Kupit ću sebi dvogled
da uvijek
vidim tvoj pogled.
I busolu jednu staru
da odredim svijeta stranu
da u osmijehu ne izgubim se tvom.
I jedan ranac veći
trebat ću kupiti sebi
pa u njeg' staviti sve tople riječi
što smo ih izrekli o sreći.
I trebam učiniti još nešto
sjećanjem na poljupce vrele
logorsku vatru raspaliti vješto.
A onda na postelju od lišća leći
ranac pod glavu staviti
i slatkim snom zaspati.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ja više ne umijem pjesme pisati
u kitnjaste rime odijevati stih
ja živim sada svoje pjesme
a vazduh što dišem si ti.
Ja više ne umijem slušati šapat vjetra
tumačit mu riječi što nosi ih noć
ja skromni sužanj sam čekanja svitanja
kad začut' ću korak što će mi doć'.
I žubor potoka za me je sada nijem,
i lišće što u krošnjama sneno šapće
ne čujem više ja ,
dok zora polako rudi od čekanja sam sva.
Ne znam kada je iskoristio priliku i sa prostrane terase ušao u kuću, tek u trenutku kad sam pripremala vodu za kafu, iznenada, kao munja pored mojih nogu proleti mali zeleni gušter i nestade pod štednjakom. Uplašeno sam vrisnula i instinktivno povukla nogu. Iako sam znala da mi od njega ne prijeti nikakva opasnost, nisam se baš osjećala prijatno.
Dok sam razmišljala o načinu kako da se riješim neželjenog gosta, nijedna ideja mi nije dolazila na pamet. Pomisao na pomicanje štednjaka kako bih ga izmamila nije bila realna jer je bio pretežak za mene. Čak i da sam uspjela to izvesti, bila sam svjesna da bi gušter vjerojatno samo pobjegao pod drugi komad namještaja. Ovo me još više frustriralo jer sam željela pronaći rješenje koje bi bilo...
Počnimo sa srpskim arhaizmima:
tko - Venclović, prve decenije 18. veka: "Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". Oblika sa suglasnikom t ispred ko srećemo i u jeziku Vuka Karadžića i njegovih savremenika: prota Mateje Nenadovića, J. St. Popovića i dr. srpskih pisaca njihova vremena. Njega ima i u pokojeg Vukova sledbenika. A čuvao se u narodnim govorima i na srpskoj strani. To izričito kaže St. Novaković u svojoj Gramatici (str. 131) i potvrđuje primerom: Tko ima ne kazuje, tko dobije ne pozna, tko pozna neće da ima. On se sreće kod Srba i u XX veku u pojedinim zvaničnim aktima, u zakonodavstvu, npr., i drugde.
tisuća -
- Povelja Kulina Bana...
Benjamin Disraeli: "Nikad se ne izvinjavaj za pokazivanje osećaja, moj prijatelju. Seti se da kad to radiš, izvinjavaš se za istinu.”
- Zavisi kakva su i šta se njima čini. Naravno da niko nije odgovoran za ono što oseća, ali je odgovoran za svoj odnos prema osećanjima. Ako su humana i plemenita nema se zašto izvinjavati. Njima se neće niko povrediti.
Ali, kada su u pitanju niski nagoni i strasti, kao npr. bes, zavist, pakost, ljubomora, pohlepa itd., treba zastati i razmisliti. Izdignuti se iznad toga. Takva osećanja se kontrolišu i kultivišu razumom. U protivnom nanesu štetu i onome ko ih ima i onome na koga su usmerena.
-----------
Mario Žuvela: "Život se na kraju svede na to da samo potražimo i nadjemo nekoga s kime ćemo moći...
