Cvjetovi crveni
poljem duše iznikli,
uzmirisali,
dušu omamili,
opili,
suzom radosnicom
zaliveni,
toplim uzdahom ogrijani.
Nježnim korakom
međ' njih
zalazim
da ih ne pogazim,
ljepotu da ne uništim.
Cvjetovi crveni
poljem duše procvali.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Posle dva dan Marko je opet bio u dvorištu kada sam polazila na posao. Nisam žurila.
-Hajde da te povezem.
-Imama vrmena. Hvala ti Marko. Neću da te cimam.
-Ne cimaš me uopšte. I onako ću da se provozam.
- Ok. Hvala ti. Samo da vežem kosu. Prošli put mi se razletela kosa na sve strane.
Sedam. Nekako po automatizmu, kao da sam se vozila stotinu puta, stavljam ruke oko vozačevog struka. Naslanjam se na leđa vozača. Osećam njegov miris. I ovog puta osećam butinama vibracije koje proizvodi motor. Te vibracije nisam primetila prošli put.
Brzo smo stigli. Pokazao mi je prstom ka auspuhu.
-Vruć je.
-Pazim. Hvala ti puno Marko. Svrati sutra pre podne da pijemo kafu.
-Hoću. Vidimo se.
18.05. 1993 ubijena je jedna Ljubav ......
navršava se 30 godina od ubistva Boška i Admire
Tog dana Boško i Admira, koji su bili u dugoj vezi, pokušali su pobjeći iz ratnog ludila. No baš na Vrbanja mostu zaustavio ih je snajper. Prvo Boška, a onda i Admiru. Umrli su zagrljeni.
Amir Šulović, Boškov prijatelj iz mladosti, u jednom intervjuu je rekao da je njihov plan bio domoći se Grbavice, a tamo se moglo samo preko Vrbanja mosta.
Bilo je teško, ali imali smo prijatelje, doduše nijednog dovoljno moćnog da garantira da će se iz grada moći izaći. Boškov i Admirin prelazak na Grbavicu bio je dogovoren i s jednom i s drugom stranom. Znam čak i imena tih ljudi, rekao je Šulović.
Tko je ubio Boška i Admiru ni danas se ne zna, a...
Da li bi hteo da sa mnom pobegneš?
Da nas ne stignu preteće senke života,
mislima da poletimo sa pahuljama,
a onda padamo sa kapima kiše.
Niz dugu se spuštamo kao sa tobogana
a onda utonemo u zlatno klasje žita
Urežemo u koru drveta dva imena
U sećanje uspomenu koje se ne briše.
Da li bi sa mnom uradio nešto blesavo?
Napravio veliki dvorac od peska
I stepenice do guste krošnje drveća
Da li bi hteo da uhvatiš Sunce u čašu.
da njegove boje mračne senke oteraju,
ukrao bele oblake da jastuci budu
Zvezde poskidao i u moje oči smestio
Plavetnilom neba pokrio postelju našu.
Da li bi?
Imam kiše za tvoje ispružene ruke,
Ruke za tvoje vrele obraze,
Za tvoje žedne usne, nemirna usta.
Imam oči koje plaču za tvojim,
Topao zagrljaj za tvoje telo,
Za tvoje olujno nebo, žarko sunce.
Imam bol bez tuge,
Tuge bez žaljenja,
Toliko radosti bez razloga,
Tebe, s razlogom.
Charles Bukowski: "Tuga je prouzrokovana inteligencijom, što više stvari shvataš–više bi voleo da ih nikada nisi shvatio!"
- Uzrok tuge su tužne stvari koje se dešavaju u svetu u kojem živimo, a ne inteligencija. Iteligencija samo reaguje na njih. Nije prijatno shvatiti neke stvari, ali je korisno.
Pruža mogućnost da se učini nešto u vezi njih, da se promene i tako smanji tuga. Medjutim, problem je što se inteligencija i zdrav razum predstavljaju kao prepreke napretka i što se ljudi podstiču da ne misle.
-----------
John Ortberg: "Ono što stalno ulazi u vaš um i okupira ga, eventualno ga oblikuje i to se na kraju ispolji u onome što radite i ko postajete."
- To i jeste razlog što se od davnina ističe značaj kontrole nad sobom...
