U selu odakle su moji roditelji, živeo je jedan večiti dečak.
Izgledao je fizički zdrav, ali je ostao na nivou deteta. Imao je jako slab
fond reči. Odrastao čovek, dete. Nije mogao sam o sebi da brine. Kada
su mu roditelji umrli, celo selo je o njemu brinulo. Drugari koji su se sa
njim igrali dok su bili deca, nisu mogli da brinu o svojim porodicama, a
da njega zapostave.
Nije išao u školu, ali je bio socijalizovan. Nije se razumeo u novac, ali
nije bilo ni onih koji bi se ogrešili tako što bi ga prevarili. Nije voleo ništa
da radi. Barem ne na onaj način, kako mi rad vidimo. On je voleo da
hvali ljude. Išao bi po selu nasmejan i pričao ko mu je šta pomogao i
učinio za njega. Radovao se i tu dečiju radost je delio.
Imao je porodičnu...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
U INAT SVIMA. NAROČITO DUŠMANIMA
---------------------------------------------------------
U inat svima, naročito američkim krvoločnim zločincima, germanskim nacistima, vatikanskim pederima i »domaćim«, od Amera antisrpski izdresiranim, izdajnicima, hoću da živim … Hoću da živim mirno, najsmirenije, a ne kao bušna barka na razburkanom moru, bez kormilara, prepuštena na milost i nemilost vihoru života…
Tražim li previše, dragi Bože ? Želim li to, usuđujem li se da to poželim, da okusim i sam slasne plodove životne ? Imam li pravo da još uvek sanjam takve snove u kojima nema laži i gde istina kao jedini zakon važi ? Da li pre toga moram još jedanput da prođem sve te svoje golgote životne, prebauljam sve krugove paklene i izdržim sve te...
„Отишла је, зар не?”
„Да.”
Есма није знала шта да каже Југославу, па одлучи да сачека да он започне разговор. У тишини су испијали чашу за чашом некакве ракије која јој није пријала.
„Живели!”, прекиде тишину Југослав.
„Зар мора овако?”, упита Есма.
„Наравно да мора.”
„Човече, ово ниси ти. Знам да ти је тешко, али…”
„А какав сам то ја? Где пише да професори не смеју да се налочу.”
„У праву си, ајде да наспемо још по једну. Само ми реци да ли славимо или жалимо. Мислим, битно је због музичке пратње. Да ли да зовем цигане трубаче или неке “пингвине” да нам свирају реквијуме?”
„Нисам још сигуран, ово је тек прва флаша. Рећи ћу ти након друге”, рече Југослав а Есма се грохотом насмеја.
„Предајем се. Ово почиње да бива занимљиво...
Duboko verujem, to mi kao letnji povetarac pirka u duši, utešuje me, kao nežna, jedva čujna i usrdna majčina molitva, i miomilinom guši, da će, tamo-daleko , nekada kada moja sveta Otadžbina Srbija bude slobodna, dična, onakva kakva je bila kada su je vekovima stvarali moji preci, junaci, anđeli i sveci, i kada je budu vodili, zlatili, branili i predvodili hrabi, rodoljubivi i čestiti Srbi, neko nekada da prenese, od tuđinskih crva oglodane, moje kosti na mesto koje mi po mojem, kreativno-pesničkom, činjenju pripada – na Sražilovo, baš tamo pored kostiju Branka Radičevića...
Verujem da će nekada vreme, istina i mudri ljudi da procene i ocene moje činjenje i u svojim dušama, srcu i razumu osete da sam ceo svoj život posvetio Slobodi...
:ukras6:
U spomen Dušanu, pesniku - paoru, sa "srcetom ko crkvena vrata"...
Više nije sa nama... već neku godinu "ore nebeske njive"...
"Grlu se Dunav i reka Sava,
kav' kakva tacna, ravnu nizinu.
Čim sunce kroči iza Karpata,
naiđe pravo u Vojvodinu.
Kav' stari belov, tegli se Banat,
iza evedre silni' Karpata.
Rep kvasi negde na sred Dunava,
niz Tisu kalja šape od blata.
Zelena zemlja, širokog srca...
Velikog... Ta, kav' crkvena vrata!
Srca mekanog kav' što je testo,
kad mesu 'lebac. Od zlatnog blata.
Je l' vidiš o'de ovu leniju?
