Мислим да сам тог дана ,на тој сахрани исплакала све сузе које су одбијале да потеку од мог рођења.Тог дана нисам још била свесна колико ми је значио,тек касније у месецима доконости и лутања кроз себе у потрази за нечим лепим , неком лековитом успоменом,почела сам да се саплићем о сећања која је он обојио. И тада сам схватила .
Није ми био ујак ,којих сам имала гомилу ,ни стриц , којег сам имала једног , а био је много више него сви они заједно. Био је само комшија ,породични пријатељ и Чувар мог детињства.
Моји се родитељи не би сложили , мада га радо помињу и често, понекад са тугом а углавном са осмехом који пробуде драге успомене.
Не знам зашто се пријатељство није раније родило обзиром да нас је само ограда делила ,само знам да је једног момента Плави дечак дошао код нас на чување док су му родитељи на послу. Његов син , плавокос и плавооки анђео имао је две или три године када је постао члан наше породице. Моје родитеље је звао Мама и Тата , а мене Дада и ја сам коначно имала прилику да будем Сестра.Девојчицу су добили неколико година касније када су се преселили али смо остали сви нераздвојни.
Чувар је био син јединац .Његов отац у зрелим годинама је дошао у наш град ,мислим са војском јер је био капелник војног оркесра и ту је упознао младу девојку ( чула сам шапутања да је била врло несташна) коју је оженио и остао ту да живи. Капелник је био врстан музичар,образован и свирао је све дувачке инструменте као и клавир.Кућа им је била попут музеја инструмената јер их је све имао од клавира до пиколо флауте и то дрвене , наравно , јер у време када је он почињао да свира и флаута, саксофон ,обоа су прављени од дрвета. Чак је покушао да ми даје часове клавира , али је било прерано, била сам незрела а он тако стар и озбиљан да смо одустали.
Тако је Чувар порастао међу инструментима и музиком ,а да није научио да свира осим пар мелодија на клавиру , превише заузет мангупирањем са градским момцима и гањању девојчица . Е то вежбање заводничких способности ,којег се није одрекао до краја, га је довело до девојке старије од њега и не тако складне и лепе ,са наочарима као данце од флаше али заиста добре ведре и духовите и успела је да га зароби. И то ропство му је сам Бог послао јер га је волела љубављу огромном и безусловном.
Не умем да описујем људе ,али покушаћу. Чувар је био ,када сам га ја упознала,мушкарац осредње висине нешто крупније грађе, плаве косе доста проређене са високим залисцима..Не сећам се боје очију ,вероватно плаве али дугих трепавица и лица чистог и сјајног,да би сваку жену постидео својим беспрекорним теном. Изузетно педантан и пажљив у одабиру одеће ,увек благо намирисан пријатним мушким парфемом и са рукама , шакама тако лепим ..мушким а негованим . Имао је тик ,са којим се и сам шалио а који није никада успео да превлада, нешто попут пљуцкања ,као да покушава да одува неку мрвицу са усана . Али оно најупечатљивије , највеће код њега је био његов неодољиви шарм. Умео је да заведе све око себе иако је у разговору имао благо незаинтересован тон ,мимиком, осмехом и духовитошћу је пленио.Чак и када је био ироничан или говорио оно што не желимо да чујемо ,све је изговарао посебном интонацијом и уз осмех . Био је љубитељ лепих ствари , добре хране , квалитетне одеће и лепих жена. А жене су луделе за њим . Толико авантура му ни једна жена не би опростила а његова јесте. Остала је са њим чак и када му је друга жена родила дете ванбрачно ,које је он гајио као и своју децу из брака јер је децу обожавао. Опростила му је стварно ,искрено и умела је да се шали са тим. Ваљда је њена љубав и потреба да буде уз њега била јача од свега.
Од како су нам се животи помешали мени су ,сад знам , ти заједнички тренуци били оаза мира .Када је он био ту није било неслоге ,ни расправе . Чувар је био иницијатор безбројних излета на које смо ишли са два аутомобила ,заједничких летовања ,на све манифестације које су постојале он је организовао да идемо.
За мене је то био спас ..од самоће , од страха и од ..свега осталог.
