Прије него што почнем писанију, хтјела бих свима вама да захвалим. Волим што могу да вам пишем о свему што на ову моју луду памет падне (и разбије ми главу приликом пада), волим и што ми најчешће отпишете, а и што ће блог убрзо да почети да врши улогу мог психомајстора, тако ми се чини.
Углавном, виртуелни другари хвала вам.
Елем, оно о чему сам хтјела да пишем је храна, заправо, мој однос према храни. Дакле, занемарићу што у црвеним данима једем ко ала, за то постоји научно објашњење, али храна је... Не знам. Нешто што је објективно неопходно. У нормалним количинама. Трик је у томе што ја тај моменат нормалне количине и немам баш. Док радим, вазда су неке грицкалице (и лонац кафе) поред мене, и ја ту нешто као једем, а заправо нутритивна вриједност не да је 0, него је у минусу. Кад сам нервозна, опција а) је да не једем апсолутно ништа, опција б) је да једем ко термит. Е сад, ако је опција а) у питању онда завршетак стресног периода прославим тако што схватим колико сам заправо гладна и наједем се ко три прасета (да, она из бајке). Опција б) је углавном изазвана жељом да проблем који ме стресира закопам, па онда почнем да замишљам како ћу и проблем да поједем. Само што бих послије од њега највјероватније три дана имала киселину и смрдјело би ми из уста.
Вољела бих да научим да контролишем периоде кад сам термит и периоде кад једем колико и канаринац на дијети. А опет, ако икс дана једем као термит, па након тога будем канаринац дијеталац, то се изнивелише. Или не?
Углавном, виртуелни другари хвала вам.
Елем, оно о чему сам хтјела да пишем је храна, заправо, мој однос према храни. Дакле, занемарићу што у црвеним данима једем ко ала, за то постоји научно објашњење, али храна је... Не знам. Нешто што је објективно неопходно. У нормалним количинама. Трик је у томе што ја тај моменат нормалне количине и немам баш. Док радим, вазда су неке грицкалице (и лонац кафе) поред мене, и ја ту нешто као једем, а заправо нутритивна вриједност не да је 0, него је у минусу. Кад сам нервозна, опција а) је да не једем апсолутно ништа, опција б) је да једем ко термит. Е сад, ако је опција а) у питању онда завршетак стресног периода прославим тако што схватим колико сам заправо гладна и наједем се ко три прасета (да, она из бајке). Опција б) је углавном изазвана жељом да проблем који ме стресира закопам, па онда почнем да замишљам како ћу и проблем да поједем. Само што бих послије од њега највјероватније три дана имала киселину и смрдјело би ми из уста.
Вољела бих да научим да контролишем периоде кад сам термит и периоде кад једем колико и канаринац на дијети. А опет, ако икс дана једем као термит, па након тога будем канаринац дијеталац, то се изнивелише. Или не?