Težina tuđeg greha
--------------------------
Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio se) i primio hirotoniju (rukopoloženje). To moje zamonašenje i hirotonija je za moje mladalačke i znanja uvek željne misli je bio onaj pravi vaseljenski potop, ali nekoliko sam se bio već pomirio sa tom svojom prokletom sudbinom, sprijateljio sam se s` tugom, u to vreme jedinim mojim drugom, i sve mi je nekako bilo lakše, podnošljivije i jedino što me je još uvek mučilo, noćima sam neutešno plakao zbog toga, je u srcu zauvek ostala moja Verica, neprebolna moja rana – moja najvoljenija devojka iz mladalačkih dana. To da su mi oduzeli moje kršteno ime, Krstan, i da sam se počeo da odazivam na o. Stefan nije bila samo pusta simbolika – bolno je bilo saznanja da je onog vragolastog Krstana, bibliofila i ženoljuba zauvek nestalo iz moje duše. Sa o. Vitalijem (Ignjatović), bio je dvadesetak godina stariji od mene i iskusan kao monah i sveštenik, smo bili jedino monaško bratstvo u manstiru Liplje, nalazi se u vrletnoj udolini u podnožju planine Borja, negde na pola puta između Maslovara i Teslića, pošto je o. arhimandrit Jefrem (Milutinović) bio još uvek na Duhovnoj akademiji, nede u tadašnjem SSSR-u, a o. Miron je još uvek žuljao rasklimane klupe u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u mojim, zauvek u duši ostalim, Sremskim Karlovcima.
Veče pre toga o. Vitalije mi je rekao da moramo, zaradi jelosvećenja, taj dan da odemo do Gornje Šnjegotine koja se nalazila 3-4 sata dobrog hoda od našeg manastira. Zato sam to jutro rano ustao, obavio jutarnje bogosluženje u hramu Božijem i pomogao o. Vitaliju oko pripreme doručka, pripremi za višednevno odsustvo iz manastira i generalnom čišćenju manastrskog konaka. Imali smo puno posla oko toga i zato smo se po najvećoj vrelini, negde oko ručanica, uputili na naše putešestvije. Išli smo ćutke i uživali u svemu tome čime nas je Bog obdario. Došavši do rečice Lipljanka, tog dana je bila nabujala, hirovita i preteća kao moj rodni Vrbas, koju smo morali preći po njenom toku jer nije bilo nikakvog mosta u blizini, zatekli smo jednu uplakanu prelepu, veoma oskudno obučenu, imala je na sebi samo jednu, veoma kratku, haljinicu plave boje, devojku, negde je bila mojih godina. Rekla nam je da joj je konj pobegao preko reke, ona ne sme da je prečka, a kući ne sme bez konja. Bez imalo oklevanja rekao sam joj da mi se popne na leđa, rukama me je stegla oko vrata, nogicama oko struka, a ja sam je zgrabio ispod guze da mi u reku ne padne. Prešli smo, mokri do kože, preko te reke, ispustio sam devojku i krenuli smo dalje. Na domak našeg cilja putovanja, negde posle 3-4 sata muškog pešačenja, mantija na meni se je bila posušila i tada je bila mokra samo od znoja napornog pešačenja, o. Vitalije je, prvi put od kako smo krenuli iz manastira, prezirljivo mene uputa:
»Brate Stefane, zar nisi svestan da si danas veliki greh počinio ?«
»S čime ogreših napaćenu dušu, o. Vitalije ?« - odgovorio sam mu pitanjem.