Pravo te vodi do moji' vrata.
Kav' da je usud ispred nji' met'o
da za njom krenem preko Banata.
Sad možda nisam baš neki majstor...
Nisam, kažedu, ni paor neki...
Z'oto sam isp'o dobar fandrokaš!
Putovi...
- Napredak iziskuje razmatranje novih i drugačijih uvida, jer oni najefikasnije ukažu na nedoslednosti u utvrdjenom znanju. Ali, nisu svi spremni da idu dalje. Neko ne može priznati zabludu ili se ne želi odreći prijatnih iluzija. Zato ne traži istinu već samo potvrdu svojim ubedjenjima.
---------
Vladeta Jerotić: "Neki drevni mudrac je rekao: - Kad nešto želiš u životu najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.-"
- Savest i ljubav (empatija) su srž duhovnosti i mudrosti. Svete vodilje svake aktivnosti. Samo one osveste um i daju ljudima razumevanje da čine časna dela i stvaraju harmoniju i blagostanje. Bez toga se sve svodi na prazne priče i zavaravanje
----------
Lao Tzu...
Gde da te ljubim
U ovom tmurnom gradu
Sivih, prljavih ulica?
Gde da te volim
U ovom svetu gde oči
Tuđinaca bezglavo šetaju
I svaka reč smrdi na zavist,
Na nepotrebna uplitanja u tuđe priče?
Senke su pale i razlile se
Po vlažnim pločnicima.
Utihnulo vreme čeka.
Momenti se cakle kao sveža srča.
Osećaš li -
Dolaze sa severa snegovi,
Mirišu na čekanje,
Na čežnju, na ljubav, na potrebu.
Zagrej mi ruke u svojima.
Dahom mi usne obgrli.
Kosu mi dotakni , prste upleti
I budi talas u mojim venama.
Pronađi moje srce ,
Pročitaj svoje ime u njemu
Odavno ispisano.
Moje srce si ti.
I reci-
Gde da te ljubim u ovom ružnom gradu
Haotičnih kolona i masa što se guraju ,
Gomile onih što žele da prljaju
Sve ono čisto i netaknuto?
Gde da te...
Spavala sam prekrivena slojevima prašine,
Koja je u plesu sa vlagom postala gusta i teška.
Ovijena bršljanom koji je iz svake pore nicao,
Lica bez izraza,kao mermerni lik statue na nekom groblju,
Imala sam dah.
Disala sam memlu i hranila se smrvljenim opekama svojih zidina,
U tišini.
Svaki sloj prašine i mahovine bio je jedna godina,
Svaka čestica bila je jedna minuta.
Senka, ostatak prošlosti...
Šta li sam bila uopšte?
Tiho su došli da me vode.
Odneli su me u podzemnu odaju moga jadnog uma,
Govoreći da su dobri i da žele da pomognu.
Čeprkali su svojim prljavim prstima po mojim mislima,
Kopali uporno po najtanjim sećanjima.
Kamenih lica koja su se kezila,
Skidali su mi skorele slojeve.
I svaki je bio kao stena,
Težak i tvrd...
Dragi moji prijatelji, želim da u narednoj godini i dalje nastavite da letite ka svojim snovima. Život je velika partija domina a ja sam siguran da ćete umeti da se nosite sa tim, jer moji su drugovi, vitezovi i dame. Jednom rečju sasvim obični ljudi.
Hvala Vam za sve divne trenutke koje ste mi podarili!
Srećna Vam Nova 2023 godina.
Volim kada na ispitu svoje studente, naročito one koji su na završnoj godini studija filozofije, iznenadim neobičnim pitanjem, jer to je jedan od načina kako da saznam koliko su do tada sublimirali kontemplaciju svega onoga što sam ih do tada pokušao naučiti, na kojem je stepenu ono što nazivamo "soreites logos"i, naravno, da li im je logika jača strana. Pre neki dan mi je tako na ispit došla jedna preslatka plavuša i htevši, pošto je bila nekako sva zgrčena, uplašena i vidno uznemirena, da je "olabavim", osmehom razbijem njene strahove i pozitivnom energijom iniciram kod nje takav način razmišljanja upitah je :
"Reci mi, koleginice, zašto Mesec neće da padne na Zemlju ?"
Uzvrpolji se, da bi se udobnije namestila, osmeh joj se pojavi...
