Praznina ostaje da zjapi
ambis
kao crna rupa
kao pukotina u samoj realnosti
kroz koju migolji se crnilo
koje guši svetlost
a ja na rubu balansiram i dalje
posmatram je kako vuče
Želim da uskočim
da me odnese
da im dam ono što žele
nek se slade tim mislima
u pravu su
slab sam
krhk sam
uspeli su da me slome
I onda moj inat
taj divljački nagon
ta želja da ne dam nikom ono što od mene želi
vuče me nazad
hvata za rogove i gura
glavom kroz zid
na oluje
na zmajeve
na eldrič stvorenja
isukanog mača
Znam
običan čelik
tu ništa ne vredi
al ja ipak stojim
ne dam se bez borbe
Nakaza
Čudovište
Nemoralan
Nenormalan
ma sve sam od toga
nek pričaju
nek šapuću za mnom
Iskovaću štit od toga
sačiniću sebi oklop
bolji
jači
odporniji ovog puta
Dete sam...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Gledala sam "Matrix", probudila se u njemu, čitala "Buđenje" Entoni de Mela, probudila se i u njemu,
upražnjavala razne tehnike da se što pre probudim, ali nijedna metoda nije uspela ekspresnije da
deluje kao što je to današnji naslov u žutarama: "LOVA DO KROVA ZA NOVU GODINU"
Lepo piše: "Pevači zakazali i ugovorili novogodišnje nastupe i cene za "najluđu noć""
Nedavno su nas žutare obavestile da su cene "običnih" tezgi skočile za nekoliko puta, pa su samim
tim "razumne" cene za novogodišnju noć...
Volim "izvore bliske estradi", bez kojih bi živeli, bogme i umrli u neznanju... Elem, "izvori bliski estradi"
su otkrili da je potražnja estradnih pevača i pevačica izuzetno velika i da ne treba da budemo šokirani
njihovim honorarima...
Zaboli me do smrti
kad oboje smo ljuti,
kad završimo dvoboj
i koplja bacimo...
Ti i ja, ko i uvek,
gluvi na izvinjenja,
kad nema poverenja
sve bitke gubimo...
Zaboli me do smrti
kad slušalica ćuti
i tišina svoje
pesme odsvira...
Svako u svom bolu
za rane se drži,
a da "izvini" ne kaže,
pa ko duže izdrži...
Samo ti i ja...
do izdaha...
dva veterana
i beskrajna ćutanja...
Samo ti i ja,
bez predaha...
i ponos kad izme
sve u svoje ruke...
I UBIJE LJUBAV
IZ PONOSA...
Ja sam staromodna cura...
Volim kuće prizemljuše krastavih zidova
sa dvorištima krcatim starudijama,
umesto oblakodera i apartmana
u kojima se budim i spavam...
Muškatle u prozorima i u loncima na tufne
vise volim od imitacija, od veštaka...
Ja sam staromodna cura
što vise voli vespe umesto automobila,
tandrkanje tramvaja i kloparanje parnjače
vise od zvižduka mlaznjaka...
Puteljke umesto avenija i bulevara,
kojima moje potpetice odzvanjaju...
Ja sam staromodna cura
što voli miris opranog veša
kog vetar naduvava
do mog lica, preko mog nosa...
I sve ono što veje iz predhodnog života.
Ja sam staromodna cura...
Jos slušam longplejke i kuckam na Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim....
Volim da mi dasa pripali cigaretu,
otvori vrata...
Ne daj da te prevarim.
nemoj da te prevari lice koje nosim.
Jer nosim masku, hiljadu maski,
maske koje se bojim da skinem,
a ni jedna od njih nisam ja.
Pretvaranje je moja druga priroda,
ali nemoj da te prevarim.
Molim te, Boga radi, ne daj da te prevarim.
Ostavljam utisak da sam siguran,
da je poverenje moje ime i smirenost moja igra,
da su moje vode mirne,da ja svime upravljam,
i da mi niko nije potreban.
Ipak,
ne veruj mi.
Moja površina izgleda mirna,ali to je
samo maska,uvek drukčija i koja me krije.
Ispod nje nema smirenosti.
Ispod nje je zbrka,strah i usamljenost,
Ali to krijem.Ne želim da to neko sazna.
