Прави заплети су једино они љубавни. Све остало су трице и кучине.
Био је уторак. Пао је, из мени непознатог разлога, одмах после понедељка, а пре једне кишне среде. Наизглед обичан јесењи уторак.
Дан је био блистав, сунчан, жут и црвен. Тежак од мириса и засићен бојама, баш као већина сунчаних дана у јесен. Пристигли дулеци лежали су по влажним и црним њивама. Кампања шећерне репе је трајала још од петка. Трактори иза којих су се клатиле прикључне машине су износили са њива масно блато и потписивали се њиме на асвалтним путевима. Мисли су биле натопљене мирисима пристиглих плодова. Био је то један од оних дана кад се Буцов, (грабљива риба), дигне и ствара екслпозије на воденој површини јурећи ситне рибице.
У таквим данима се већина зарадује животу, без неких посебних разлога. Дан у каквом ни највећи меланхолици не налазе риме и не пишу поезију, а постају необјашњиво сретни, оптимистични и сами себи непознати и чудни.
Ни врућ ни хладан. Ни тих ни ветровит. Само леп, некако свечан и светао од закошеног али упорног сунца. Блистао је свој кратки живот пуним сјајем, ко да зна да се нема времена и да је кратак, као и сви дани у јесен.
Ишао сам негде, а сасвим сигурно због нечег. Ја увек имам разлог кад идем негде. Само често заборављам разлоге кад је јесен сунчана. Ходао сам право, зверајући около са милион мисли и кратких импресија у глави, али без икаквог фокуса. Без амбиције и јасних жеља. Мисли су ми биле јато врабаца, које се час скупи у смислену дружину, час се распрши којекуде, без смисла и реда. Такве су мисли одмор.
Mост од гвожђа. Испод њега се зеленео широк канал под стражом врба и јасенова. На површини су лежали залепљени широки листови локвања. Вијугао је кроз пасторалу и губио се под насипом иза кога га је судбоносно чекао Дунав, да га раблеовски прогута. Тако је овде од увек. Неки кажу још од старе државе. Дунав је гутао речице, потоке, канале. Све од реда, сем оних које је, сплетом геогафских околности гутао Тамиш. А Тамиш је опет био проклет да заврши у Дунаву, па све дође на исто.
Са друге стране канала, у сред мале посађене шумице од багрема и неколико каисија, налази се једна кућица. Више колиба него кућица. У њој сиротињски живе два дечака са самохраном мајком. Један 15, други 9 година. Оца, или очеве не познају. Једва се прехрањују надничењем и свакојаким пословима код оних који имају земљу. Кад је овај млађи пунио 9 година, нико му није дошао и није добио ни један поклон. Онда је старији одлучио да направи гозбу за његов рођендан. Сачекали су да падне ноћ, па пошто је било време кад парадаиз стиже, отишли су кришом заједно до једне туђе баште са парадаизом. Онда је старији рекао:
- Нецо, срећан ти рођендан. Једи Нецо парадаиз до миле воље. Колико хоћеш. То ти је од мене за рођендан.
И Неца је јео колико год је могао. Старији брат није. Њему није био рођендан.
Сељаци су их псовали, јер су на њих сумњали, а мени је све то било поетично и ранило ме негде под срце.
На крају моста, с обе стране, као дежурне, стајале су две врбе.
Ту сам је видео први пут.
Стајала је у положају освајача након битке. Безбрижно а можда и охоло. А опет, у начину на који је била наслоњена на ограду, видело се нешто што је указивало на то да сваког часа може да се спусти и помогне неком да устане. Ја иначе верујем да људи, друге људе могу да гледају одозго, само кад се сагињу да им помогну да устану и ни у ком другом случају. Но елеганција и женственост су избијали из ње и ширили се у концентричним круговима тако јасно да нема тога ко би приметио било шта друго.
Висока и стасита, са тешком и сјајном косом која јој је била везана у масиван реп и падала до пола леђа, одавала је утисак особе са челичним здрављем. А здавље, само за себе, је једна врста неодољиве лепоте. У ствари, била је лепа на све познате и непознате начине, и то се видело одмах. Коса јој је била црна ко слутња, или ко задњи сат пред зору. Од раздељка на средини главе, одвалио се један дебели прамен који је падао преко ока и био путоказ за десни образ који је био је тамнопут. Но, не толико да не би могао да се зацрвени кад се пење уз степенице, ил кад се нечег тајног случајно сети.