Slike pričaju priču
Ovaj život je pun nijansi
Probudio bih se svakog jutra, i pre nego što bih počeo novi dan
Uzeo bih dim cigare od prošle noći
Koja je tinjala u pepeljari
Nešto malo, pa bih nastavio svoj put.
Putovao sam uzduž i popreko,
položih svoju glavu u mnogim lukama
Vođen kompasom,
videh lepotu na severu
Iscrtah priče mnogih života
I nosih svoja sopstvena lica
Imao sam ta sećanja svud oko sebe
Da ne bih bio sam.
Neka bejahu o pojavljivanju
Ostala o odrastanju
Katkad bejah u takvoj zbrci i pojma nisam imao
Nikoga ne osvajam
Nosim je samo za tebe
Tvoje ime je zapisano ovde
Na tetovaži ruže
Na tetovaži ruže
Na tetovaži ruže
Tvoje ime je zapisano ovde
Na tetovaži ruže
Ona predstavlja silno more
Vragoliju, zlato i piratstvo...
Okovani u ovom sumraku svitanja
I osuđeni na večna premišljanja,
Daleko od stvarnosti i ostvarenja
A blizu istih otkrovenja-
Da li smo mogli videti sutra
Ili je sutra bilo samo grotlo
Nekih užarenih pulsirajućih nada?
Obmotani bodljikavim žicama realnosti,
Operisani od mašte i fantazije
I u toj mašti opet zaglibljeni
Do vrata u ničemu
Onesposobljeni-
Da li smo mogli da očekujemo ?
Da li smo smeli da planiramo
Ili su planovi bili tek otpad,
smrdljivo smeće što
Leži na deponiji neistine?
Reci mi danas-
Ko smo?
I ko smo bili i da li smo bili ?
Da li smo bili nešto i neko nekome
Ili tek samo zamišljene reči pune osude i laži
Koja zubima kida suptilnu mekoću istine
I guta halapljivo osećaje i sve lepo,
Sve boje razmazuje svojim slinama...
Ponekad, zaboravim ko sam,
Bore se u meni
mali čovek
i divlja zver,
naizmenično
nadmudruju se i prestiću,
ogledaju se i prepliću,
voda i nebo,
čovek postavlja pravila,
zver ih krši.
Ponekad, zaboravim gde mi je mesto,
A onda se krijem iza ljuljajućih zavesa lažnog mira,
sa maskom ravnodušnosti,
Ignorišem opominjajući zvuk koji tupo udara o zidove mojih moždanih ćelija,
željan da preraste u oluju.
Ponekad, zavolim naivno,
Nestašna igra rečima,
i pepeljara puna zgnječenih pokušaja,
loši pokušaji da se potisnu misli i izbegne očajanje,
nestati iz sopstvenog Ja
u maglovitoj aluziji rasutih nada.
Ponekad, poželim da opet verujem,
Lako je,
podići zidove,
zatvoriti vrata,
osmehnuti se (samo ako su oči dobro skrivene)
i prevariti sve oko...
-Šta ti je to po licu?
-Šta ti znači ta tetovaža?
-Jel ti taj ožiljak od rodjenja?
-Što si previše smršala?
-Što ne vježbaš redovnije?
-Kako ti nije vruće da se šminkaš ljeti?
-Sa koliko godina si počeo da gubiš kossu?
-Šta si se ugojila(o) tako?
-Što nisi nosio protezu za te zube?
-Da ti garderoba nije malo prešarena?
-Zašto samo ne izbaciš hljeb i slatkiše?
-Što ne ošišaš kosu kad ti je oštećena?
-Što bacaš pare na te gluposti?
-Odakle ti pare da putuješ?
:roll: :roll:
Nermoj da pitaš ono što ne želiš da neko pita tebe
Nemoj da komentarišeš nečiji izgled ako osoba to ne može odmah da popravi
Niko ne voli da ima akne,
niko ne voli da ima ožiljke
niko ne voli da ga njegova kilaža definiše
niko ne voli da nagadjašš godine na...
Nametnuti znak pitanja
Nad mojom glavom
Sluđuje
Zbunjuje.
Insistira.
Ponekada je težak i velik.
Na temenu mi masivan sedi .
