Izgubiš svoje mesto pod zvezdama, neko ga surovo otme i onda lutaš.
Lutaš testirajući svoje granice izdržljivosti. Padneš, ustaneš, ideš dalje, opet padneš, ogrebeš kolena, ne mariš, produžavaš dalje...neko te gurne, ustaneš, otreseš prašinu sa sebe, zahvališ se, i obećaš sebi da ces sledeći put više paziti.
Kažu da Bog ti nikada ne daje ono što ne možeš podneti. Lepi momenti nas ćine srećnim, teški momenti od nas prave čoveka.
Ne valja planirati, planovi se nikad ne ostvare.
Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same.
Tamo odakle sam došla više nije moj dom.
Neki ljudi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.
Tamo gde sam stigla našla sam zagrljaj, našla sam delić koji mi je nedostajao, našla sam svoj grad.
Pa ipak, kada razmišljam o tome, više sam ja pripadala njemu, nego što je on pripadao meni.
Usvojila sam kutak u kafiću pored keja u kojem sam dolazila po kafu. Uzela bi knjigu sa police i ostajala tu satima.
Sada....Nestalan nanos, poput granitne gromade u zemlji od krečnjaka, ledena ploha koja me je nosila tamo se davno rastvorila, upila u zemlju i sagorela u nebo.
Neki ljudi, neke godine, neke suze su izbrisale i to...Sada moram da produzim lutanje.
Ponekad mi korak zaluta starim ulicama, a u meni sve vrišti: "To više nisi ti!"
Ona devojčica koja je pravila kolačiće od blata, porasla je, porasla još onda dok su joj ruke bile umrljane blatom.
Boli....
Mogu se vraćati...al ne vredi.
Lutaš testirajući svoje granice izdržljivosti. Padneš, ustaneš, ideš dalje, opet padneš, ogrebeš kolena, ne mariš, produžavaš dalje...neko te gurne, ustaneš, otreseš prašinu sa sebe, zahvališ se, i obećaš sebi da ces sledeći put više paziti.
Kažu da Bog ti nikada ne daje ono što ne možeš podneti. Lepi momenti nas ćine srećnim, teški momenti od nas prave čoveka.
Ne valja planirati, planovi se nikad ne ostvare.
Tamo gde sam planirala nikad nisam stigla. Sudbina me vodila daleko od doma, od detinjstva, od mene same.
Tamo odakle sam došla više nije moj dom.
Neki ljudi, neke godine, neke suze su izbrisale moj trag tamo.
Tamo gde sam stigla našla sam zagrljaj, našla sam delić koji mi je nedostajao, našla sam svoj grad.
Pa ipak, kada razmišljam o tome, više sam ja pripadala njemu, nego što je on pripadao meni.
Usvojila sam kutak u kafiću pored keja u kojem sam dolazila po kafu. Uzela bi knjigu sa police i ostajala tu satima.
Sada....Nestalan nanos, poput granitne gromade u zemlji od krečnjaka, ledena ploha koja me je nosila tamo se davno rastvorila, upila u zemlju i sagorela u nebo.
Neki ljudi, neke godine, neke suze su izbrisale i to...Sada moram da produzim lutanje.
Ponekad mi korak zaluta starim ulicama, a u meni sve vrišti: "To više nisi ti!"
Ona devojčica koja je pravila kolačiće od blata, porasla je, porasla još onda dok su joj ruke bile umrljane blatom.
Boli....
Mogu se vraćati...al ne vredi.
