Kad nema tebe
kao da nema ni mene
jer šta sam bez tebe ja
samo jedna polovina.
Pola osmijeha
pola uzdaha
i stiha pola;
bez tebe
cijela je samo
čaša bola.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ne terajte me da biram. Ne želim da se opredeljujem. Ne mogu. Ne umem. U meni je i Rik Blejn i Konstantin Ljevin, svejedno mi je da li se zove Ilza ili Kiti. Volim je kao da nam je prvi i poslednji dan. Nije mi bitno da li se ljubimo na Jelisejskim poljima ili Jasnoj poljani.
Molim Vas, velika gospodo iz velikog sveta, ne cepajte mi srce na pola, prepuno je ožiljaka. Još jedan neće izdržati. Verujem da imate gomile pametnih i razložnih razloga, zbog kojih ste poveli svoje horde da unište one druge sa isto takvim i još razložnijim razlozima koji su naoružali svoje gospodare rata. Verujem i jednima i drugima da je rata moralo da bude. Ja govorim u ime onih koji bi da vole bez obzira na kom jeziku se čita njihova ljubav. Peva se isto...
Miruj, miruj, srce moje.
čupaj cveće, gasni boje.
odgovori ne postoje
miruj, miruj srce moje.
Ne daj, ne daj, da te boli
dok za srce srce moli
što te ona sad ne voli
ne daj, ne daj, da te boli.
Sve su, sve su, samo laži
srce srce svoje traži
prave reči ti mi kaži
sve su, sve su.. samo laži.
Biće, biće, mnogo bolje
samo treba malo volje..
neka dani još odstoje..
Miruj, miruj, srce moje.
Konj_na_belom_princu
01.12.2022
Neoprostivi greh
----------------------
Bilo je to u rano popodne, odmah posle ručanica, vulkanski-vrelog, kao što i obično biva između ilindanske i petrovdanske žege kada uzavre krvca u žilama, avgustovskog dana kada sam pokušavao da se malkice razladim i dušu razjadim u okrilju po memli zaudarajuće, samotno-vrišteće i mračno-promajne manastirske ćelije.
Već sam se bio malo smrio, samog sebe odjadio, opelo samom sebi izvršio i totalno prepustio toku te nabujale reke ponornice i kandžama zle moje sudbine. Nekoliko meseci pre toga primio sam monaški postrig i svešteničku hirotoniju. Odmah posle toga moj dotadašnji manastirski sabrat, duhovnik i nastojatelj manastira Liplje, o. jeromonah Vitalije (Ignjatović), je dobio kanonski odpust od...
Sanjao sam san u kome postoji covek koga ceo svet prati, ima svoj youtube kanal, a nema pojma da ga ima, ukucas adresu na gmap, izadje mu gajba i on live, pricas sa njim bez tona, tzv misaonim tokom, on valjda zacaran najacom zlom silom na svetu, prica sa zlim duhovima koji btw sto bi rekli ovi sto hoce da ga skenjaju su tu jer katabaza je danas,juce,sutra i on smeta da konacno svet dise punim plucima jer Bog ne postoji odnosno kesh,sex i program su merila vrednosti postojanja. Sada valjda svi, ali bukvalno od najblizih kucevnih, pa redom familija, svi znani i neznani iz njegovog zivota uzimaju neki kesh na osnovu njegovog ponizavanja sto live, sto kako god. E sada, on je valjda postao svetac, preziveo neka zesca sranja, a Svaja sa...
Bila sam cvet, procvala u jarkom srcu,
daleko od svih
pod plavetnilom što se rađa,
među prvim zefirnim zracima,
rodila sam se
kroz koren tvog bića,
sa zemlje natopljene tvojom krvlju,
naga, čista, neokaljana,
uporno savladavala noć,
svaki dan se budila
u očima koje su me gledale tamnim velom,
Pocepala sam bledi eho poslednje zvezde,
da bih te ljubila...
Bila sam bezglasna, nežna,
pod vaših bosim nogama,
šumsko cveće,
Osetila sam vas.
Disala sam,
Živela,
gorela,
postojala,
za tvoju tugu koju sam pretvorila u smeh,
na brdu čežnje,
Bila sam tvoja i ničija,
niko me nije dodirnuo dlanom.
Moju poslednju reč
tvoje srce je reklo,
sahranio si
sa ružom u ruci,
a na njoj šaka pepela umesto rose,
sve stihove
što su ti oslikavali nebo
od zalaska...
Оно што суделује у смеху јесте ум, нешто што само човек поседује, значи способност стварања појмова и коришћења њихових репрезента - речи или уопште могућност говора и језика.
Решење проблема смеха гласи:
Можда ово сувопарно звучи, али је веома једноставно.
