Udahni ljepotu
u običnom danu aprila
kreni za jednim očima
u kojim ona se skrila.
Obećaj ludom srcu
da poći ces stazama leptira
i prevrnut sve planete svemira
da utišaš u duši buku nemira
i mir da nađeš u tim očima.
Poslušaj pjesnika mahnita
što na javi snovima luta
osjetices kako se u tvom srcu
rađa pjesma na kraju dugog puta.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Bila jednom jedna reka.
Kad sam je prvi put video, prilično bistru i čistu, pomislio sam : "To je to! Fino mesto, odmorićemo malo ovde i napuniti baterije".
Raznih riba beše u reci, i somova i grgeča i štuke i babuške.
Nisu se previše ujedale međusobno, više su se igrale preskačući jedna drugu ili prelazeći jedna drugoj preko puta.
Poneka zmijica bi doplivala, ali nije dugo opstajala u toj igri velikih riba.
Zmijice su se uglavnom posle nekog vremena, kratkog, povlačile u neki ćošak ili odlazile dalje.
I ne samo da su ribe uživale, i druge živuljke su dolazile do reke i posmatrale tu igru sa obale.
Poneka bi se odlučila da uskoči i da se malo igra.
Poneka bi se toliko uživela u vodu da bi postala vodozemac a onda, i prava riba...
Гледа ме очима срне,
Крупно, питомо око,
Тако невино, а страсти пуно
Зове ме, недостојног
Усна се шири у осмех
Сочна, најслађа,
Знам, пио сам са ње
Капљицу медене росе
Док смо ноћ пратили
Желим је, опет
Коса мирише на полен
Мека, мирисна,
Милује ми лице
Голица ноздрве
Нежна линија врата
Млечна белина рамена
И груди...
Скривене танком тканином
Оку недоступне
А тако знане
Пружам руку
Све се расплињава, нестаје
Отварам очи
Око мене је мрак, ништавило
И усплахирен откуцај срца
Сном превареног...
Једног лета, на службеном путу кроз јужну Србију.
Испред саме Куршумлије, у углу гробља, налази се мала оронула радња која продаје посмртне ковчеге и опрему за сахране. Избор скучен, никакав. Кућица у коју је радња смештена, оронула, са многобројним пукотинама. Некад црвена тенда. која прави малу ладовину, постала је временом испрано-светло розе боје, и сва је прошарана ољуштеним деловима. Испод малтера на стотину места вире цигле из неког од предходних векова. И ту, испред радње, на великој столици за заваљеним наслоним седи девојка невероватне лепоте, у врућим, преврућим, врелим панталоницама, и мајци на брателе, чудесно добро умешена на сваки начин. Сва умотана у неку несвакидашњу еротику, сексипил и магнетизам. Права објава...
Postoji jedna divna duša,u moru divnih duša,ali nekako baš posebna. Njena životna priča je takođe posebna. Možda bi,iako često korišćeno,najbolje poređenje bilo ono sa razvijanjem leptira iz čaure. Kao beba,imala je nesreću da gori u požaru. U toj nesreći,ostala je bez majke. Ubrzo potom ostala je i bez oca. Ostala je takođe i bez nekih prstiju na rukama. Koža lica i dalje nosi tragove tog događaja. I kao da to sve nije bilo dovoljno,kao dete bez roditelja smeštena je u dom za decu bez roditeljskog staranja,u kome je odrastala i dočekala punoletstvo. Život je,znači,BAŠ nije mazio. Očekivalo bi se da svi ti uslovi zajedno stvore od nje jednu ogorčenu,emotivno zatvorenu i nepristupačnu osobu. U velikom broju slučajeva ljudi se zbog takve...
Praznik žena. Okupili smo se u dnevnom boravku,da proslavimo. Na žalost,kavaljera malo,samo jedan dekica parkinsonac, i naš fizioterapeut. Bakice sede u kolicima,na trosedu,prekrivene ćebadima preko nogu. Lj. je stavila crveni kačket i okrenula ga naopačke,očekivali smo da krene da bitboksuje. N. je došla u pidžami,sa držanjem jedne kraljice - nos podignut visoko,zamalo da omaši stepenik dok se kretala uz pomoć hodalice. C.,njena cimerka,stavila je nove šnalice za kosu,iako joj nije jasan lični poriv za tim činom,deluje nekako zbunjeno. M.K. je došla sa džemperom oko struka,ubedili smo je da tako treba,da bi grejala bubrege (nikako nismo hteli da je uvredimo istinom da je džemper drži za stolicu,da ne sklizne). M.P. je sišla sa...