Не замери, опрости,
што сам ти непозвана
свратила у сан и ово вече.
Тихо ћу, на прстима
прићи твом јастуку,
твом лицу ближе,
сасвим на кратко.
Можда ћу ти шапнути
да ми је жао што се нисам
другачије насмејала ономад
и што ти погледом
образе нисам миловала,
јер нисам смела и нисам хтела
да кварим твоје снове на јави.
Сигурно ћу ти шапатом
спустити пољубац лагано,
тек да врат заголица
и краичак усана, мужевних,
дотаћи мислима нежним.
Ти се промешкољи слободно
и окрени на другу страну јастука...
Ону на којој сам ја
у сновима будним.
Угреј је уместо мене,
да у сну осетим твоју топлину,
мени подарену.
Ја ћу искористити
овај тренутак вечности,
да уз тебе сањам снове недосањане,
пре него што у зору побегнем
и нови дан...
Hitra noga
korak lak
smiješi mi se
sunčev trak.
Žurim, hrlim
cijeli svijet bih
da zagrlim
al mi malo ruke dvije.
Eh, što nisam oktopod
ali neki miroljubiv soj
pa da imam veći ruku broj.
Il' što nisam morski rak
pa da nogu imam više
na sve strane
da ja stignem
s ove noge dvije
čini mi se malo mi je.
S ove noge dvije
s ove ruke dvije
s ova oka dva
čini mi se da ću
željna svijeta ostat ja.
Potresno pismo direktorice: 'Ne govorite da je bio super đak. Pričajte o curici koja je, dok je pucao, trčala da spasi brata'
U BEOGRADSKOJ školi Vladislav Ribnikar prošlog je sedmice 13-godišnji Kosta Kecmanović počinio masakr u kojemu je ubio osam učenika i domar škole. Danas se na ovu tragediju pismom osvrnula profesorica srpskog jezika i direktorica Pete beogradske gimnazije Verica Rakonjac Pavlović.
Pismo prenosimo u cijelosti:
"Ljubav sestre prema bratu!"
"Kažu da je dječak - ubica iz dobre porodice i da je bio odličan đak... Niti je on iz dobre porodice niti je odličan đak, iako je imao sve petice... Dobra porodica je jedino ona u kojoj ima ljubavi između članova porodice i prema drugim ljudima, a sve ostale porodice su...
Robert Fulghum: "Ne veruj svemu što misliš."
- Dobra opomena, jer nije uvek sve onako kako nam se čini i kako mislimo. Mišljenje može biti reflektivno, ali i površno s mnoštvom zabluda.
Um se u kontemplativnom stanju otvara. Postaje fleksibilan i neutralan. Zato možemo posmatrati disfunkcionalne misli koje proizilaze iz niskih, sebičnih nagona, raskrinkati izgovore kojima ih pravdamo i razumeti greške.
Kada mislimo disfunkcionalno nemamo tu opciju pošto se um zatvara i gubi fleksibilnost. Ne razmatraju se drugačije perspektive, ne obraća pažnja na dokaze i činjenice, već se ograniči onim što se misli.
------
Ljudi se neće osvestiti meditacijom u kojoj ne misle nego razumevanjem svoga uma i načina na koji funkcioniše. Meditacija...
"Још једна баксузна среда", помислио сам.
Тог јутра ми ништа није полазило за руком. Ладно сам изигнорисао аларм, кафа ми је покипела а у бојлеру није било топле воде. Тачније било је, само је више личила на арктичку, него ону која је требала да ме доведе на радну темпаратуру. Покушавао сам да се присетим чиме треба да попуним кућне залихе, и коме сам све обећао партију трачева. Није ишло. Ауто ми је сигнализирао да је време за сервис а на мом месту за паркирање шепурио се џип, који свакако није био мој. Након спознанија да кафић у ком пијем кафу не ради, наврле су ми на ум свакојаке мисли, на памет су ми падали рај и батина а лечка сам се присетио и Мајкла Мајерса.
"Ништа ме не сме изненадити." проговорио је комуниста у мени.
Сместио...
U mojoj bašti
sa jutrom ranim
desilo se čudno nešto;
oko struka tanka
stegla učkur
jedna šljiva ranka.
Čakšire joj bijele
sad poglede mame:
"Vidje li joj stasa!",
zadivljen je orah
crnpurasti dasa.