Zarije svoj donji oštri deo
U moju lobanju i tako ćuti
I ćutke pita i pita i pita
Nepomičan i odlučan.
Odgovor ja nemam.
Uzalud to čeka dubeći rupu
U mojoj glavi dok cure misli.
Odgovor ja nemam.
Uzalud reži tišina velom
Znaka pitanja prekrivena.
Zarežaću i ja.
Možda će me na miru ostaviti,odustati,
A možda to kao izazov i poziv na borbu shvatiti.
Odgovor ja nemam.
Da ga imam , da postoji-
Odavno bi znak pitanja ležao pod mojim nogama.
(F.U.C.K.)
Vidimo se sutra :)))
Ko slavi lepo proslavite
Ja sam sjutra prva smjena
Ljudi se zaebavaju svašta smisle jer imaju vremena :) i tako nastade i ova slika
🥂🥂🥂😘😘😘❤️❤️❤️
Pa kaže :
Ako mislite da će 2023 biti bolja
***** ti praznike .
***** ti petarde.
***** ti detonacije i vatromete,.
Jesam li na ratištu?
Na bojnom polju, **** te?
***** ti pirotehniku i
Vatreno oružje , jer ovo što čujem nije samo piratehničko sranje.
***** ti svaku zimu u decembru i januaru.
***** ti stoku koja ne misli na sve te jadne istraumirane životinje.
***** ti ljude koji ne znaju šta rade.
***** ti sve!
Još od najranijih bogoslovskih dana, nikada neće da mi se zaceli u srcu ta rana, a sećanje je samo produbljuje i boli me sve jače, ostalo mi u navici da, kad-god me nostalgija obuzme, posve, zadrhti mi srce i zabole bele džigerice, odlazim na železničku stanicu i tamo, sa suzama u očima, gledam vozove koji mom zavičaju kreću, mada znam da sa njima još dugo, možda ni nikada više, kucaj, srce, malo tiše, poći neću. Tako sam i pre nekoliko dana, odolevajući krvledećim sibirskim vetrusinama, koji su mi još više, drhtavo-boleće, produbljivali tu prokletu nostalgiju u grudima, došao na tu moskovsku železničku stanicu gledajući vozove koji nekamo u daljinu kreću, a ja ću da tugujem i sa njima poći nikad neću…
Pažnju mi je privukla jedna...
Neka ti ovi hladni sibirski vetrovi drhtaje moje duše donose, neka dušmanima tako prkose… Bože, da li je još samo to ostalo od tebe i mene … Sećanje, samo to prokleto i drhtavo-prebolno sećanje, me iznutra grize ... Platone, potpuno jasno mi je, ova dva oblutka jedne duše samo na Nebesima mogu u jedno da se spoje i da u slasti nebeske ljubavi zadrhte dva srca, dve duše i dva tela – naravno - njeno i moje …
-------------------------------------------------------------------------
Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu...
Biće jutara da te usnulog probude.
Biće dana od neba datih.
Dan po dan,
Godina po godina-
Vreme se nekada zove i
Zaborav.
I smejaćeš se,
Voleti proleće,
Zavoleti...
Život...
To tako lepo zvuči
A tako ništa daje.
Biće pesama koje će setiti
I biće noći koje ćeš deliti
Sa nekom drugom na našem jastuku.
Zvaće se Ljiljana,
Možda Sanja,
Danijela...
Voleće te i bićeš srećan.
Biće dana i biće noći.
Neće biti mene.
Mak po mak.
Nedelja po nedelja.
Pokupićeš uvelo cveće,
Zapaliti sveću
I otići.
Z.D.
Kažu da vreme teče kao voda i ne može se zaustaviti. A mi, koji smo ušli u poznu mladost, živimo sve više od sećanja, od onoga što je bilo, naše vreme je voda koja se prosula iz lepe čaše života i ne može da se vrati. Naš svet je otišao pod zemlju i samo nam se ponekad javi u snu, mahne nam maramom od svetlosti i nestane, kao da ga nikad nije ni bilo. Naši stari su govorili kako je život kratak, kao kad uđeš u sobu na jedna vrata i izađeš na druga, kao kad upališ svetlo, pogledaš oko sebe, pa ugasiš lampu jednim dodirom prsta, i teška noć već se spušta na tvoje očne kapke, a ti se pitaš kako je i zašto je sve tako brzo prošlo. U ogledalu više ne stanuje tvoj lik, to je sad neka druga osoba, nalik na tvoje dedove i nane, pogurena...