Тајну ми шапни ноћас док бдијем
Оно што не знам тихо ми кажи
Док снено лице за јастук кријем
Ако је грубо, молим те слажи
Истина болна срцу не прија
Бела је лаж невина, чиста
Душа је моја танана, дечија
Тешка је реч ко рана иста
Ако је слатка реч што ћеш рећи
Искрена буди радуј ми биће
На лице ми стави осмех највећи
И буди моја док зора свиће
Квалитатвна страна политичке перцепције,
односно политичког субјекта,
је закон.
Квантитативна страна политичке перцепције,
односно политичког субјекта,
је лојалност(оданост).
Удружење потрошача ствара и управља тржиштем и валутом.
Удружење гласача ствара и управља системом информисања,
и системом гласања.
Једном је нека Рускиња рекла (не сећам се кад и где..)
критикујући формалнну демократију:
"Нема демократије у авиону.."
Хајде да кроз схватање те глупаче анализирамо те феномене:
Прво, пилот у авиону је радник који пружа услугу управљања авионом.
Дакле његова услуга је комплементарни део услуге превоза авионом,
дакле то је економска а не политичка категорија.
То што то може да буде питање живота или смрти не мења природу тог феномена.
Ево сад ћемо то боље да појаснимо:
Ако један човек каже другом да обрише под и да му новац,
то може да буде или економски или политички однос.
Ако је економски однос, онда је он однос комплементарности,
и нема сусрета две воље, односно свако ради по својој вољи.
Тада онај који је обрисао под продао...
...cigara je ispušena
....džez svira na jutjub kanalu...
Sve je ok
Nema mržnje
Bacam se...u ambis...dal je na dnu pakao ili raj... kako god
Nema mržnje ... svi su dobri... i ovi ostrašćeni pravednici (oni će sigurno u raj, samo ih molim da se ne ljute na nas zabludele... neka nas puste, bar sad...)
Ambis je jedina sloboda
Ne lomi mi kosti,
Pusti ih da se njišu.
Ničeg na njima nema
jedne o druge udaraju,
ko hvatači vetra,
i zvone u gluvoj noći
nečujne i nebitne...
Ne čupaj mi kosu.
Treba mi da lice sakrije,
da se ne vide bolni ožiljci,
surovih bičeva vremena,
da ih ne vidi
niko I nikada.
Ne sklapaj mi oči,
vreme još nije,
nisu usahle
u njima još suza ima
i poneka iskra ko svitac
nakratko zatreperi,
ničija i nepotrebna.
Ne zaustavljaj mi srce,
neka kuca
ja znam još koliko je ostalo
da se čemera odbroji,
još koliko krvi da ugreje
da se žedni napiju.
Nek dobuje ko kiša po oluku
Dok ka zemlji putuje
Nikome i nepovratno.
Заиста ми недостају биоскопи. Знам, знам, рећи ћете да Београд сада има више биоскопских дворана него икада. И бићете у праву, али ја не говорим о дворанама у којима пуштају филмове, већ о биоскопима. Биоскоп је институција, школа, а дворана је, ипак, само дворана и ништа више. Вероватно сам размажено саможив када данас, у време кад удобно заваљени у омиљену фотељу, можете наручити и погледати све што помислите. Е, па, не говорим о томе. Говорим и мислим о храмовима уметности. Да, баш тако како сам рекао - храмовима. У њих се улазило са страхопоштовањем. Сваки нови филм је био ново искуство које нас је, како нам се чинило, приближавало свету којем смо тежили. Са друге стране, бити гледалац имало је своја правила. Тачно се знало ко где...
Kada me više ne bude bilo
Ne tuguj - bilo me i više nego dovoljno,
Kad se oblake zatvore iznad zemlje
Znaj da sam i tamo težak teret.
Ima života i života,
tihe, bučne, pozorišne,
ali kada se zavesa spusti, ništa više nije važno, čak ni utisak.
Pogledaj u sunce i nasmeši se,
Znaš da se smejem.
Gospodaru,
ako je želja tvoja,
da moja lepota
tvoje dvore krasi,
pošalji poneku kap
letnje kiše da mi
zemlju pokvasi.