Једне јесени су чак купили сви четвото исте бунде кожне , мушкарци дуге а жене кратке и сад је то тако смешна слика , у тим истим бундама а стално заједно. Мој отац и Чувар су ишли заједно у Трст ,шопинговали су џинс за нас децу и враћали се пуни анегдота које ми и нисмо све разумели , али је важно било да је кућа пуна смеха. И најважнији од свих важних догађаја је било картање викендом. Играли су таблић у паровима , моја мајка и Чувар а мој отац и Чуварева жена. Е то се чекало целе недеље , одрађивали се радни дани ,оштриле карте и језици за расправу ,организовало успут шта ће да се једе и пије и код кога је наредна партија. А онда је картање умело да траје до зоре ,уз смех или жестоку расправу ко краде на картама , ко не уме да игра , коме треба да се скува чај од карата да би боље играо..Било је и бацања и цепања карата , па се попије кафа ,извади нови шпил и настави као да ништа није ни било .
Када се родила девојчица потпуна супротност брату , црнокоса , црноока и враголаста , постала сам и њена велика сетра и тако смо Мала , Плави дечак и ја заједно расли уз картање смех и често смо остајали будни до касно у ноћ , упорни да дочекамо проглашење победника . И нисмо успевали , савладао би нас сан и дремали смо као сирочићи на троседу или фотељама док су нам родитељи водили беспоштедни рат краљевима , жандарима , малом двојком и крали три на карте једни другима..
Једном смо тако дремали док је картање текло мирно и одједном се све затресло - земљотрес..ми смо поскакали уплашени , а наши родитељи седе и играју патрију карата најмирније . И још нас критикују зашто нисмо отишли на спавање него се мучимо , ништа то није , прошло је ..ајде идите у кревет. ..
Посматрала сам Чувара како се опходи према породици..Мислим да је он прва особа коју сам почела да посматрам детаљно , да га проучавам. Имао је много љубави и стрпљења за децу ,помагао око школских задатака и заиста бринуо о њима. Једино што сам му увек замерала , а касније сам му то и рекла, је његова тежња да од Плавог дечака направи некаквог опасног момка , умео је за мој укус да буде прегруб и да му натрља на нос како је Мала већи дечак од њега , а она је просто таква рођена и зато је била његова мезимица.
Питала сам се како је балансирао тако лако и успешно између породице и шврљања , па сам пажљивије слушала шта се шапутало..Сазнала сам да се ванбрачним активностима бавио радним данима , уствари вечерима кад деца легну , а викенде је чувао за породицу , за коју је био добар и пажљив отац и супруг. И био је вољен и омиљен где год да је био .
Он је био главни организатор када сам се удавала , имао је безброј идеја и воље да их све спроведе иако су се моји родитељи растали и покварили концепцију дружења . На мом венчању Мала је плакала као киша што јој се вољена Дада удаје и што ће да је напусти . Имам снимак на ком се види како гласно рида у општини очију поднадулих од плача и нико не успева да је смири.
Касније се стидела тога а ја сам је тешила да не брине , јер је једино она доживела онако како је и требало..
Све ређе смо се састајали намерно а све више случајно , али сваки пут сам се осећала као његово дете. Шалио се на рачун брака ,умео да ме посаветује кроз шалу на његов начин, шеретски . Умео је и да бане код мене кући ,да се нашали и улепша ми дан , да се поигра са мојом децом док није добио своје унучиће.
И оно што ми најтеже пада и дан данас је када одем у зграду где је радио и видим у његовој канцеларији и столици неког другог сваки пут ми се срце стегне . Безброј пута сам због посла морала да се мучим са администрацијом и да гутам бес и сузе јер не успевам да завршим ништа због лењих и неспособних ,а нисам хтела њега да замарам сваки пут. Дешавало се да ме види да сам ушла у зграду и да ме нађе , одвуче у своју канцеларију и све заврши телефоном и онда ја трапаво покушавам да му захвалим а он ме прекине .
- Ајде , не цмизди и губи се кући ! Пази ону децу , ајде ..
И то ми је била навика , да се јавим кад год сам у близини , ако је у гужви само да му махнем или се похвалим како сам све завршила сама. Али ми је значило да знам да је ту.
Није стигао да се пензионише , разболео се и умро. И све оне сузе на сахрани и касније туга кад помислим на њега није ме погодила снажно као први сусрет са човеком који га је заменио на послу. Тек тада сам схватила да га више стварно нема и да га неће више ни бити , ни да ме орасположи нити посаветује а ни помогне или ми сачува разум од хаоса у администрацији.
Можда много тражим , зар је мало што ми је сачувао детињство ?
И да ,нико није савршен а то не значи да није створен да га воле .
Није ми био ујак ,којих сам имала гомилу ,ни стриц , којег сам имала једног , а био је много више него сви они заједно. Био је само комшија ,породични пријатељ и Чувар мог детињства.
Моји се родитељи не би сложили , мада га радо помињу и често, понекад са тугом а углавном са осмехом који пробуде драге успомене.
Не знам зашто се пријатељство није раније родило обзиром да нас је само ограда делила ,само знам да је једног момента Плави дечак дошао код нас на чување док су му родитељи на послу. Његов син , плавокос и плавооки анђео имао је две или три године када је постао члан наше породице. Моје родитеље је звао Мама и Тата , а мене Дада и ја сам коначно имала прилику да будем Сестра.Девојчицу су добили неколико година касније када су се преселили али смо остали сви нераздвојни.
Чувар је био син јединац .Његов отац у зрелим годинама је дошао у наш град ,мислим са војском јер је био капелник војног оркесра и ту је упознао младу девојку ( чула сам шапутања да је била врло несташна) коју је оженио и остао ту да живи. Капелник је био врстан музичар,образован и свирао је све дувачке инструменте као и клавир.Кућа им је била попут музеја инструмената јер их је све имао од клавира до пиколо флауте и то дрвене , наравно , јер у време када је он почињао да свира и флаута, саксофон ,обоа су прављени од дрвета. Чак је покушао да ми даје часове клавира , али је било прерано, била сам незрела а он тако стар и озбиљан да смо одустали.
Тако је Чувар порастао међу инструментима и музиком ,а да није научио да свира осим пар мелодија на клавиру , превише заузет мангупирањем са градским момцима и гањању девојчица . Е то вежбање заводничких способности ,којег се није одрекао до краја, га је довело до девојке старије од њега и не тако складне и лепе ,са наочарима као данце од флаше али заиста добре ведре и духовите и успела је да га зароби. И то ропство му је сам Бог послао јер га је волела љубављу огромном и безусловном.
Не умем да описујем људе ,али покушаћу. Чувар је био ,када сам га ја упознала,мушкарац осредње висине нешто крупније грађе, плаве косе доста проређене са високим залисцима..Не сећам се боје очију ,вероватно плаве али дугих трепавица и лица чистог и сјајног,да би сваку жену постидео својим беспрекорним теном. Изузетно педантан и пажљив у одабиру одеће ,увек благо намирисан пријатним мушким парфемом и са рукама , шакама тако лепим ..мушким а негованим . Имао је тик ,са којим се и сам шалио а који није никада успео да превлада, нешто попут пљуцкања ,као да покушава да одува неку мрвицу са усана . Али оно најупечатљивије , највеће код њега је био његов неодољиви шарм. Умео је да заведе све око себе иако је у разговору имао благо незаинтересован тон ,мимиком, осмехом и духовитошћу је пленио.Чак и када је био ироничан или говорио оно што не желимо да чујемо ,све је изговарао посебном интонацијом и уз осмех . Био је љубитељ лепих ствари , добре хране , квалитетне одеће и лепих жена. А жене су луделе за њим . Толико авантура му ни једна жена не би опростила а његова јесте. Остала је са њим чак и када му је друга жена родила дете ванбрачно ,које је он гајио као и своју децу из брака јер је децу обожавао. Опростила му је стварно ,искрено и умела је да се шали са тим. Ваљда је њена љубав и потреба да буде уз њега била јача од свега.
Од како су нам се животи помешали мени су ,сад знам , ти заједнички тренуци били оаза мира .Када је он био ту није било неслоге ,ни расправе . Чувар је био иницијатор безбројних излета на које смо ишли са два аутомобила ,заједничких летовања ,на све манифестације које су постојале он је организовао да идемо.
За мене је то био спас ..од самоће , од страха и од ..свега осталог.