Godinama je naša pesnikinja @Tamišarka ukrašavala stranice Bloga na Krstarici...
Hendikepirana, u kolicima, postovala je svoje crteže, stihove, komentare...
Uživali smo u svakom slovcetu darovite i nagrađivane naše pesnikinje...
Pronašla sam na you tube-u puno njenih radova, pa evo jedan gde se bavi
i animacijom i fotografijom...
Uživajmo...
:cvet: :cvet: :cvet:
Branka Zeng, iliti naša @Tamišarka, iliti multitalentovana naša draga blogerka, bavila se i slikarstvom...
Evo šta za njeno slikarstvo kaže Branka Gostović, profesor istorije umetnosti...
:cvet:
Uživajmo...
:cvet: :cvet:
Solve et coagula ! (Razbij i sastavi)
-------------------------------------------------
Smejem se, mada to nije nimalo lepo od intelektualca moje reputacije, iskustva i dugogodišnje prosvetiteljske delatnosti, kada naiđem na šarlatane koji su, u naletu sopstvenog neznanja, došli do zida na koji je, njima sličan i neličan, nekakav starodavni šarlatan napisao:
„Vrata“.
Oni, ti ovovremeni neobrazovani, nesikusni i glupi šarlatani, želeći da, onako preko noći i uvek po istom receptu a la:
„Solve et coagula !“ (Razbij i sastavi)
koristeći svoju nepostojeću Ars Magna (velika veština) spremaju za Magnum opus (Veliko delo) zaleću u taj zid na kojem piše »vrata«, želeći da uđu u tu novu dimenziju veleumnosti, kako bi, samo za sebe...
Svaka epoha imala je svoje vreme ručka.
Pre onog, onog rata, ručalo se u dvanaest sati. Posle ručka, negde oko dva, odlazilo se na poslepodnevni odmor, a iz zatamnjenih soba u vreme letnjih vrućina čulo se blaženo hrkanje. Neki levantinski gradovi od dvanaest do pet dizali su pokretne mostove preko šančeva ispunjenih vodom i zatvarali gradske kapije da neko ne bi poremetio vreme neprikosnovenog odmora.
Posle onog rata ručalo se između dva i tri jer se radilo od sedam do dva kada su se kućama vraćali dostojanstveni umorni očevi sa smotanim novinama. Ručak je bio neka vrsta male porodične svečanosti. Za stolom su se okupljale tri porodične generacije. U čelu je sedeo deda koga su prvog posluživali, birajući za njega najslasnije komade...
" Emocije treba da posmatramo samo kao energiju u kretanju (e-motion), umesto da ih doživljavamo kao preteće ili nešto što treba izbegavati...Ne možemo da dajemo prednost jednom osećanju u odnosu na neko drugo. Potpuna emocionalna integracija podrazumeva unutrašnje stanje prihvatanja svih emocija". (Majkl Braun, Proces prisutnosti)
Mnogo sam razmišljala o ovim rečenicama, Što bi jedna poznata motivatorka rekla : "život su mi promenile". Naravno, teoretski bi se svako složio sa njima. Treba osećati sve emocije...ali dok mene lično ne klepi neka "loša" - strah,bes,krivica,tuga. Lepo je to sve dok čitaš knjigu i načelno se slažeš sa mudrim rečima koje je tamo neki čovek lepo sročio. Zvuči baš nekako...razumno,logično, šarenoliko. Ima...
Како се „само“ ради свој посао...
Размишљам да ли да почнем од најдрастичнијег примера или ипак не.
Нешто са чиме се свако сусрео – шалтеруша. Одмах да знате да сам и сама радила такав посао и да знам да јесте досадан, стресан, незахвалан дакле нимало лак, али да ли искључује људскост?
Да ли сте некад видели да неког старца који једва хода, након ко зна колико стајања у реду пред шалтером та га особа са друге стране стакла посече једном речју и интонацијом звечарке бацајући му натраг папире.
*зашто се само на секунд се подсетити својих родитеља у тој ситуацији рецимо, па онда уложити мало воље и пар минута да се сазна шта је проблем и јасније и љубазно упутити на право место ако већ није могуће помоћи на други начин
Да ли сте чули...
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za...