"Previše je tanka
i kroj nije po modi",
zaori se kruška
napeta k'o puška.
Od te puste graje
probudi se mrav
pa iz džepa čakšira
još sav snen i bijel
skidajući s očiju
svježi bijeli kreč
zjevajući prozbori:
"Je l' to jutro već?"
"Sin mi je dobio dijabetes, a ćerka anoreksiju zbog vršnjačkog nasilja": Potresna ispovest Ivane, profesorke i samohrane majke iz Beograda
Rakić, koja je profesorka muzičkog vaspitanja u dve škole u Beogradu, smatra da je sistem "uveliko zakazao", te naglašava da se prosvetari često ne mogu posvetiti deci zbog velikog broja sati i administracije.
"Trebalo bi da se naprave obuke od strane nastavnika i psihologa kako prepoznati dete koje ima problem. Timovi za vršnjačko nasilje, nažalost, postoje samo na papiru i tek treba da zažive. Ne treba kriviti toliko ni vlast, za pohvalu je bilo kakav pomak s mrtve tačke. Važno je da roditelji razgovaraju sa decom, jer oni ne mogu očekivati da nastavnici rešavaju sve njihove probleme"...
Ponekad
k'o oštrica
misao jaka
presiječe me
k'o pitanje
nespremna đaka
šta ću
ako me uhvate
sumorna jutra
nespremnu
na tebe naviklu
šta ću
ovako nejaka
ako ostanem
bez tebe
ako ostanem
bez zraka.
I misao tad
u suza rijeku
pretvorim
al' u grlu stvori se neka
prokleta brana
što ne da rijeci
da poteče
tek ostavi je
u duši da buja
a ja plivač loš
šta ću
ako nabuja još.
Znaš li koliko boli Beograd u suton?
U suton, između mostova kada si sam. Znaš li kako gori Beograd u zoru?
U zoru, na ulicama kada si sam.
Znaš li kako odjekuje tišina Beogradom?
Beogradom u blokovima kada si sam.
Znaš li kako ljubav umire na periferiji?
Na periferiji Beograda, kada si sam.
Znaš li koliko dugo ume da...
Priča između realnosti i budućnosti.
Ja naravno ne očekujem da imate isti muzički ukus kao i ja, možda tek u malom procentu. Čak i moji bližnji ga nemaju. Ukus se stvara vremenom i određenim iskustvom. Poslati nekome neku pesmu je samo delić koji ne mora ništa da znači, tek jednu stepenicu za koju nije jasno gde vodi. Kao jedna stranica knjige za koju možeš reći - nije loše ali ko zna šta će biti dalje. Ili kao jedan kompliment dat drugome u cilju zavođenja ali je on ipak nedovoljan u ostvarivanju cilja.
Veliki broj ljudi ne zna šta je to dobar Di Džej, misleći da je to onaj koji samo pušta muziku, smatrajući da bi i oni to jednako mogli. Kad im se pruži takva šansa uvide da nešto škripi. Zašto škripi?
Ako zanemarimo okruženje i...
Izrasli su u pukotinama betona
lepi cvetovi,
različitih oblika i boja,
a opet mirisni, jednako,
i on i ona,
ukrasili svet nekog čudnog kroja.
Nezaštićeni, na vetrometini,
tek stasali dovoljno da izvire,
da se prikažu surovoj istini,
da im ona udeli prve šamare.
Nesvesni da blede duše hodaju,
da moraju od njih da se paze,
svojom bojom da se ne odaju,
da ih tako ranjive ne pregaze.
Otvorite oči ljudi,
pogledajte ih!
Videćete njihove lepe, male glave.
Pažljivo koračajte, pripazite ih,
Neka njihove boje,
dušu vam preplave.
Udahnite miris
da vam pluća osveži
Pažljivo, da ih tanane ne lomite!
Pomazi, uživaj, ne reži, ne steži!
Oni samo žele, da ih vi volite.
Izrasli tako slučajno a tako ponosno,
u betonskim hladnim pukotinama,
naš...
" U današnjoj kulturi rečnik za kafu je neverovatno sofisticiran. Da li želite kapućino, espreso, mršavi latte ili možda ledeni karamel makijato?