Једне јесени су чак купили сви четвото исте бунде кожне , мушкарци дуге а жене кратке и сад је то тако смешна слика , у тим истим бундама а стално заједно. Мој отац и Чувар су ишли заједно у Трст ,шопинговали су џинс за нас децу и враћали се пуни анегдота које ми и нисмо све разумели , али је важно било да је кућа пуна смеха. И најважнији од свих важних догађаја је било картање викендом. Играли су таблић у паровима , моја мајка и Чувар а мој отац и Чуварева жена. Е то се чекало целе недеље , одрађивали се радни дани ,оштриле карте и језици за расправу ,организовало успут шта ће да се једе и пије и код кога је наредна партија. А онда је картање умело да траје до зоре ,уз смех или жестоку расправу ко краде на картама , ко не уме да игра , коме треба да се скува чај од карата да би боље играо..Било је и бацања и цепања карата , па се попије кафа ,извади нови шпил и настави као да ништа није ни било .
Када се родила девојчица потпуна супротност брату , црнокоса , црноока и враголаста , постала сам и њена велика сетра и тако смо Мала , Плави дечак и ја заједно расли уз картање смех и често смо остајали будни до касно у ноћ , упорни да дочекамо проглашење победника . И нисмо успевали , савладао би нас сан и дремали смо као сирочићи на троседу или фотељама док су нам родитељи водили беспоштедни рат краљевима , жандарима , малом двојком и крали три на карте једни другима..
Једном смо тако дремали док је картање текло мирно и одједном се све затресло - земљотрес..ми смо поскакали уплашени , а наши родитељи седе и играју патрију карата најмирније . И још нас критикују зашто нисмо отишли на спавање него се мучимо , ништа то није , прошло је ..ајде идите у кревет. ..
Посматрала сам Чувара како се опходи према породици..Мислим да је он прва особа коју сам почела да посматрам детаљно , да га проучавам. Имао је много љубави и стрпљења за децу ,помагао око школских задатака и заиста бринуо о њима. Једино што сам му увек замерала , а касније сам му то и рекла, је његова тежња да од Плавог дечака направи некаквог опасног момка , умео је за мој укус да буде прегруб и да му натрља на нос како је Мала већи дечак од њега , а она је просто таква рођена и зато је била његова мезимица.
Питала сам се како је балансирао тако лако и успешно између породице и шврљања , па сам пажљивије слушала шта се шапутало..Сазнала сам да се ванбрачним активностима бавио радним данима , уствари вечерима кад деца легну , а викенде је чувао за породицу , за коју је био добар и пажљив отац и супруг. И био је вољен и омиљен где год да је био .
Он је био главни организатор када сам се удавала , имао је безброј идеја и воље да их све спроведе иако су се моји родитељи растали и покварили концепцију дружења . На мом венчању Мала је плакала као киша што јој се вољена Дада удаје и што ће да је напусти . Имам снимак на ком се види како гласно рида у општини очију поднадулих од плача и нико не успева да је смири.
Касније се стидела тога а ја сам је тешила да не брине , јер је једино она доживела онако како је и требало..
Све ређе смо се састајали намерно а све више случајно , али сваки пут сам се осећала као његово дете. Шалио се на рачун брака ,умео да ме посаветује кроз шалу на његов начин, шеретски . Умео је и да бане код мене кући ,да се нашали и улепша ми дан , да се поигра са мојом децом док није добио своје унучиће.
И оно што ми најтеже пада и дан данас је када одем у зграду где је радио и видим у његовој канцеларији и столици неког другог сваки пут ми се срце стегне . Безброј пута сам због посла морала да се мучим са администрацијом и да гутам бес и сузе јер не успевам да завршим ништа због лењих и неспособних ,а нисам хтела њега да замарам сваки пут. Дешавало се да ме види да сам ушла у зграду и да ме нађе , одвуче у своју канцеларију и све заврши телефоном и онда ја трапаво покушавам да му захвалим а он ме прекине .
- Ајде , не цмизди и губи се кући ! Пази ону децу , ајде ..
И то ми је била навика , да се јавим кад год сам у близини , ако је у гужви само да му махнем или се похвалим како сам све завршила сама. Али ми је значило да знам да је ту.
Није стигао да се пензионише , разболео се и умро. И све оне сузе на сахрани и касније туга кад помислим на њега није ме погодила снажно као први сусрет са човеком који га је заменио на послу. Тек тада сам схватила да га више стварно нема и да га неће више ни бити , ни да ме орасположи нити посаветује а ни помогне или ми сачува разум од хаоса у администрацији.
Можда много тражим , зар је мало што ми је сачувао детињство ?
И да ,нико није савршен а то не значи да није створен да га воле .