Дланови у ранама. И лактови, кољена су крвава маса. Чело је ожиљцима окупано. Свакога дана пад, на нос, на чело. Подизање и батргање из прашине. Спорт који најбоље познајем. Чини се некад да сам већ вјешт у томе. Некад безнадежан. Ваљда има ту и једнога и другога. Није ни важно. Само поломљеним ноктима загребати у прашину. Само то је важно. Устајати и кад нема разлога. Устајати и кад је свеједно. Претворити све у борбу, у рвање.Од свега направити Рубикон. Стаљинград, битка која не смије бити изгубљена. Зато и јесмо ту. Да носимо свој крст. Да чувамо свој бол и своје поразе, за себе. Као неко благо. Дубоко у себи да га његујемо.
Слика старца, боре дубоке, урониле до кости. Пише испод дјело, старих мајстора. Рекао бих најстаријих. Мало је ту сликарства, а много живота.
Идемо даље, а што би иначе? Стали у ходу? Зауставити корак и само стати? Идемо навише, и напријед. Руља се на Голготи скупља. Без бриге, свако ће имати своју. И своју Голготу и своју публику. Публика чека пад. Није ваљда џабе потезала. Корачамо ка врху, а све нижи. Дахом растјерујемо прашину, испред носа, уста. Ићи , последњом снагом. Онда се вући на лактовима, још само мало. Очима се закачити, за неки ослонац. Мирисом можемо осјетити страх. Свој, али он сад живи свој живот. Расте и слаби, расте до вриска, па пада у нестајање. Излазим из себе и са висине гледам. Себе у прашини, мој страх људски, корача уз мене и подиже ме. Моја нада се као магла, појављује и нестаје.
Слика старца, боре дубоке, урониле до кости. Пише испод дјело, старих мајстора. Рекао бих најстаријих. Мало је ту сликарства, а много живота.
Идемо даље, а што би иначе? Стали у ходу? Зауставити корак и само стати? Идемо навише, и напријед. Руља се на Голготи скупља. Без бриге, свако ће имати своју. И своју Голготу и своју публику. Публика чека пад. Није ваљда џабе потезала. Корачамо ка врху, а све нижи. Дахом растјерујемо прашину, испред носа, уста. Ићи , последњом снагом. Онда се вући на лактовима, још само мало. Очима се закачити, за неки ослонац. Мирисом можемо осјетити страх. Свој, али он сад живи свој живот. Расте и слаби, расте до вриска, па пада у нестајање. Излазим из себе и са висине гледам. Себе у прашини, мој страх људски, корача уз мене и подиже ме. Моја нада се као магла, појављује и нестаје.
Poslednja izmena:
