatke u radionici da sredim, olovke i papire da posložim. Možda je najbolje da zažmurim na trenutak....na više trenutaka.
Opet zastajem, gledam u prazno. Mozak mi atrofira u sopstvenoj tišini bez tišine. Ravna linija. Bezukusna...
Čudan je to osjećaj dok ploviš velikim morem. Dokle god seže pogled pruža se nepregledna vodena masa; nekad zna biti pitoma, mirna i umiljata poput djeteta kad želi da mu kupiš novu igračku. Nekad je 'pak okrutna, divlja i nepredvidiva poput ribe koja bježi pred svojim lovcem. Pa isto nekako razmišljam, opak je to osjećaj lomiti tu veliku vodu, otvoreno joj se suprostaviti, uhvatiti u koštac s njom. I volim ga, volim taj osjećaj, volim tu borbu Davida i Golijata. Daje mi osjećaj nesputanosti, osjećaj moćnosti.
......................
Nekako se, kad dođem na brod, otuđim od svega. Najgora je samoća. I odabir glazbe.
......................
Kopamo u River Lekkiu već 3 mjeseca. Život se uglavnom svodi na odlazak u makinju, usput nešto...
Raz je stara reč za jedan, prvi. U sebi ona sadrži Jedno od Božijih imena koje znači svetlost.
Ra znači videlo i po njemu mi imamo Vidovdan koji je posvećen bogu videla, Vidu,
Tako da bismo Razum mogli opisati kao prvi Um, Um od kojeg dolazi svetlost, Božanski um.
Taj um je deo nas, a na koji smo mi prestali da obraćamo pažnju jer živimo u svetu gde vlada jedan drugi um, svetu gde vlada prirodni um: um oslonjen na Intelekt.
Intelekt se zasniva na logici našeg znanja, Logos znači Um pa je logično ono što je po umu, što se uklapa u naša znanja.
Naš intelekt gradi svoj i naš identitet na osnovu tog našeg znanja i posle ga ljubomorno brani na osnovu znanja koje mu je na raspolaganju.
Tako da mi kad se rodimo budući da nemamo znanja...
@Mrkalj
Mrki, prijatelju!
Znam da ovo voliš...
Grlim te i pozdravljam..
:vzagrljaj: z:gs::vzagrljaj:z:gs::vzagrljaj:z:gs::vzagrljaj:
…
Selfish love, why do I do these things?
I break you down, just to get my way
Selfish love, darlin', you do it, too
You tell me lies and I bend the truth
…
Otprilike tako nekako.
Otprilike tako život piše priče, melje, gazi, nosi sve pred sobom.
A možda i nije život glavni krivac, možda smo mi…
…
„Di ćemo “ – pitam zgodnu plavušu u srednjim 30-im koja se taman uvukla na stražnje sjedalo i donijela u prostor miris skupocjenog parfema, Chanel Cristalle, rekao bih onako na prvu.
I žegu.
Noćnu, vlažnu, ljepljivu.
Dva mjeseca nije pala kap kiše.
Oke, ljeto je, ali sjećam se, nekada bilo onih ljetnjih neverina, kada bi se nebo zatvorilo učas a kiša okrenula u sekundi, ona topla, ljetna kiša krupnih kapi, a mi bi trčali po asfaltu...
„Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom toga dana
A ti si hodala nasmijana
Prokisla, radosna, očarana, pod kišom
Sjeti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad Brestom
A ja sam te sreo u ulici Sijama
Smiješila si se, i ja sam se smiješio
Ti, koju nisam poznavao
Ti, koja me nisi poznavala
Sjeti se
Sjeti se toga dana
Ne zaboravi… „
(…Jacques Prevert…)
…………………
A Brest me je dočekao tog dana kišovit.
Ulice su bile mokre i skliske, kiša je padala bez prestanka, baš kao i u Prevertovoj pjesmi o Barbari.
Bio sam u Francuskoj i ranije; ta njihova kiša nije kao i naša, krupna, hladna i dosadna.
Drugačija je. I ja je volim. Možda baš ta riječ i nije prava, ali ta francuska kiša me baca u drugačije raspoloženje nego naša.
……………….
Te...
Размишљао сам како да почнем, како год оно о чему мислим да пишем није за фине породичне људе. У сваком од нас има материјала и за комплетног скота, и за неко друго боље издање. Шта ће превагнути зависи од сијасет чуда. Ја сам испао нешто између, нијесам у стању да видим себе са стране, али оно што ме покреће у животу нијесу баш увијек племените работе. Понекад ме пробуди потпуни странац, чију њушку у огледалу тешко варим али и то сам ја таман толико колико онај други, наводно бољи. Мислим се да је то неки поремећај у глави, мада ми се чини да нас таквих има доста. Тај попис се сигурно неће никад радити, а требао би, да људи знају са киме имају посла.
Некад у неким другим годинама, није нам било страно да кажемо за неку дјевојку...
POKUSAJ DRZANJA ZAKONA.
Iskustvo jedne diskutantkinje:
Meni su zapovesti i pravila morala više bila signal da nešto načisto
nije kako treba. Spolja nekako i možeš da se pridržavaš, ali iznutra, onako
kako je Hrist primenu zapovesti objasnio, potpuno je nemoguće. Odlučiš nešto pa posle par minuta ili par sati zaboraviš.
Pre bih rekla da zapovesti služe samo da bi se čovek zapitao ko u stvari upravlja njegovim životom i na koji način da preuzme kontrolu.