Plašim se pomisli da neko vidi moju slabost i strah,
,zato stalno stvaram maske da se sakrijem,
lagodnu prefinjenu fasadu...
Још не могу да причам о њој без да, при прецизирању, кажем ,,моја". Навикла сам. Од 2009. смо као BFF. Добро, ово друго F је сад дефинитивно отишло у першун (и B за њим), али чињеница је и да смо биле блиске и да има ствари о мени које само она зна. Писала сам о њој некад прије, нећу више да се враћам на то. Врата сам затворила, свјетло је остало упаљено. Да види, ако пожели да се врати кад буде у проблемима. Надам се само да ћу бити довољно велик човјек да јој отворим врата. Небитно. Научила сам да живим без ње. Некако, кад сам осјетила да ми се пријатељство са њом клима, почела сам интензивно да обнављам стара пријатељства и стварам нова.
Причала бих о једном новом. Обојеном љубичастом бојом. Не знам зашто, али ето. Углавном, овој...
Kao što ljudi čeznu za slobodom, a kad je dobiju ne znaju šta bi s njom, pa je se dobrovoljno odriču, shvatajuci da im je tako lakše nego da budu odgovorni za nju,
tako, i kad nadjemo dobre ljude, ne preostaje nam ništa drugo nego da ih javno optužimo za neko naše zlo, svhatajuci da je lakše da svoj problem damo njima nego da se sami nosimo s njim, a sve u nadi da ce nam ga oni rešiti.
Kad se sledeći put zapitamo zašto ne živimo u boljem svetu i medju boljim ljudima, treba samo da se pogledamo u ogledalo, i budemo iskreni prema sebi samima, u pokušaju da razumemo zlo koje svesno, a posebno nesvesno činimo drugima.
Mi znamo da je svako zlo za neko dobro, jedino što najčesce na to gledamo samo iz sopstvenog ugla, čineci zlo, a...
Gde da pobegnem
od bola
u tvoje krilo
pod tvoju kosu
da se ušuškam
ne smem
do tebe most je srušan
u tvoje misli ne mogu
jer tu za mene nema mesta
Prokleto polje lavande
uvelo je
da li ga je bilo?
Da li sam ja to sanjao?
i zašto sam sada budan
zašto me trovanje
onim slatkim rečima
malo previše zašečernim
da se sakrije gorčina divljeg badema
kao u Agatinim romanima
cijanid u njemu
zašto me nije odnole tamo
da ostanem
Gde da odem kad tamo ne mogu?
Свет снова док га сањамо за нас је потпуно реалан свет. Не можемо имати искуство тог света сада док смо "будни", али у тим тренуцима док га сањамо тај свет за нас је реалан.
Једном сам некако дошао до сновиђења и усред сна запитао сам себе да ли је овај свет око мене реалан? Да ли је обојен? И обратио сам пажњу на боје. И да, снови јесу обојени. Наше сећање на снове је црно бело и нејасно, баш као што су црно бела и нејасна сећања о прошлом минуту на овом свету а кога се сећамо. Морам споменути узгред и случај од недавно, када сам усред сна дошао до целокупног знања које имам сада. Наиме, неком лику из сна сам објашњавао један филозофски проблем са свом јасноћом и логиком овог будног стања.
Али, да се вратимо оном "пре и после". Као...
tvoj komp danas ide na pregledanje sadrzaja jer pokusavamo izvaditi ono najbolje iz njega,iz tebe koja si me na ovom mestu sa svojim lucidnim razmisljanjima osvojila...sta ocekujem od
toga_ samo ne gubljenje tebe iz secanja,nastavljam u istom stilu,prizivam tu idilu koja sa strane izgleda obicno ali u mom mentalnom stanju je poseban svet u koji si me pozvala ili ja tebe...to sto odatle izvucem dacu svima na koriscenje jer imao sam te samo za sebe neka i drugi osete te misli koje su mi nocima bile sve a nas jedini znak raspoznavanja bili su stihovi i lude misli kojima smo se iznenadjivali....
