Quantcast

Једна...суза

tirano

Zainteresovan član
Poruka
233
Подешавам осјећања,на мало тврђе.Ваља ми разговарати са неким.Са неким ко ми је био превише драг.Нећу му попустити.Почећу оштро,затим ублажити.Само до границе пристојног а хладног.Све вријеме сам ја био тај који се повуче.Онај који на своју штету,крене уназад.Овај пут неће.То ће ваљда бити за пар дана.Ух што није данас.Нећу набрајати,не овога пута.У то коло се не дам више увући.Искрено кошта ме.Истрошим се,па данима не личим на себе.Од кад ме је,оставила иза себе,исти проблем.Због мене?Због мојих мана.Јесте баш.Како сам само зурио у врата,и замишљао како се отварају.Окренут леђима ослушкивао кораке,чији ли су.Болно сам ишчекивао додир длана,стресао се.Бојао се да изађем из куће,јер ће сви видјети колико ми фали.Не више ми не фали,јак сам.
Сусрет,прво на улици.Дугачко испружена рука,махинално.Затим је тргнем и климнем главом.Како си,превалим преко уста.У ушима ми звони.Добро,то добро ме кида.Опет климнем.Зар је морало данас ,јуче би лакше.Не изгледа добро,шта ли је?Како да питам.Питам ,неспретно и грубо.Би ми криво.Каже није ништа,а сјенка прелеће преко лица муњевито.Каже мило јој да ме види,радосна што ми добро иде.Плашила се каже,такво је вријеме.Како ћу се снаћи,у прво вријеме.За после знала је каже да нема бриге.Још би разговарали,али је грубо прекинух.Извукох се на неке обавезе, измишљене.
download (1).jpg

Грабио сам ка паркингу,замало су ме ударила кола.Само да се што прије удаљим и одложим,неодложно.Крајем ока примијетих да је остала на истоме мјесту,са руком у руци.У колима сам уздахнуо и заплакао,велике црне наочаре,чувале су ми понос.Код куће зграбих флашу,потегох гутљај,са сваким новим,био сам јачи.До пет после подне,био сам онај стари...Трудио сам се да не мислим о њој,није ишло.Са њом је почињао ,и завршавао сваки дан.Излазећи из зграде,осјетих поглед на себи,окренух се.Познаник из неког времена,ослови ме и пружи новине.Упитно сам га погледао и слегнувши раменима узео новине од њега.Рече да отворим задње стране.Гледала је у мене са читуље...А ја сам само држао новине.Вратио би их,како,све њене слике сам погужвао и побацао.Бар ова да остане.Чекао сам сакривен,иза споменика,да њена сестра са породицом оде.Да би ја могао да приђем.Однио сам јој један цвијет,моја посла.И он згужван и отучен.Замолили су ме гробари да се удаљим,и да не правим проблеме.Било је већ вече.
Ево и ових дана,свратим.Прошло је времена.Никада нећу опростити себи,што тај разговор није...Била је болесна,дошла је тај дан да се опрости.Знала је да је то наш последњи сусрет.
 

tirano

Zainteresovan član
Poruka
233
Poražavajuća sećanja...
Ne daj Bože da je istina...
:sad2:
Кад живимо гордо и поносно,без праштања.Ово је доста реална слика.
Дјеце растављених подитеља све више.И да истинит је мој страх,а прича је прича.Што би Милан Гутовић рекао"ако не шкоди"?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.