А то се може видети на примеру ове најпростије могуће шале:
"Човек ходајући по јакој киши каже: "Данас је баш лепо време ".
Овде је несагласност између виђеног и мишљеног велика и то доводи до смеха. Међутим, на ово се могу насмејати само деца и људи ограниченог ума. Што је ум развијенији то и шале морају бити суптилније. Али шема ове најпростије шале може се пренети на било који хумор или виц и видећемо да је неподударност између виђеног и мишљеног, између разума и ума, између...
Milosav ili Miki, sin Branka, unuk Milosava i praunuk Borivoja zvanog Pusti, bio je jedini muški potomak nekada brojne varoške porodice koja je pre drugog rata posedovala više od pola zemlje na kojoj se prostirala Varoš. Kako se gomilalo njihovo bogatstvo, tako im se krv tanjila. Neki kažu da je to zbog ženidbi i udadbi u okviru ne tako dalekog srodstva, a drugi, opet, veruju da je to zbog kletve koju je na oca Borivoja Pustog bacila neka čergarka kojoj nije hteo da plati usluge. Kakve su to usluge bile – niko sa sigurnošću nije mogao da kaže. Činjenica je da se u njihovoj porodici nakon toga rađalo po jedno jedino muško dete i gomila ženskadije, a to muško dete je bilo kao od boga blagosloveno, stasom naočito, pameću obdareno, ali i...
''Nije velik onaj koji mnogo mjesta zauzima, nego onaj koji ostavi za sobom veliku prazninu kad ode''.
,, Sjecam se nasih prvih susreta
uvijek prekratka noc za zagrljaj
samo si me njezno ljubio
ne znas kol'ko si mi falio
Tad sam ti cijeli zivot pricala
tisina rijetko kad je trajala
rekla sam da si moje sve
da me svaki prije slomio za tren''.
I dođe onaj dan kad sve stigne na naplatu. Oni koji su te podržavali, očekuju zahvalnost; oni koji su se tobom oduševljavali, zameraju što si ipak samo čovek; ti što su bdeli nad tobom zaspaće umorni... Tek retki ostaće, kao usamljeni ulični fenjer, da bacaju svetlo na tablu našeg života na kojoj piše: "Najviše su ti u životu pomogli oni koji ti nisu smetali".
"Rukopis moga brata"
Brankica Damjanović
- Intuicija inspriše misli, a misli čine intuiciju razumljivom.
---------
Mario Žuvela: "Čudan je taj životni zakon. Što više ugadjaš drugima, manje te cijene."
- Ako ugadjanjem drugima podcenjuješ sebe bićeš podcenjen. Da bi te cenili tad se i sam trebaš ceniti.
----
"Učite ćerke da se odmalena zanimaju za knjige, obrazovanje, ulaganje za svoje znanje. Jer to je ono što im niko jednoga dana ne može oduzeti. Pametna žena stub je kuće, a i cijelog društva."
- Ne zaboravite ni sinove. Obrazovanje je korisno za sve. Jer samo mudar muškarac može pravilno tretirati pametnu ženu i time dati svoj doprinos blagostanju porodice i društva.
-------------
Osećanje, misao, razum - moćni sami po sebi. Ali ne kao njihovo jedinstvo. Ono je...
Svaka dobrostojeća prošlost ima svoje tajne. Poneki kostur odložen u kofer sećanja. Mi iz osamdesetih imamo zbirku, nešto nalik na herbarijum. Okončavalo se doba „Cepelina‟, za neupućene BG diskoteka upala u ćorsokak psihodelije i narkotika, a „Dugme‟ „Hajdučkom česmom‟ najavilo promenu. „Zlatni talasi Dunava‟ i „Rani mraz‟ ustupili mesto „Ribljoj čorbi‟. Šarlo krčio put Koji i Milanu. „Idoli‟ pevali serenadu devojkama Beograda. Rim, London i Pariz šetali štraftom. Gradu je nedostajao kafić i Davitelj da postane metropola. Vrilo je, budućnost je bila izvesna i svetla. Od gročanskih vikendica, preko spavaonice s one strane Save, blaziranim Vračarom i prebogatim Senjakom i Dedinjem, pevale su generacije...
Dok je mladi par sa bebom sedeo čekajući red u DMV-u, beba je počela da se meškolji i da puže prema potpunom strancu koji je sedeo do njih.
Čovek se upravo preselio iz jedne države u drugu, gde mu je godinu dana ranije ubijen brat. Ova beba je rođena baš tog dana
GADNI, TUŽNI I RUŽNI FILOZOFI
-------------------------------------------------
Kako gadni, bedni i jadni znaju biti filozofi ?