Stari Grci su bili jednako sofisticirani u načinu na koji su govorili o ljubavi, prepoznajući šest različitih varijanti. Bili bi šokirani našom grubošću što koristimo jednu jedinu reč i šapućemo 'Volim te' dok jedemo uz sveće ili opušteno potpišemo imejl 'puno ljubavi'.
Dakle, kojih šest ljubavi su bile poznate Grcima? I kako nas mogu inspirisati da prevaziđemo trenutnu zavisnost od romantične ljubavi, kojoj se 94 odsto mladih ljudi nada — ali često ne uspeva — da pronađe jedinstvenu srodnu dušu koja može da zadovolji sve njihove emocionalne potrebe?
1. Eros, ili seksualna strast
Prva...
John Lennon: "Moramo najpre naučiti da volimo sebe, u svoj našoj veličini kao i nesavršenosti. Ako ne možemo da volimo sebe, ne možemo se u potpunosti otvoriti i biti sposobni da volimo druge."
- Zdrava ljubav prema sebi je osnova iz koje proističe i ljubav prema drugima. Ko ne poštuje i ne voli sebe nije dopreo do unutrašnje lepote, slobode i radosti. Zato ih ne može darivati ni drugima. Ono što daje je neurotična zavisnost koja nije mnogo bolja od uskogrude sebičnosti narcisoidne osobe.
---------
Ralph Waldo Emerson: "Svrha života nije samo biti srećan. Treba biti produktivan, biti častan, biti saosećajan, napraviti neku korisnu promenu time što ste živeli."
- Biti produktivan, častan, saosećajan i napraviti korisnu promenu je...
Ti i ja u ljubavi smo vječno
od sreće blistaju naše oči
ljubimo se pod zvjezdanim nebom
skriveni u ljetnoj u noći.
Ti i ja zajedno koračamo
po zelenim proplancima
prati nas cvrkut ptica
i ples cvijeća što vjetrovi blago njišu
dok naša bića kao jedno dišu.
Ti i ja kao stihovi u ljubavnoj pjesmi
zauvijek vezani snovima
vječno jedno drugom u mislima
tečemo jedno drugom venama.
Ti i ja kao sunce i dan
u svakom novom jutru se rađamo
i iznova se zaljubljujemo.
Da možeš da osećaš kao ja,
da ti je bar na dan moja agonija,
da ti je moja tišina na usnama,
i moj bol u tvojim grudima.
Da sam tvoj san,
da sam tvoj strah,
da sam tvoj dah.
Možeš me kriviti za sve,
Možeš me raniti, ko pre,
tamo gde boli najviše,
Al pokušaj da te bolim
kao što ti boliš mene,
pokušaj da progutaš
sve reći iznuđene,
pokušaj da te bolim
isto kao što mene boliš ti,
a ništa ne možeš da promeniš.
Pokušaj da vidiš
bar jedan dan mojim očima,
koliko traje noć...
Bio sam mali
moj cijeli svijet
bio je
od željeza
kavez plavi.
Dobro, da se ne lažemo
često sam imao
cijelu sobu dječaka
kad bi me pustili malo
da raširim krila laka.
Ludovanje nastajalo bi tada
čas na luster, čas na vrata
čas na rame dječaka
skika, vriska
perje leti na sve strane
sve dok se ne začuje galama
da, to je ona, dječakova mama.
I onda zna se:
pakuj svoje prnje
u kavez, jedi zrnje.
Ali, nisam očajav'o
znao sam dobro
popodne dolazi dječakov tata
ponovo bit će otvorena moja vrata.
I tako je tekao moj ptičiji život
život malog žutog papagaja
sve dok nije došlo vrijeme
da pakujem se put ptičijeg raja.
Čuo sam kako dječakov tata
zabrinuto priča
da papige male
osjetljive su na pluća
dok mi je kljun gurao
u posudu u kojoj je bio...
Nekad sam razmišljao o knjizi budućnosti ili budućnosti knjige, sad sam počeo ponovo. To su slični izrazi ali ipak ima nekih razlika. Drugi izraz se odnosi na proces. Pre nego što se o tome konkretno progovori treba imati predstavu šta taj izraz uopšte znači. Neko bi mogao reći – to je svima jasno. Knjiga je knjiga. Ali šta je stvarno knjiga? Pre više decenija Zvonimir Kujundžić je napisao neku vrstu enciklopedije pod nazivom Knjiga o knjizi.