Gospodaru,
da bih ti mirisna bila,
moja duša
ne sme ljubav da prosi.
Pokloni mi jutro svoje,
da me rumenom
svežinom orosi.
Gospodaru,
Da bi lepotom
plenila srce tvoje,
da se ledeno nasmeje.
Sunce, što u oku tvom
svoje zrake lomi,
pošalji da me ugreje.
Na suvoj zemlji,
koren će se sasušiti.
Bez jutarnje rose
telo će mi uvenuti.
U mraku će mi
trnje oštro postati.
A tada
gospodaru,
Kad me dodirneš,
krv ću ti pustiti,
pa će me prvi vetar,
daleko odneti...
Латинска реч легитиман на српском је оправдан.
Латинска реч легалан на српском је законит.
Оправданост (неког израза воље) значи прихватљивост(могућност перцепције) (тог израза воље)
у политичкој перцепцији (вођству) неке формалне или неформалне организације
на страни политичке перцепције (вођства).
Оправданост (неког израза воље) значи да постоји разлог (тог израза воље).
(Узрок је парадигма акције, а разлог је парадигма перцепције.)
Оправданост (неког израза воље) значи да тај чин воље може да постоји (може бити перцепиран)
у том систему односа различитих воља,
који зовемо (формалном или неформалном) организацијом на страни политичке перцепције (вођства).
(Формални) политички систем је (формални) систем односа различитих...
"Šta radiš to od sebe?"
“A šta se to tebe tiče"
"Poslao me matori da vidim šta radiš, valjda se plaši da se ne rokneš."
"Pa i da se roknem koga bi to bilo briga... "
Kraj rečenice se izgubio se u zvuku šamara.
"Ko ti je dao jebeno pravo da me ošamariš? Misliš da da ti neću vratiti. Tvoj mali brat je odrastao."
"Ko je meni dao pravo? A ko je tebi dao pravo da činiš sebi ovo što činiš? Gledam te danima, ne izlaziš iz kafane. Kući dolaziš samo kad ti nestane para. Smrdiš kao guba. Na Fakultetu te nisu videli danima. Da li si se zapitao kako je Ocu i Majci, đubre sebično. Život koji živiš nije tvoja zasluga, poklonili su ti ga oni i imaju sva prava. Ja sam tu da uradim ono što su oni trebali da urade pre...
Sve dok budeš ti
Otkopčaj bluzu.. lagano
Pusti da dozrevaju sekunde..
Po kojima šapuću ponornice..
I lepršaju usnule golubice.
Dodirni me filigranskim prstima
I noktima od sedefa
Da utopimo površnosti
U kaleidoskopske virove..
U kojim počivaju balerine sna
Razblaži moje rane
Ceđenim narovima bezazlenosti
Otvori moje usne.. tiho..
Jagodicama.. i
Reći ću ti..
Volim način na koji smo pokidani
Ti i ja..
Način na koji smo pogrešni u
Ovim jako dobrim životima po nas.
Priznaću ti..
Nije sve baš tako loše..
Iako nikad nije bilo bolje
Ja ću zauvek biti ja
Draga moja.
Sve dok budeš ti.
29.09.2009
Obala Amalfi, italijanska Costiera amalfitana ili Costa d'Amalfi, nalazi se na zapadnoj obali Italije u zaljevu Salerno i dio je južne obale Sorentinskog poluotoka. Obala Amalfi je oko 40 km južno od Napulja.
Pored istoimenog grada Amalfija, na obali Amalfi nalaze se Ravello, Atrani, Scala, Cetara, Furore, Conca dei Marini, Maiori, Minori, Vietri sul Mare, Praiano, Positano i Tramonti. Obalni put Amalfitane prolazi duž obale.