U ime svih nas iz sedamdeset i neke
Na zakletvu Tabu ja spevala sam stih
Ne spominjem prošlost i nickove daleke
Jer došla sam tek posle njih
Al Krsta pred nama još klonova skriva
i preti nam preti ko duboki vir
Ja znam da nas čeka još sto ofanziva
jer moramo čuvati mir
U nama je sudbina budućeg spama
a nekima se baš i iebe za nju
Kroz vene nam protiče krv forumaša
i mi znamo zašto smo tu
Računajte na nas
Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok
jer slušamo ploče i sviramo rok
Al negde u nama je ljubavi plam
i kažem vam šta dobro znam
računajte na nas
:zkez:
Proklet da sam
što krvavo srce izčupah
iz grudi i tebi u ruke dadoh ga da kuca
a ti mi ga baci u prašinu
i ugazi
Gde je srce bilo
gnojava je rana
po njoj gmižu crvi
jer još nije srasla
niti će i srasti
Prokletnice
raspadaj se
veni
crvljaj se i truni
ti sada za njim
a ja ću za tobom
podrazumeva brzinu necijeg ubadanja tacnog resenja.
Treba obratiti paznju na dva bitna elementa:
1. brzina - neki brze a neki sporije ubadaju resenje - to odredjuje da li je neko visoko, prosecno ili nisko inteligentan - cinjenica je medjutim da ce svi doci do resenja, jedino je pitanje vremena.
2. tacnost - ne treba poseban komentar - netacno resenje nije resenje
E, sad, za koj moj nam treba brzo resenje za bilo sta? Gde se mi to bas toliko zurimo?
Mozemo mi to i polagicko i natenane i sa uzivanjem u putu. I bez medjusobnih nesporazuma, zavisti i napada.
Ovo mi je treci blog post u protekla 2 dana. Dodje nesto kao triBlogija. Ovo nije nova zamisao, stara je barem 15tak godina, iz nikad objavljene knjige 'kratkih misli koje dugačko znače'.
Tako jedno jutro se probudim, lep suncan dan, izadjem na terasu, pogledam u nebo i u more, i dodjem do sledeceg zakljucka:
Sreća nema razlog!
(ambijent apsolutno nema veze sa izjavom, ono što mnogo više ima veze sa izjavom je neko duže samoposmatranje)
Mnogo kasnije, prica mi jedan drugar koji je jedno vreme radio u Africi. Kaze - 'Šetam ja tako putem, i u sred ničega i nedođije, sretnem nekog lokalnog lika. Ja u teškim mislima, zabrinut, treba svašta nešto da uradim na nekom projektu, i sve mi je životno potaman, sve imam što mi treba, ali...
Izgubiš svoje mesto pod zvezdama, neko ga surovo otme i onda lutaš.
Lutaš testirajući svoje granice izdržljivosti. Padneš, ustaneš, ideš dalje, opet padneš, ogrebeš kolena, ne mariš, produžavaš dalje...neko te gurne, ustaneš, otreseš prašinu sa sebe, zahvališ se, i obećaš sebi da ces sledeći put više paziti.
Kažu da Bog ti nikada ne daje ono što ne možeš podneti. Lepi momenti nas ćine srećnim, teški momenti od nas prave čoveka.
Ne valja planirati, planovi se nikad ne ostvare.
Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same.
Tamo odakle sam došla više nije moj dom.
Neki ljudi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.
Tamo gde sam stigla našla sam zagrljaj, našla sam...
Može li cvijetak
latica nježnih
bez sunca zraka
i kapi iz oblaka
iz suhe zemlje
u tami mraka
može li cvijetak
latica nježnih
da miris rađa
tananim stasom
da se diči
raskošjem lati
ugodu pogledu daje
bez vode i sunca
može li da opstaje?
Može li srce
što ljubavlju plamti
bez onog
što u njem vatru raspali
može li srce
u grudima sa radošću da bije
ako kraj onog što ga ljubi nije.
Ako mi uzbereš cvijetak
što bez sunca i vode živi
za šutnju što mi daješ
srce će prestati da te krivi.