– Ја нисам сујетна – каже моја шефица.
И она стварно то и мисли. Рекли су стари писци да је моћ самообмане огромна. Казали су још и да су најсујетнији људи обично најмање свесни своје сујете.
Kада неко има упалу плућа, најчешће је свестан тога. А овде, што си болеснији, мање су шансе да ћеш то и знати.
U džepove krijem tople dlanove
da ne odaju moje tajne planove
da skrijem te u stih
pa po njemu behar prospem
da miris na njemu ostane blag
da zavaram trag
da u stihu mi je neko drag.
A onda još da nanižem
običnih stihova cijelu vreću
da se ne sjete
oni sto ne vole tuđu sreću.
Pretnje "tebe bi te ja vezao umesto kera, tebe" zamenik tužioca SO - Jelena Milić tumači kao "ponižavajući akt". Dokazni snimak, posle 27 sekunde počinje razgovor:
У смирај дана
Док сутон хладни
Закаснеле сенке пребира
А улична светиљка
Стидљиво намигује
Пахуља нежна
Ниоткуда стиже
Пируету направи
Балерини слична
На тло ледено слети
Смири се на тренутак
Време престаде
Ступи тишина
А онда из даљине
Зазвони црквено звоно
Разби тишину на парчад
Ветар северни
Пахуљу вину у небо
Око је више не виде
Остаде само фотографија
У дубини ума усликана
За споменар живота
Wayne Dyer: "Sve što radite zasniva se na izborima koje donosite. Nisu krivi vaši roditelji, vaše prošle veze, vaš posao, ekonomija, vreme, vaše godine. Vi i samo vi ste odgovorni za svaku odluku i izbor koji donesete."
- Apsolutno! Medjutim, niko ne raste u vakumu. Sva ta dešavanja i odnosi vrše uticaj na naše formiranje, način mišljenja i interpretaciju života. Dok ne shvatimo njihov štetan uticaj ne možemo ga se ni osloboditi, već nastavljamo činiti iste greške. Da bi bili u stanju da napravimo svestan i odgovoran izbor u sadašnjosti moramo razumeti propuste koje smo pravili u prošlosti.
--------
Gustave Flaubert: "Kao i kod drugih ljudi, u sebi nailazite na provalije i močvare koje onemogućavaju da se ide dalje; u svakom...
Kako je par zasadio 2,7 miliona stabala i stvorio raj od prašine i otpada
Početkom 1990-ih, brazilski fotoreporter Sebastião Ribeiro Salgado bio je stacioniran u Ruandi da izvještava o tamošnjem genocidu. Ovo iskustvo ga je veoma traumatiziralo.
Kada se 1994. vratio svojoj kući u Minas Gerais, Brazil, Sebastião se nadao da će pronaći utjehu u bujnoj zelenoj šumi svog djetinjstva. Umjesto toga, otkrio je da su se kilometri od kuće pretvorili u prašnjavu, neplodnu zemlju, lišenu ikakvih divljih životinja.
„Država je bila bolesna kao i ja. Samo oko 0,5% zemlje bilo je pokriveno drvećem”, rekao je on
U to vrijeme, njegova supruga Lélia Deluiz Wanick Salgado predložila je ponovno zasađivanje cijele šume. Sebastião je podržao ideju i...
Често сам била у ситуацијама у којима ми треба закључак. Да могу да кажем: ,,Оке, то је то. Нема више. Фајронт." Да на неке приче излијем оловну тачку. Да оне заврше и у спољашњем свијету и у мом унутрашњем.
Е сад. Много је ситуација које сам проживјела (и преживјели, да будемо начисто) у којима нисам имала материјала за закључак јер мјеста на које бих га ставила није било. Не у смислу да је завршено обрачуном. Напротив. Камо среће да је био обрачун, било би јасно. Рекао/рекла си ми то. Рекла сам ти то. Увреде су пљуштале. Издао/издала си ме. Материјала не за једну, него за три тачке. (Три тачке су друга тема, о томе ћу другом згодом).
Проблем је кад се само удаљите. Кад између двоје људи завлада тишина. У међупростор се уселе неки...
Ритуал(обред) нема никакву вредност на страни акције.
Њиме се не постиже никакав циљ на страни акције.
Због тога обред(ритуал) људи сматрају бескорисним па тиме и бесмисленим.
Обред(ритуал) има вредност на страни перцепције.
Обред(ритуал) је парадигма перцепције односно организације на страни перцепције.
Обред(ритуал) представља симболику система перцепције организације на страни перцепције.
Организација на страни перцепције одржава обред(ритуал)
а обред(ритуал) одржава организацију на страни перцепције.