Gradovi Amalfi, Atrani, Maiori, Minori, Positano i Vietri sul Mare nalaze se na samoj obali mora. Grad Amalfi je poznat po Duomu iz 937. godine i jednom od najvažnijih turističkih centara u južnoj Italiji. Amalfijska obala je već bila popularna ljetna rezidencija bogatih Rimljana u Rimskom carstvu, koji su...
Z B O G O M
---------------------------------------------------
ZBOGOM, ZAUVEK ZBOGOM, SLATKO-BOLEĆI TITRAJU, SRCEGRČEĆI NEZABORAVU, DUŠIN PREBOLNO-DRHTEĆI TITRAJU, SUZAMA ZAČINjENI SEĆAJU I U PARAMPARČAD RAZBIJENA ILUZIJO MOJA !
-----------------------------------------------------
Tužno-boleći nezaboravu moj,
Biti prijatelj znači tolerisati nečije mane, a poštovati, slaviti i hvaliti njegove ljudske vrline. Prijatelj, bar onaj pravi, istiniti i dobronamerni, je isto što i naša savest - tu je da te na nešto podseti, opomene ili uteši, prigrli i usreći onda kada te vreme, ljudi, il` pakosne žene rane, kada ti iz oka suza kane i kada imaš one najtužnije, najbolnije i najružnije dane...Prijatelj je onaj ko uvek oprašta, sve što bi ružno...
Јутрос је нађено једно изгубљено срце. Негде на путу између две заљубљене душе. Као што се деца хватају за дугме кад сретну оџачара, тако се прикрпило за мене, и не пушта. Не знам сад да ли сам му ја права адреса, или је само тужно, па од мене тражи спас, лепу реч... Али нема везе. Нека га код мене док се не јави онај ко га је изгубио. Ионако сам пропустио лет. А следећи термин је тек у пролеће. Или можда са првим снегом. Љубав се, просто, деси...
Gledam te kako mi dolaziš,
osmijehom bojiš dan
i ne znam da l je java il san
taj osjećaj radostan.
U glavi uzbuna nastaje
cijeli svijet ljepši postaje
poželim krila da dobijem
il' da sam kiša pa ti lice umijem.
Da li je to ljubav
ta čarobna pjesma
što dotiče moga srca strune
ushićenjem dok se moje grudi pune.
A kad mi odeš
sunce prestane da sja
od čežnje razbolim se sva.
Da li je to ljubav
što slatkom mi boli puni grudi
dok srce mi jadno plače i žudi
Maj mesec je uvek bio mesec matura. Tada neki vrli novi svet hrli da što pre uđe u društvo odraslih. Očekuju neočekivano i zahtevaju nemoguće. Ja svim svojim srcem navijam za njih. I želim da ostvare većinu onoga što sada žele od života. Zato devojke, obucite glamurozne haljine i štikle bezobrazno visoke. Momci, kupite odela koja koštaju kao mesečna plata vaših roditelja. Dovezite se kolima koja imaju predsoblje, dnevnu i spavaću sobu. Dopustite sebi tompuse iako kašljete od njih. Poručite šampanjac čije ime jedva izgovarate. Ovo je vaša Jovanjska noć u kojoj se čuda dešavaju i kada je sve moguće. Ali ja u suštini nisam o njima ni želeo da pišem. Želim da vam pričam o proslavama godišnjca matura. Težak i naporan posao. Prvo iz dubine...
Marko je bio sasvim ok dečko čak i zanimljiv. Da nije bila tolika razlika u godinama ja bih ga povela na jesen u veliki grad. Nekako bi se mi snašli. Možda bi i bili zajedno ko zna do kada.
Međutim bio je ipak linac za mene.
Marko je sam naučio da svira gitaru. U tom trenutku je znao nekih tridesetak pesama, što domaćih što stranih. Voleo je Šekspira. Često mi je recitovao, čak i poduže odlomke.
Moram priznati trudio se oko mene. Hteo je da mi priđe po svaku cenu. Malo je imao zadršku pošto me zna dugo dugo godina. Ipak ja sam bila već odrasla dok je on bio dete.