Jesen opet miriše
na kosu boje suvog lišća
na kupinovo vino
na karmin boje trule višnje
na šarene laži
I jesenju maglu
i nju
svijenu u veo
ne
nisam to video
samo sam čuo
da je bio
lepršav
ko magla
I ti mi nekad
zamiriše na nju
onako blago
kao nekakakav fantomski miris
kao sećanje na ukus
kupinovog vina
lepljivog
slatkog
tog istog karmina
ne
to nije to vino
nije isti karmin
nije to taj veo
to je samo jesen
je nesposobnost pojedinca da snosi posledice krsenja drustvene norme, birajuci mimikriju, a bez obzira na to, da li drustvena norma ima smisla, ili ne.
Ako ne zelite da budete licemerni, jednostavno, slobodno prdn.te u crkvi, i bice vam oprosteno.
Одбијам да будем неправедна
И да пишем о теби
Који ниси ту.
Одбијам да трошим речи љубави
Све припадају теби
Који ниси ту.
Покушала би да пишем о њему
Спасу од туге за тобом
Који ниси ту.
Неправедна би била свака реч
И према њему и теби
Који ниси ту.
Њему не би значиле ништа
Јер он ме има, отима од тебе
Који ниси ту.
Тебе би болеле речи о њему
Као и о љубави према теби
Који ниси ту.
Одбијам да будем неправедна
Зато ћутим о њему и о теби
Који ниси ту.
Ne, ne pitaj me tko sam sada,
niti zašto sam se promenila.
Ne pitaj me tko sam posle tebe,
niti tko želim biti...
Jer znaš....
Pretvorio si me u šapat vetra,
na tebi je hoćeš li ga poslušati
i razumeti tko sam doista sada...
Negde daleko, neki seljak je imao samo jednog konja. Jednog dana, taj konj mu pobegne.
Sve njegove komšije se sažalile: “Mnogo nam je žao, izgleda da baš nemaš sreće”.
Čovek je rekao: “Videćemo”...
Nekoliko dana kasnije, njegov konj se vratio i sa sobom doveo još dvadesetak divljih konja.
Sad je čovek, zajedno sa sinom, napravio smeštaj za sve konje. Komšije se opet skupile i
govorile: “Čestitamo, mora da si sad mnogo zadovoljan!” Čovek je samo rekao: “Videćemo”...
Jedan od divljih konja je udario seljakovog sina i polomio mu obe noge.
Sve komšije su govorile: “Tako nam je žao, užasno je to što se dogodilo. Mora da si veoma
uzrujan. To je teška nesreća.” Čovek je samo rekao: “Videćemo.”
Zemlja je ušla u rat i svi sposobni...
Прије него што почнем писанију, хтјела бих свима вама да захвалим. Волим што могу да вам пишем о свему што на ову моју луду памет падне (и разбије ми главу приликом пада), волим и што ми најчешће отпишете, а и што ће блог убрзо да почети да врши улогу мог психомајстора, тако ми се чини.
Углавном, виртуелни другари хвала вам.
Елем, оно о чему сам хтјела да пишем је храна, заправо, мој однос према храни. Дакле, занемарићу што у црвеним данима једем ко ала, за то постоји научно објашњење, али храна је... Не знам. Нешто што је објективно неопходно. У нормалним количинама. Трик је у томе што ја тај моменат нормалне количине и немам баш. Док радим, вазда су неке грицкалице (и лонац кафе) поред мене, и ја ту нешто као једем, а заправо...
Kažes da ti nedostajem,
A bilo bi mudro prećutati,
Jer nisam ja ta koja je otišla,
A ti ne smeš znati da sam još uvek tu..
Kažeš da ti nedostaju moji stihovi...
Bilo bi mudro prećutati ove,
Jer je očigledno koliko te u njima ima,
A ti ne smeš znati da još pišem o tebi.
Maziš me stihovima,
A bilo bi bolje da si produžio ćutati
Jer zašto bi me tužnim rečima mazio, pored deset prstiju,
A ja ne smem da misllim o tome...
Gledaš me tim staklasto svetlucavim očima,
A bilo bi bolje da si skrenuo pogled
Jer mogla bih pročitati nešto što u njima ne piše,
A ja ne smem da umišljam da me u njima ima.
Kažeš da sam jedina vredela,
A bilo bi bolje prećutati,
Jer mogla bih da poverujem,
A ti ne smeš znati da još verujem u tebe.
Kazeš da još...