Била је пола у хладу а пола на сунцу. Око њене главе, на сунчаној половини, хиљаде честица је лебдело и пресијавало се на сунцу, што је целом призору давало нарочиту атмосферу.
Било ми је сасвим нормално да проговорим и да јој се обратим. Она ме је гледала директно у очи, сасвим мирно, безбрижно. Исто онако како је гледала жапце у води коју секунду раније.
Била је од оних девојака, које имају такав ореол да мушкраци пред њима причају искључиво неповезане глупости. Од оних, због којих чак и најпаметнији застану на крају сваке реченице, па преиспитују изречено, и увек, као по правилу, буду незадовољни изреченим и горко се и дуго кају што су рекли баш то што су рекли. Касније кад остану сами са собом, дуго нижу у својим главама савршене реченице, мучећи себе недоумацама које су сами себи неметнули. Све то, наивно верујући да их је чула кад су говорили, или да јој њихове речи ишта значе. А нити су јој значиле, нити их је чула. Огрнута у сопствену машту, загледана у себе, трагала је само за наговештајима и могла је да се прене само на изазов директног обраћања, или на крајњи апсурд.
-Извини, да ли овај пут води у овом правцу?
То је иначе био једини пут за било где.
Гледала ме је секунд запрепашћено, а онда се насмејала дечијим широким осмехом и њиме напунила цео Банат.
,,Да. Па то је једини пут. Нема другог. Имаш ли још нешто тако да ме питаш?
- Имам. Јесам ли ја мусав од доручка?
- Ниси. Да си још и мусав уз остало, пустили би керове на тебе за сваки случај.
- Па што ме гледаш тако
- Како?
- Сладострасно.
Ту је почела да се смеје искрено.
- Па ти си духовит. Ето изненађења. Пре свега си духовит као појава. Чим сам те видела, било ми је смешно. Идеш ли у овом правцу?
Отоплила је нагло, а то је иначе био једини правац.
- Знам да идемо у истом правцу. Знао сам то још од ономад. А другог пута и нема.
Бринуо сам да ме не одају ознојени дланови, ил неки други знак слабости коју сам осећао од њеног мириса. А мирисала је на колаче, на чисту постељину и на пециво. На изглед обично. А опет, мени се коса коврџала од тога и нисам имао појма куда идемо. Могли смо мирне душе да ходамо тако, док нам неко не затражи пасош на неком страном језику.
Да је било ко слушао наш надреални разговор, мислио би да смо сишли с ума. Но нама је све био потпуно смислено и занимљиво.
Кад ми је рекла име, знао сам о коме се ради, и ако сам је тад срео први пут. Клинци су је помињали кад су се домунђавали на станицама и на дангубама. О њој су, за чудо, говорили сву истину.
- Где идеш?''
- Ја сам планинар. Пошла сам да планинарим. Хтела бих да се попнем на највиши врх овде.''
Око нас је пуцао Банат, сав у хоризонталама и гладак ко језеро без ветра.
- Замисли да крадеш зимницу, и попни се на прсте да је дохватиш.''
Одмах је урадила то без икаквих питања.
- Е сад си на највишем месту у околини. А зашто хоћеш да се попнеш на највиши врх?''
- Одкуд знам. Видиш да је сунчано а да је јесен. А ја имам планинарски инстинкт
Сад је већ звучала присно, као сашаптавање за „ међу нама“
Пут је водио тамо, а другог није било. Крајње природно, ухватила ме је испод руке, док је причала неке бесмислице које у опште нисам разумео. Само сам осећао да јој рука гори, од чега су ми црвенеле уши, а пулс ми снажно добовао у слепоочници. Безуспешно сам покушавао да се сетим нечег духовитог и да будем занимљив, а то је било до те мере трапаво, да сам сам себи био комичан. Но изгледа да јој то није требало и да јој није било важно. Повремено је бацала косе погледе на мој профил и то је код ње изазивало неки збуњени смех, а био је наизглед обичан јесењи уторак. Дан је био блисатв, жут, црвен и кратак, и ми се више нисмо раздвајали.