A opet, moram priznati, ja sam mu malo dala povoda svojim ponašanje. A on kao napaljeni klinac, koga cepaju hormoni nije mogao da raspozna da li ga foliram ili se stvarno...
Могао бих ову причу да почнем са "Било једном..." или на неки други начин, верујте не би то променило ништа.
А знао сам их баш читавог живота. Не, нисмо се ми дружили нешто претерано, само смо живели у истом месту, истих година. Некако су увек били заједно. Када кажеш ОН подразумевало се да ту негде буде и ОНА. ОНА је била "мамина принцеза" а он није умео да буде "битанга". Волело их је цело место, чинили су да се сви осећамо бољим него што у ствари јесмо. Били су наши Ромео и Јулија, само смо сви заборавили да та прича има трагичан крај. Посвађали су се баш онако како то иде у лошим љубавним романима, око неке ситнице које се више нису сећали ни они сами. Ја сам, не желећи, био сведок тога и једини сам који памти. Не, нећу Вам рећи...
Na vrhovima prstiju, prišunjao se.
Kao senka nadvio se nadamnom,
da uživa u mojoj slabosti, sladi se
i nehajno, poigra se sa mnom.
Pustih ga bez otpora, da zanese se,
da poželi da me učini savladanom.
Pod moju kožu sasvim uvuče se
I prekrije mi oči koprenom tamnom.
U vijugama mojih vena razlio se
i tada kao sa nekim, sebi ravnom,
bez oružja, golih ruku, borio se,
toplotu da stvori u srcu hladnom.
Nadmen i siguran, brzo pokorio se,
Moju kožu za sebe učinio tesnom
Svojoj oholosti sam predao se.
Nestao zauvek u pohodu svom.
Svima je jasno da nam se tehnologija meša u ljubav. Stariji će reći - to nije dobro,
mladi će reći - pa šta fali. Da li postoji neko rešenje koje bi pomirilo i staro i mlado?
Stari stalno pričaju kako su danima na hartiji pisali pismo svojoj voljenoj.
Bilo je nekad toliko zagriženih da su guščije pero umakali u svoju venu i krvlju pisali
i dokazivali kolika je njihova ljubav.
Taj papir se stavljao u koverat, pažljivo se lizao poklopac na kovertu, stiskao se prstima
da se dobro zalepi. Na naličju pisma se pisala adresa primaoca a na poleđini adresa
pošiljaoca. Pismo bi se onda nosilo do pošte i predavalo službeniku. Duboko bi se
odahnulo i u roku od mesec dana bi se čekao odgovor. Devojka bi odgovarala na isti način,
osim što...
Sunce grli na sav mah
sve što jutrom budno je
dok vrapčića mali hor
stao je na zelen bor,
pljušti cvrkut odozgor.
U koloni idu dva
izgladnjela, čupava
stara gradska dva mačora
pa još misle da su fora
da im je do zelen bora.
Al' sunčeve žarke sjene
nalegle im na sne zjene
pa im brane da gledaju
raspjevani ptičji hor
što ih mami odozgor.
Doručak bi slastan bio to
samo da je malo niže
ali ,avaj, vitak bor
podno neba samog stiže.
,,Ако је хуманизам био у праву када је прогласио да је човек рођен само да би био срећан, он не би био рођен да умре. Пошто је људско тело осуђено на смрт, његов задатак на Земљи очито мора бити духовније природе. То не може бити необуздано уживање у свакодневном животу. То не може бити потрага за најбољим начинима за стицање материјалних добара и потом за највеселијим уживањем у њима. То мора бити испуњавање сталних, озбиљних дужности како би нечији животни пут могао постати искуство моралног развоја, како би се на крају живота било бољи човек него на почетку.
...
Само добровољно, духовно самообуздавање може човека издићи изнад светског материјалистичког тока."
[Део Солжењициновог говора на Харварду 1978. године]
pruzeto sa stranice...