Napolju je padala odvratna kiša. Ona teška, najgušća. Konj je ušao u bar.. i stresao kišobran. Jednom brzim i kratkim pogledom stavio je do znanja barmenu da mu sipa njegovo omiljeno piće. Barmen je već znao šta treba da radi. On je bio uverziran a naposletku Konj je bio stari gost. Konj skinu šešir a potom krajeve kaiša od mantila stavi u njegove džepove. Dok je odlučnim koracima prilazio starom mestu, stolici pored šanka, pogledom je osmotrio ambijent. Kao i obično.. puno dima. Uglavnom iste drugačije face. Svako u svom problemu. Svako iz svoje muke utopljen u nepreglenim tugama i dubinama čaše. Sažaljevao je taj narod. Ponekad bi mu se i gadio. Ali se nikad nije osetio drugačijim od njih. Sedajući za barsku stolicu.. Konj izbvadi...
Jesenje veče
opor i hladan zrak
u krošnji ogoljeloj
spava mrak.
Nad gradom
magle guste snop
ušuškan mjesec
spava k'o top.
Nad rijekom
sanja drveni most
zaboravljen korak
što njim će proć'.
Oporo diše jesenja noć
na oknima ostavlja
zamagljena daha trag
dok plamičak pucketa i sja.
Hegel: "Filozofija bez srca i vera bez intelekta su apstrakcije bez istinskog života, znanja i vere. Čovek koga filozofija ostavlja hladnim i čovek koga prava vera ne prosvetljava, mogu biti sigurni da je greška u njima, a ne u znanju i veri. Prvi je još uvek stranac filozofiji, drugi veri."
- Ljudi koji pristupaju filozofiji samo intelektom, ali ne i srcem, kao i oni koji veruju bez da razumevaju ne prodiru u srž filozofije i vere. Za oboje je potrebno celo, a ne polovično biće.
Kada filozofija i vera nema dubinu ne može pokrenuti i prosvetliti istinskog filozofa i vernika. Tada nije greška u njima, već u površnoj filozofiji i veri.
------------
“Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što...
Sve je teško!
Samo se čini lako,
A teško je.
Na usnama trag pepela,
još mogu ljubiti s njima,
ali teško je.
Stojim sama,
ogoljena,
sa pitanjima bez odgovora,
ispred bunara želje i iluzije,
Teško je,
nasititi vučicu u duši,
žednu za smislom i iskrenosti,
u ovo vreme laži i besmisla,
kad se zavist i zloba prodaju kao hleb,
pa kad ti u grlu stane,
nema ni kap nade,
da progutaš i svariš.
Teško je,
biti prisutan, a otsutan,
po tuđoj želji i potrebi,
sve je teško, ljubav, osmeh, poljupci,
plač koji potrese telo.
Teško je,
ako ne i nemoguće,
nagovoriti klovna da ostane,
valjda je to neko pravilo,
nasmejati publiku i otići,
dok traje predstava,
ne i ostati zauvek.
*Sa konkursa na Književnosti
Moja tajna tiha si,
Hodaš gradom mojih misli,
i sve češće kucaš na vrata mog srca.
Moja tajna tiha si,
cvetaš kroz moje proleće
i veneš u mojoj jeseni.
Moja tajna tiha si,
samo o tebi sanjam,
Sanjati je besplatno, buđenje se plaća.
Malo po malo
kap po kap
nestaje moja snaga
lome se nade
snovi isparavaju
i ostaje
samo praznina
zaglušujuće tiha
gusta
kao mastilo crna
i ja se davim u njoj
Eho neke bledunjave svetlosti
koje se idalje držim
i on se gubi
ni to nema smisla
neće me spasiti
ne može
uzalud je sve
I moje sulude ideje
ti glupi trenutci
samozavaravanje
da mogu pomoći nekom
ja koji ni sebi ne mogu
suludo je
besmisleno
Odavno sam prazan
istrošen
i uzalud tražim nešto
da popunim prazninu
a ona zjapi
kao crna rupa
traži još
traži sve
dok ne isuši
dok ne iscrpi
i ostavi ljušturu
praznu
kakav sam i ja
Hladna entropija
to je trag
koji za sobom ostavljam
jedno veliko ništa
koje guta
i proždire sve
što dotaknem
što požlim
Zato su moji snovi prazni
znato ja ne...