»Greh je još veći, brate Stefane, ukoliko nisi svestan da si ga učinio , ne pokaješ se i ne moliš Boga da ti oprosti i od greha dušu zaštiti …«
»Oče Vitalije, ja sam svoj greh preneo preko reke i čim sam reku prešao ja sam ga skinuo sa leđa, a Vi ga još uvek nositie …Čiji greh je teži i veći, oče Vitalije ?«
Nastavio je da ćuti, a ja sam znao da će taj moj greh da nosi na svojim leđima sve dok ga ne rastovari kod vladike i mene optuži za težinu tog njegovog zlobnog greha …
Krstan Đ. Kovjenić
--------------------------
Posle preteće, AV-AV bi to nazvao »vaseljenski potop« - ne zna svinja šta je dinja, višednevne vododerine iz nebesa i grmljavine koja mi je još uvek brideće brujala u ušima osvanuo je prelep letnji dan. Sunce je svojim zracima sve oblivalo bleštećom, zlatno-rumenom, bojom, a svojom toplotom tako prijatno milovalo telo da bi bio neoprostivi greh tog dana ostati u manastirskom konaku u polumračnom budžaku okružen sa memlivim prastarim knjižurinama iz kojih sam se svakodnevno, u neizmernim količinama, napajao znanjem. Metalni krov na našoj crkvici se je tako bleštao da ga je bilo milina pogledati i u duši osetiti onaj neopisivi blagougođaj. Dve nedelje pre tog dana sam imao postrig (zamonašio se) i primio hirotoniju (rukopoloženje). To moje zamonašenje i hirotonija je za moje mladalačke i znanja uvek željne misli je bio onaj pravi vaseljenski potop, ali nekoliko sam se bio već pomirio sa tom svojom prokletom sudbinom, sprijateljio sam se s` tugom, u to vreme jedinim mojim drugom, i sve mi je nekako bilo lakše, podnošljivije i jedino što me je još uvek mučilo, noćima sam neutešno plakao zbog toga, je u srcu zauvek ostala moja Verica, neprebolna moja rana – moja najvoljenija devojka iz mladalačkih dana. To da su mi oduzeli moje kršteno ime, Krstan, i da sam se počeo da odazivam na o. Stefan nije bila samo pusta simbolika – bolno je bilo saznanja da je onog vragolastog Krstana, bibliofila i ženoljuba zauvek nestalo iz moje duše. Sa o. Vitalijem (Ignjatović), bio je dvadesetak godina stariji od mene i iskusan kao monah i sveštenik, smo bili jedino monaško bratstvo u manstiru Liplje, nalazi se u vrletnoj udolini u podnožju planine Borja, negde na pola puta između Maslovara i Teslića, pošto je o. arhimandrit Jefrem (Milutinović) bio još uvek na Duhovnoj akademiji, nede u tadašnjem SSSR-u, a o. Miron je još uvek žuljao rasklimane klupe u bogosloviji »Sveti Arsenije Sremac« u mojim, zauvek u duši ostalim, Sremskim Karlovcima.
Veče pre toga o. Vitalije mi je rekao da moramo, zaradi jelosvećenja, taj dan da odemo do Gornje Šnjegotine koja se nalazila 3-4 sata dobrog hoda od našeg manastira. Zato sam to jutro rano ustao, obavio jutarnje bogosluženje u hramu Božijem i pomogao o. Vitaliju oko pripreme doručka, pripremi za višednevno odsustvo iz manastira i generalnom čišćenju manastrskog konaka. Imali smo puno posla oko toga i zato smo se po najvećoj vrelini, negde oko ručanica, uputili na naše putešestvije. Išli smo ćutke i uživali u svemu tome čime nas je Bog obdario. Došavši do rečice Lipljanka, tog dana je bila nabujala, hirovita i preteća kao moj rodni Vrbas, koju smo morali preći po njenom toku jer nije bilo nikakvog mosta u blizini, zatekli smo jednu uplakanu prelepu, veoma oskudno obučenu, imala je na sebi samo jednu, veoma kratku, haljinicu plave boje, devojku, negde je bila mojih godina. Rekla nam je da joj je konj pobegao preko reke, ona ne sme da je prečka, a kući ne sme bez konja. Bez imalo oklevanja rekao sam joj da mi se popne na leđa, rukama me je stegla oko vrata, nogicama oko struka, a ja sam je zgrabio ispod guze da mi u reku ne padne. Prešli smo, mokri do kože, preko te reke, ispustio sam devojku i krenuli smo dalje. Na domak našeg cilja putovanja, negde posle 3-4 sata muškog pešačenja, mantija na meni se je bila posušila i tada je bila mokra samo od znoja napornog pešačenja, o. Vitalije je, prvi put od kako smo krenuli iz manastira, prezirljivo mene uputa:
»Brate Stefane, zar nisi svestan da si danas veliki greh počinio ?«
»S čime ogreših napaćenu dušu, o. Vitalije ?« - odgovorio sam mu pitanjem.
»Greh je još veći, brate Stefane, ukoliko nisi svestan da si ga učinio , ne pokaješ se i ne moliš Boga da ti oprosti i od greha dušu zaštiti …«
»Oče Vitalije, ja sam svoj greh preneo preko reke i čim sam reku prešao ja sam ga skinuo sa leđa, a Vi ga još uvek nositie …Čiji greh je teži i veći, oče Vitalije ?«
Nastavio je da ćuti, a ja sam znao da će taj moj greh da nosi na svojim leđima sve dok ga ne rastovari kod vladike i mene optuži za težinu tog njegovog zlobnog greha …
Krstan Đ. Kovjenić
