Dodje i taj dan. Kupili smo regal, dugo smo razmišljali gde će stajati, menjali mesta, svako se borio za sebe, svi smo ga želeli...Prvi regal u našoj kući. Da,da onaj od zida do zida, što više nije moderno, ali mi smo tada bili fascinirani.
Brojali koliko ima fioka, koliko im praznina u kojima sam već videla knjige. A nismo ih imali, samo sam znala da im je tu mesto, sigurno sam videla na tv-u. Volela sam knjige, tada još školske jer nisam bila dovoljno odrasla za nekakve druge npr beletristiku ili knjige književnih velikana.,
Komšinica je odavno imala regal. Regal pun knjiga. A, znate, pričali su da ih nije čitala, nego onako videla kao i ja da one popunjavaju te praznine, i kažu kupovala ih je na metre. Znala je da će neka neznalica pomisliti koliko je ona knjiga pročitala i diviti joj se. Bila je snob. Znala je da će "neko" njenu poziciju u životu videti kroz mnoštvo, nepročitanih knjiga!
Bila sam najmladja u kući i naravno nisam dobila priliku da nešto moje zasluženo dobije mesto u regalu. Nisam ja mislila na garderobu, stavila bih jednu školjku koju sam dobila za uspomenu, ili mislila sam... onaj ram u kojem je slika moje sestre i mene kao stvoren je da dobije tako lepo mesto jer slike dugo, dugo...ceo život pričaju životne priče onih koji su na njima. Međutim, držali su me daleko od njega. Slagali su u njega posteljinu, peškire, čaše, flaše i još svakakve gluposti.
Ali ne lezi vraže,posle malo vremena, kada su svi polegali, kradom sam došla do regala i svoju školjku i ram stavila tamo gde sam želela.
Puno je prošlo vremena, ukućani nisu nikada komentarisali dodatne uljeze na regalu, znali su oni, znali su da u mojoj glavi ima ideja, videli su po meni...
Eno ih i dan danas tamo. Skoro sve se povremeno menjalo samo oni ne.
Sada, dugo posle toga kada u mojoj kući ne postoji ni jedan regal od zida do zida, kada su ih zamenile komode i police, pomislih da donesem one moje uspomene...ali brzo svrnuh tu misao. I tamo gde su moje su, nikada ih niko neće uzeti, pomeriti a vala koliko sam scenarija napravila kako da ih smestim zaslužile su da tamo ostanu!!!
Brojali koliko ima fioka, koliko im praznina u kojima sam već videla knjige. A nismo ih imali, samo sam znala da im je tu mesto, sigurno sam videla na tv-u. Volela sam knjige, tada još školske jer nisam bila dovoljno odrasla za nekakve druge npr beletristiku ili knjige književnih velikana.,
Komšinica je odavno imala regal. Regal pun knjiga. A, znate, pričali su da ih nije čitala, nego onako videla kao i ja da one popunjavaju te praznine, i kažu kupovala ih je na metre. Znala je da će neka neznalica pomisliti koliko je ona knjiga pročitala i diviti joj se. Bila je snob. Znala je da će "neko" njenu poziciju u životu videti kroz mnoštvo, nepročitanih knjiga!
Bila sam najmladja u kući i naravno nisam dobila priliku da nešto moje zasluženo dobije mesto u regalu. Nisam ja mislila na garderobu, stavila bih jednu školjku koju sam dobila za uspomenu, ili mislila sam... onaj ram u kojem je slika moje sestre i mene kao stvoren je da dobije tako lepo mesto jer slike dugo, dugo...ceo život pričaju životne priče onih koji su na njima. Međutim, držali su me daleko od njega. Slagali su u njega posteljinu, peškire, čaše, flaše i još svakakve gluposti.
Ali ne lezi vraže,posle malo vremena, kada su svi polegali, kradom sam došla do regala i svoju školjku i ram stavila tamo gde sam želela.
Puno je prošlo vremena, ukućani nisu nikada komentarisali dodatne uljeze na regalu, znali su oni, znali su da u mojoj glavi ima ideja, videli su po meni...
Eno ih i dan danas tamo. Skoro sve se povremeno menjalo samo oni ne.
Sada, dugo posle toga kada u mojoj kući ne postoji ni jedan regal od zida do zida, kada su ih zamenile komode i police, pomislih da donesem one moje uspomene...ali brzo svrnuh tu misao. I tamo gde su moje su, nikada ih niko neće uzeti, pomeriti a vala koliko sam scenarija napravila kako da ih smestim zaslužile su da tamo ostanu!!!