Био је уторак. Пао је, из мени непознатог разлога, одмах после понедељка, а пре једне кишне среде. Наизглед обичан јесењи уторак.
Дан је био блистав, сунчан, жут и црвен. Тежак од мириса и засићен бојама, баш као већина сунчаних дана у јесен. Пристигли дулеци лежали су по влажним и црним њивама. Кампања шећерне репе је трајала још од петка. Трактори иза којих су се клатиле прикључне машине су износили са њива масно блато и потписивали се њиме на асвалтним путевима. Мисли су биле натопљене мирисима пристиглих плодова. Био је то један од оних дана кад се Буцов, (грабљива риба), дигне и ствара екслпозије на воденој површини јурећи ситне рибице.
У таквим данима се већина зарадује животу, без неких посебних разлога. Дан у каквом ни највећи меланхолици не налазе риме и не пишу поезију, а постају необјашњиво сретни, оптимистични и сами себи непознати и чудни.
Ни врућ ни хладан. Ни тих ни ветровит. Само леп, некако свечан и светао од закошеног али упорног сунца. Блистао је свој кратки живот пуним сјајем, ко да зна да се нема времена и да је кратак, као и сви дани у јесен.
Ишао сам негде, а сасвим сигурно због нечег. Ја увек имам разлог кад идем негде. Само често заборављам разлоге кад је јесен сунчана. Ходао сам право, зверајући около са милион мисли и кратких импресија у глави, али без икаквог фокуса. Без амбиције и јасних жеља. Мисли су ми биле јато врабаца, које се час скупи у смислену дружину, час се распрши којекуде, без смисла и реда. Такве су мисли одмор.
Mост од гвожђа. Испод њега се зеленео широк канал под стражом врба и јасенова. На површини су лежали залепљени широки листови локвања. Вијугао је кроз пасторалу и губио се под насипом иза кога га је судбоносно чекао Дунав, да га раблеовски прогута. Тако је овде од увек. Неки кажу још од старе државе. Дунав је гутао речице, потоке, канале. Све од реда, сем оних које је, сплетом геогафских околности гутао Тамиш. А Тамиш је опет био проклет да заврши у Дунаву, па све дође на исто.
Са друге стране канала, у сред мале посађене шумице од багрема и неколико каисија, налази се једна кућица. Више колиба него кућица. У њој сиротињски живе два дечака са самохраном мајком. Један 15, други 9 година. Оца, или очеве не познају. Једва се прехрањују надничењем и свакојаким пословима код оних који имају земљу. Кад је овај млађи пунио 9 година, нико му није дошао и није добио ни један поклон. Онда је старији одлучио да направи гозбу за његов рођендан. Сачекали су да падне ноћ, па пошто је било време кад парадаиз стиже, отишли су кришом заједно до једне туђе баште са парадаизом. Онда је старији рекао:
- Нецо, срећан ти рођендан. Једи Нецо парадаиз до миле воље. Колико хоћеш. То ти је од мене за рођендан.
И Неца је јео колико год је могао. Старији брат није. Њему није био рођендан.
Сељаци су их псовали, јер су на њих сумњали, а мени је све то било поетично и ранило ме негде под срце.
На крају моста, с обе стране, као дежурне, стајале су две врбе.
Ту сам је видео први пут.
Стајала је у положају освајача након битке. Безбрижно а можда и охоло. А опет, у начину на који је била наслоњена на ограду, видело се нешто што је указивало на то да сваког часа може да се спусти и помогне неком да устане. Ја иначе верујем да људи, друге људе могу да гледају одозго, само кад се сагињу да им помогну да устану и ни у ком другом случају. Но елеганција и женственост су избијали из ње и ширили се у концентричним круговима тако јасно да нема тога ко би приметио било шта друго.
Висока и стасита, са тешком и сјајном косом која јој је била везана у масиван реп и падала до пола леђа, одавала је утисак особе са челичним здрављем. А здавље, само за себе, је једна врста неодољиве лепоте. У ствари, била је лепа на све познате и непознате начине, и то се видело одмах. Коса јој је била црна ко слутња, или ко задњи сат пред зору. Од раздељка на средини главе, одвалио се један дебели прамен који је падао преко ока и био путоказ за десни образ који је био је тамнопут. Но, не толико да не би могао да се зацрвени кад се пење уз степенице, ил кад се нечег тајног случајно сети.
