BI NEKADA - TUGA MUČI SADA
-----------------------------------
Slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva !
Sećam se, kao da juče bi, mada od toga prođe više od tri duge decenije, kada smo, zajedno sa Tvojim rođakom i mojim sadašnjim kumom Čedom, blatnjavim sokacima trampuzali do naše, veoma daleke, škole u cik zore. Vreme je učinulo svoje, nestalo je čak i tih blatnjavih sokaka, ali u duši su ostali ti osećaji koji odolevaju vremenu i stalno podsećaju na to što nam se tada čini nevažnim mrvicama u životu. Pitam se, što sam stariji sve češće svojoj savesti postavljam to pitanje, da li tada drugačije trebasmo da gledamo na tu milinu kojom nas Gospod nesebično obdari i da li trebasmo nešto drugačije da (u)činimo, no odgovora nema što i jeste, možda, najbolje jer kakav bih ja bio pisac kada bih za svaki jek duše, svaku suzu i za svaki žig u srcu (pro)našao melem koji će tu buktinju da utoli. Bilo kako bilo, a bi - nego šta, neizmerno sam Ti zahvalan što se javi posle toliko godina, odškrinu mi dušu i iz nje opet iskoči vižljasti dečačić koji je oduvek gledao srcem, osećao dušom i dešifrirao razumom sve(t) oko sebe. Teško mi je, mada se svojski trudim, baš ono duraj-duraj - stenji i bauljaj, da pred očima stvorim Tvoj lik, nekakva timorina, slična onoj koja se, po vasceli bogovetni dan, leno vuče vrletnom Bočačkom klisurom, ta paučinasta zebljivost mi uvek iskvari tu sliku, no Tvoj glas nekako kao da čujem u svojim ušima i to me čini srećnim.
Slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva, već decenijama živim, bolje reći gluvarim dok me sećanja razvalače između Bočca i Sremskih Karlovaca, u LJubljani. Od kada su mi roditelji na Nebesima retko kada svraćam u naš rodni Bočac iz razloga što me ubija žal za njima, a možda i više od toga tugu mi u srcu produblji šum Vrbasa, lepljivi miris njegovih vrbaka i stalno podsećanje na jedno toplo leto osamdeset i neke, jedan vreli cmokić i jednu razbuktalu ljubav koju nikako ne može da utrne ni vreme, ni žene, a ni zli ljudi koji neprestano nasrću na mene. Voleo bih, silno bih voleo, da sam opet tamo, no pribojavam se da bi me tuga posve dotukla. To je i razlog da duram i guram u LJubljani, mada njenu svakoliku zebljivost sve teže podnosim. Hvala Gospodu što sam totalno materijalno obezbeđen tako da mogu da radim samo ono što hoću, volim i najbolje znam - pišem na svoj način svoje đuliće uveoke, živim u sećanjima i pokušavam da svojim činjenjem doprinesem, bar za jotu, borbi za slobodu mog nebeskog naroda, Hristove Svete Vere Pravoslavne, Majke Srbije i svakog busena zemlje Srbinove. Daće Bog da doživim da pred očima opet zasjaji, kao zlato žeženo, ono što simbolišu naša SVETA ČETIRI OCILA:
SLOBODA, SRPSTVO, SVETOSAVLJE i SRBIJA ,
jer tek tada bih bio smiren, ne bih se stideo svog činjenja i ne bih se bojao suda ljudi, istorije i Gospoda...
Svako dobro od Gospoda Tebi i Tvojoj porodici, slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva!
Krstan Đ. Kovjenić
-----------------------------------
Slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva !
Sećam se, kao da juče bi, mada od toga prođe više od tri duge decenije, kada smo, zajedno sa Tvojim rođakom i mojim sadašnjim kumom Čedom, blatnjavim sokacima trampuzali do naše, veoma daleke, škole u cik zore. Vreme je učinulo svoje, nestalo je čak i tih blatnjavih sokaka, ali u duši su ostali ti osećaji koji odolevaju vremenu i stalno podsećaju na to što nam se tada čini nevažnim mrvicama u životu. Pitam se, što sam stariji sve češće svojoj savesti postavljam to pitanje, da li tada drugačije trebasmo da gledamo na tu milinu kojom nas Gospod nesebično obdari i da li trebasmo nešto drugačije da (u)činimo, no odgovora nema što i jeste, možda, najbolje jer kakav bih ja bio pisac kada bih za svaki jek duše, svaku suzu i za svaki žig u srcu (pro)našao melem koji će tu buktinju da utoli. Bilo kako bilo, a bi - nego šta, neizmerno sam Ti zahvalan što se javi posle toliko godina, odškrinu mi dušu i iz nje opet iskoči vižljasti dečačić koji je oduvek gledao srcem, osećao dušom i dešifrirao razumom sve(t) oko sebe. Teško mi je, mada se svojski trudim, baš ono duraj-duraj - stenji i bauljaj, da pred očima stvorim Tvoj lik, nekakva timorina, slična onoj koja se, po vasceli bogovetni dan, leno vuče vrletnom Bočačkom klisurom, ta paučinasta zebljivost mi uvek iskvari tu sliku, no Tvoj glas nekako kao da čujem u svojim ušima i to me čini srećnim.
Slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva, već decenijama živim, bolje reći gluvarim dok me sećanja razvalače između Bočca i Sremskih Karlovaca, u LJubljani. Od kada su mi roditelji na Nebesima retko kada svraćam u naš rodni Bočac iz razloga što me ubija žal za njima, a možda i više od toga tugu mi u srcu produblji šum Vrbasa, lepljivi miris njegovih vrbaka i stalno podsećanje na jedno toplo leto osamdeset i neke, jedan vreli cmokić i jednu razbuktalu ljubav koju nikako ne može da utrne ni vreme, ni žene, a ni zli ljudi koji neprestano nasrću na mene. Voleo bih, silno bih voleo, da sam opet tamo, no pribojavam se da bi me tuga posve dotukla. To je i razlog da duram i guram u LJubljani, mada njenu svakoliku zebljivost sve teže podnosim. Hvala Gospodu što sam totalno materijalno obezbeđen tako da mogu da radim samo ono što hoću, volim i najbolje znam - pišem na svoj način svoje đuliće uveoke, živim u sećanjima i pokušavam da svojim činjenjem doprinesem, bar za jotu, borbi za slobodu mog nebeskog naroda, Hristove Svete Vere Pravoslavne, Majke Srbije i svakog busena zemlje Srbinove. Daće Bog da doživim da pred očima opet zasjaji, kao zlato žeženo, ono što simbolišu naša SVETA ČETIRI OCILA:
SLOBODA, SRPSTVO, SVETOSAVLJE i SRBIJA ,
jer tek tada bih bio smiren, ne bih se stideo svog činjenja i ne bih se bojao suda ljudi, istorije i Gospoda...
Svako dobro od Gospoda Tebi i Tvojoj porodici, slatko-boleći nezaboravu, biseru mog dečaštva!
Krstan Đ. Kovjenić