Danas se bije boj za lovorike
pozivaju svoje muze pjesnici
prizivaju Hafiza i Rumija
da udahnu strast im stihovima
što umrla je u njihovim damarima.
Danas ne smijem zakoračiti u ružicnjak duše
niti se njegovim mirisom opijati
moglo bi mi se o glavu obiti
trn ružu bi mogao ubosti
jer za mene nema ko da svjedoči.
Danas ću se u tebe sakriti
da me ne pronadju strasni dželati
da mi glavu ne odrube
što ne umijem kao pjesnik reći
koliko se naša srca ljube.
Noć drži mesec da ne ode,
More drži vodu da ne ode,
Bagremi drže zemlju da ne ode.
Oči mi plaču a ja ne,
Dođi sa kišama, nebo moje,
Legni mi na srce, da ne ode.
I opet oblačim kaput moranja
na jastuku ostavljam tragove snivanja
ušutkujem mahnitog pjesnika
i pravim se da ne vidim proljeća vijesnika.
A u meni rijeka duboka vrije
i stotinu nedovrsenih pjesama krije
što bi po tebi da se izlije
pa da te donese brzacima mojim sokacima
u zagrljaj moj moje najmilije.
Nekako s proleća uhvati me manija pravljenja planova.
Šta je uzrok tome, nikada nisam razumeo, a sad se nešto baš i ne trudim da odgonetnem.
Planiram prvo da smršam, duga i plodna zima ostavila je uspomene u vidu par kilograma oko struka.
Planiram da ostavim pušenje, po milioniti, jubilarni put.
Planiram da počnem da vežbam. Ne baš da budem Švarceneger, al' bar da ugradim, tu i tamo, poneku pločicu.
Planiram da konačno napravim izložbu koju odlažem mesecima.
Planiram da naučim da pravim palačinke. Sramota je da ne umem da ih onako okrenem u vazduhu.
Planiram nekoliko dobrih provoda sa drugarima koje nisam video vekovima. Zaslužili smo to.
Planiram da konačno odem u Prag i popijem pivo sa dobrim vojnikom Švejkom.
Planiram još svašta...
BI NEKADA - TUGA MUČI SADA
-----------------------------------
Slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva !
Sećam se, kao da juče bi, mada od toga prođe više od tri duge decenije, kada smo, zajedno sa Tvojim rođakom i mojim sadašnjim kumom Čedom, blatnjavim sokacima trampuzali do naše, veoma daleke, škole u cik zore. Vreme je učinulo svoje, nestalo je čak i tih blatnjavih sokaka, ali u duši su ostali ti osećaji koji odolevaju vremenu i stalno podsećaju na to što nam se tada čini nevažnim mrvicama u životu. Pitam se, što sam stariji sve češće svojoj savesti postavljam to pitanje, da li tada drugačije trebasmo da gledamo na tu milinu kojom nas Gospod nesebično obdari i da li trebasmo nešto drugačije da (u)činimo, no odgovora nema što...
Udahni,
slatke harmonije vetra
kroz graciozne grane jorgovana.
Usnulo sunce šapuće na vlažne trepavice ;
svetlucavi trag ispod naših duša.
Izdahni,
sve što si ostavio za sobom,
sve što pokušavaš da zaboraviš,
Sve od čega bežiš.
Živi,
dok tama sa usidrenom elegancijom
preuzima presto,
nebesa uljuljkuju popodne u san.
Cijelo je ljeto
jedan maslačak žut
zadivljeno gledao
u tratinčice bijelu put
i baš kad je bio
do ljubavi na pola puta
puhnu vjetar
i osta bez svog glavnog aduta
osta bez svog žutog kaputa.
Gle, snijeg pade
na propupale trešnjine grane
i studen joj se se uvuče u kosti
a baš se spremala za vjenčanje.
Isprosilo je mlado proljeće
prije dan dva predveče
a ona hajinu počela vec da kroji
od cvjetova u ružičastoj boji.
I pozivnice voćkama u bašti
već poslala po lasti
a kum joj treb'o bit zelen bor
sto gled'o je s brda odozgor
Al avaj ,dok je pozivnice slala
zaboravi baba Martu ,nije šala
pa ova ljuta sva
snijegom staze zaveja.
Šta ću s vama blago meni
pjesme moje jadi moji
uzalud vam ruho krojim
menščini on drugu voli
Ja mu nisam na pameti
uzalud se Bogu molim
šta cu jadna kad ga volim
Šta cu s vama blago meni
siročići jadni moji
kad mi srce ište njega
pa me steže u grudima
sve mi tješnje medj ljudima
i dunjaluk mi tješnji sve
bez njega se ne može.