Била је пола у хладу а пола на сунцу. Око њене главе, на сунчаној половини, хиљаде честица је лебдело и пресијавало се на сунцу, што је целом призору давало нарочиту атмосферу.
Било ми је сасвим нормално да проговорим и да јој се обратим. Она ме је гледала директно у очи, сасвим мирно, безбрижно. Исто онако како је гледала жапце у води коју секунду раније.
Била је од оних девојака, које имају такав ореол да мушкраци пред њима причају искључиво неповезане глупости. Од оних, због којих чак и најпаметнији застану на крају сваке реченице, па преиспитују изречено, и увек, као по правилу, буду незадовољни изреченим и горко се и дуго кају што су рекли баш то што су рекли. Касније кад остану сами са собом, дуго нижу у својим главама савршене реченице, мучећи себе недоумацама које су сами себи неметнули. Све то, наивно верујући да их је чула кад су говорили, или да јој њихове речи ишта значе. А нити су јој значиле, нити их је чула. Огрнута у сопствену машту, загледана у себе, трагала је само за наговештајима и могла је да се прене само на изазов директног обраћања, или на крајњи апсурд.
-Извини, да ли овај пут води у овом правцу?
То је иначе био једини пут за било где.
Гледала ме је секунд запрепашћено, а онда се насмејала дечијим широким осмехом и њиме напунила цео Банат.
,,Да. Па то је једини пут. Нема другог. Имаш ли још нешто тако да ме питаш?
- Имам. Јесам ли ја мусав од доручка?
- Ниси. Да си још и мусав уз остало, пустили би керове на тебе за сваки случај.
- Па што ме гледаш тако
- Како?
- Сладострасно.
Ту је почела да се смеје искрено.
- Па ти си духовит. Ето изненађења. Пре свега си духовит као појава. Чим сам те видела, било ми је смешно. Идеш ли у овом правцу?
Отоплила је нагло, а то је иначе био једини правац.
- Знам да идемо у истом правцу. Знао сам то још од ономад. А другог пута и нема.
Бринуо сам да ме не одају ознојени дланови, ил неки други знак слабости коју сам осећао од њеног мириса. А мирисала је на колаче, на чисту постељину и на пециво. На изглед обично. А опет, мени се коса коврџала од тога и нисам имао појма куда идемо. Могли смо мирне душе да ходамо тако, док нам неко не затражи пасош на неком страном језику.
Да је било ко слушао наш надреални разговор, мислио би да смо сишли с ума. Но нама је све био потпуно смислено и занимљиво.
Кад ми је рекла име, знао сам о коме се ради, и ако сам је тад срео први пут. Клинци су је помињали кад су се домунђавали на станицама и на дангубама. О њој су, за чудо, говорили сву истину.
- Где идеш?''
- Ја сам планинар. Пошла сам да планинарим. Хтела бих да се попнем на највиши врх овде.''
Око нас је пуцао Банат, сав у хоризонталама и гладак ко језеро без ветра.
- Замисли да крадеш зимницу, и попни се на прсте да је дохватиш.''
Одмах је урадила то без икаквих питања.
- Е сад си на највишем месту у околини. А зашто хоћеш да се попнеш на највиши врх?''
- Одкуд знам. Видиш да је сунчано а да је јесен. А ја имам планинарски инстинкт
Сад је већ звучала присно, као сашаптавање за „ међу нама“
Пут је водио тамо, а другог није било. Крајње природно, ухватила ме је испод руке, док је причала неке бесмислице које у опште нисам разумео. Само сам осећао да јој рука гори, од чега су ми црвенеле уши, а пулс ми снажно добовао у слепоочници. Безуспешно сам покушавао да се сетим нечег духовитог и да будем занимљив, а то је било до те мере трапаво, да сам сам себи био комичан. Но изгледа да јој то није требало и да јој није било важно. Повремено је бацала косе погледе на мој профил и то је код ње изазивало неки збуњени смех, а био је наизглед обичан јесењи уторак. Дан је био блисатв, жут, црвен и кратак, и ми се више нисмо раздвајали.