Jedna sjajna knjiga koju su ubrzo zbog nekih problema blokirali pa je nije bilo u prodaji. U toj knjizi se govorilo i o pismu i njegovom nastanku. To je potpuno razumljivo da se shvati kako je došlo do knjige. A šta je onda pismo? Opet smo u situaciji da tražimo njegovo poreklo kako bi ga...
...nijesam bio dobar
u vremenu odluka
i da jesam
tocak bi se vratio
ne umijem da budem umjesan
jer volim da skitam
po sebi
onako beduinski
da to sto prije potrosim
ali
izazivati nespavalicu
nije dobro
...odluke kao moguci putevi
izmisljene su
postoji samo jedna staza i mnogo
sjenki
sklanjati se i pauzirati
kradja je samoga sebe
lijepi trenutci su fatamorgane
u pustinji zivota
i sramota je sjecati se njih
...ako prodju dogadjaji
prodju osobe mimo
skupo placaju oni
koji posesivno i djetinji
sjednu pokraj puta
i celu medju sake
zamor daju...
sjedne se samo
zbog puta ispred
ili da se Sunce saceka...
Veličanstvenost noći, očaravajuće primamljiva. Noć zna koliko sam njena, uvek je to znala. Predajem se sva i uvek se iznova vraćam da još sebe dam. Njen mrak me čini živom. Moj mrak noć čini mrtvom. Tama u punom sjaju, moć pripadanja. Umemo se noć i ja. Našu tajnu krijemo od krvavog Meseca. Veća je i od tajne koju večnost nosi. Toliko sam večnosti proživela sa svojim noćima, prelazilo je granice razuma. Spoznala značaj konačnosti tek na rubu beskonačnog. Sva moja dotadašnja stvarnost izgubila je smisao. Čarolija nedokučivog ukazala mi se poput zvezdane prašine. Svi putevi vodili su u nepoznato i svaki od njih činio mi se dovoljno poznat. Bezumlje se zavodljivo poigravalo sa mnom. Odupreti se sebi da bih sebi bliža postala. Granice ne...
U jutarnjoj rosi
umiva se
cvijetak nježni
glavicu svoju
diže ka suncu
baš kao što
biće jutros moje
toplinu traži
u tvom srcu
Daleko je sunce
daleko je tvoje srce
al toplina
do mene stiže
jer kad mislim na te
sunce mi je bliže.
Ako vec moram umrijeti
Bože
dopusti
da srce izusti
posljednju želju
kao odar daruj mi
njegovu postelju.
I ne čekaj dugo
da po me' pošalješ kočiju
sa vrancima crnjim od noći
jer šta će meni ovaj život
u kojem me samo pola ima
sve drugo ostalo je
u našim nedosanjanim noćima
u jednim od noći crnjim očima.
Napisala je pismo.
Ne bilo kakvo pismo i nikako čisto radi reda.
Već pravo pismo!
Baš ono koje se nadala da bi on savio i stavio u džep od košulje, tu pored srca.
Kad je tužan, da može da ga izvadi, pročita, nasmeje se, udahne punim plućima tragove njenog mirisa, spusti ovlaš poljubac na njega i vrati ga na to toplo, sigurno mesto.
A ona,
ona bi imala osećaj da čuje otkucaje,
njega kako diše, oseća njegov miris i blizinu koja je uvek opijala.
Pažljivo, sa ljubavlju utkanom u svako slovo, nizali su se redovi lako.
Medju njima čuo se njen glas, zvonki smeh i pročitani stihovi samo za njega.
Medju rečima vladala je tišina,
ona najlepša.
Ona, što su oni nekad umeli da je stvore u trenucima kad ćute život, nevolje i probleme, prećute ljubav...
Spušta se tiho noćni sat
uz nebeske stube
mjesec korača
korak mu tih,
poput sna lak,
na usnuli behar
pao mu trak.
Dok sanjive i snene
trepere noći sjene
udišem noći dah
djetinje svjež i čist,
tišinu zapara tek
u krošnji pospan list.
Dodjm posle sto godina na Krstu da nadjem neka stara pisanija, kad ono - nema pisanija, kao da ih nikada na svijetu bilo nije.
Pa sto bre?
Kud se dede sve to?