Težina tuđeg greha
--------------------------
Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio...
Pozdrav ljudi,
Ja sam Marina, unuka Marije Đurđe Ristić koje znate pod imenom Mari47.
To je bila moja nana. Ovde sam da bih sa vama delila knjigu sa njenim pesmama koje ste rado čitali, ako vas ima tu oni koje je spominjala na Krstarici i sa kojima se družila.
Marija Đurđa je umrla 29.10.2020 od tumora na mozgu u Nišu.
Objavljivanje pesama i dopisivanje sa ljudima sa druge strane ekrana joj je dosta pomoglo da kanališe svoju tugu koju je imala. Privatno joj niko ne bi verovao da je depresivna, ali zapravo samo pred vama nije sakrivala kako se oseća, a često se osećala tužno. Svako ko bi došao kod nje na kafu bi govorio kako ona divno izgleda, kako ih usrećuje i kako deluje srećno. Valjda su ljdui koji se najlepše smeju...
S nevjericom
pisem ovo tužno slovo
dok ja trazim riječi
kojim bih ti rekla zbogom
moja pisačice emocija
kako si imala običaj za sebe reći.
Neke se duše po mirisu prepoznaju
i kad se susret njihov dogodi
beskrajno susretu tom se raduju
daljine tad nista ne znače
duša sa dušom se sastaje
i samo dragi Bog zna
koliko boli kada se zauvijek rastaje
moja pisačice emocija.
Koliko samo ispisanih stranica
kao na relaciji Sarajevo- Niš stanica
koliko našh tragova
još više dobrih drugova
moja pisačice emocija.
Sad spavaj spokojno
stihovima se svojim pokrivaj
zauvijek zivjet ćes u svojim pjesmama.
moja pisačice emocija.
Miguel Ruiz: "Što god da se dešava oko vas, ne shvatajte to lično. Ništa drugi ljudi ne rade zbog vas. To je zbog njih samih.
Svi ljudi žive u svom snu, u svom umu; oni su u potpuno drugačijem svetu od onog u kome živimo. Kada nešto uzimamo lično, pretpostavljamo da oni znaju šta je u našem svetu i pokušavamo da nametnemo naš svet njihovom svetu."
- Slažem se da ne treba sve shvatati lično i da svako ima subjektivnu percepciju sveta u kojem živimo. Ali, on je ipak isti ili objektivan i pored toga što se različito tumači.
To i jeste razlog što je u razmeni mišljenja neophodno imati otvoren um, odnosno slušati, pitati i traži objašnjenje u slučaju nejasnoća, sumnje, nesuglasica i nesporazuma.
Jedino tako se može svet drugih, kao i...
Budi moj vjetar, topli jugo
i pričaj mi bez prestanka
dugo, dugo.
Pričaj mi o običnim stvarima
o zvijezdi padalici pričaj mi
hoće li mi ispuniti želju ako je uhvatim.
Pričaj mi o čemu sanjaju laste
što uselile su se pod strehe stare
pričaj mi o čemu one sanjare.
O žutom maslačku pričaj mi
što nasred polja se zlati
ušuškan među trave vlati.
Pričaj mi kud lete leptiri
i otkud mi s proljecem u duši ovi nemiri
o blilo čemu pričaj mi
jer samo tvoj glas moze da me umiri.
I budi moj vjetar, topli jugo
pričaj mi bez prestanka
dugo, dugo.
Upleti prste u moju kosu
Dodirni usnama moje usne
Ruke tvoje neka budu
Moje sigurno mesto
Nasloni glavu na moje grudi
Cujes li kako srce za tebe kuca
Govori ti i prica ti
Samo treba da razumes njegov jezik
Dodirni mi rame
Prosetaj mojim ledjima
Dlanovi tvoji neka budu
Moje sigurno mesto
Gde cu se skloniti kada mi je tesko
Gde cu moci mirno da spavam
Bio je moj istrazivac.Ili istrazivac mene, moje koze, moga tela.Poznavao svaki pregib, svaku neravninu i svaku udolinu.Putovao je mojim valovitim predelima i ostavljao svoj trag gde god je ruku i usne spustio.Pio je moje reke i setao usecima, pa i nizijama.Volela sam ta njegova kretanja .Zapisivala u glavi gde je sve bio i kuda se kretao .Pravila liste onih mesta koje jos treba da istrazi i ispita.I davala mu svaki put kada smo bili skupa.On mi je ispunjavao zelje.Ispunjavao je i svoje, jer od pocetka je hteo da mi iscrta erotsku mapu.