Danski pisac i pesnik Hans Christian Andersen (1805 – 1875) je na početku svoje bajke »Snežna kraljica« (Sneedronningen, 1845) napisao da je zlobni škrat, tačnije sam vrag, nekog dana, kada je bio slabe volje, napravio ogledalo,
»… koje je imalo to svojstvo da je dobro i lepo što se je u njemu zrcalilo stegnuo skoro u ništa, a to što nije ništa valjalo i bilo je ružno je još izrazitije bolo u oči i šepurilo se. Najlepši predeli su bili u tom zrcalu kao kuvan španać, najbolji ljudi su bili mrzovoljni, zli, ili su stajali na glavama bez trupa. Obraze su imali tako iznakažene da se nisu mogli prepoznati i ako...
Звони мени синоћ телефон. Непознат број. Не волим кад ме зову непознати бројеви, увијек страхујем да се неком нешто догодило. ,,Не параноиши, Милице, јави се." кажем сама себи и јављам се.
М: Хало.
Позивалац: Добро вече. Да ли сам добио Милицу?
М: Јесте, Милица на линији. С ким разговарам?
Позивалац: Немој да спустиш слушалицу. Алекса је.
Не спуштам слушалицу. Само гутам кнедле. Алекса је мој бивши. Проговарам.
М: Је ли све у реду? Јеси ли добро?
Нисмо се ми растали баш у мирнодопским условима, али не бих вољела да је у проблемима. Нисам мислила озбиљно кад сам му, у свађи кад смо раскидали, рекла да цркне. Наша веза није пукла, него је експлодирала. До те мјере да смо се блокирали на свим могућим друштвеним мрежама, нисмо вољели...
Размишљам о одласцима, чудна је то работа. На око ништа а оно можда баш нешто. Можда почетак а некада и крај. Сами по себи као и доласци, ни добри ни лоши. Емоције које их уреде су нешто посебно. Ти осјећаји су оно што одласке направи ониме по чему се памте. Дубоки или тек благи рефлекси нечека јачег и оштријег. Сјећам се одласка са станице, урезан ми у мислима дуго већ. Син насмијан и брзога погледа ка возу који долази а отац погледа упртог у младића. Машта сама наставља онако како само она умије, а неријетко је и она кратких крила у односу на живот. Пуно се прича крије иза оваквог одласка, тешких или другачијих. О томе се нека виша сила стара. Толико је прича и толико дјевојачких суза натопило пероне и пристаништа, толико одлазака и...
MOJA IZUZETNO GENIJALNA I APSOLUTNO FABULOZNA, KRATKA KEMP KOLAŽ PRIĆA
Naglo sam se trgao iz sna. Nešto nije bilo kao obično, a nisam umeo da objasnim šta. Slavko je hrkao u susednoj sobi. Sunce mi je tuklo direkt u oči, krevet beznadežno škripao, a u pozadini je česma sinkopirala u ritmu Žikinog kola. U stanu ispod našeg, ostarela Merlinka pevala je:
„Happy Birthday to you,
Happy Birthday to you,
Happy Birthday Mr. President,
Happy Birthday to you.
Thank's Mr. President
For all the things you've done
The battles you've won
The way you deal with US Steel
And our problems by the ton,
We thank you so much.
Everybody! Happy Birthday!“
Plavokosa je svakog svog novog ljubavnika zvala Džoni. Očigledno je da mladunac nije...
Rezervisala sam vikendicu usred šume
bez ljudi
bez TV-a
bez radija
bez interneta
Prilično sam uzbuđena jer nikad nisam bila sama sa sobom, to je za mene nesto skroz novo.
Plan je da odspavam do kasno, ali je moguće i da ću vjerovatno rano ustati zbog nivoa kiseonika, mi u gradu na to nismo navikli..........možda ne spavam dobro zbog nepoznatih zvukova, šuštanja ili pucketanja u šumi šta znam , imali zimi života u šumi? trčili nešto po šumi!? šta ako mi bude dosadno? dobro ponijet cu e reader sa sobom, dobru obuću
da li ste bili nekad sami sa sobom daleko od svega? kako vam se činilo?
Ne tuguj, maleno moje
Leteće orlovi nad stepom i kad nas ne bude bilo.
Ne plači, ljubljeno moje.
Šapat jablana i breza doneće ti pesmu ovu.
Naša se ljubav suzama ne slika.
Osmehom oboji dane bez mene,
za našu bajku jedan je život malo.
A ja, ja ću polako tamo gde put me vodi. .
U novom životu prepoznaćeš me lako.
Nosiću odsjaj tvog imena u očima.
I jedan božur crveni, kao krv stepskoga vuka.
Ne tuguj Kaćuša.
Fyodor Dostoevsky: "Hoću sada da vam kažem, gospodo, da li vam je stalo da čujete ili ne, zašto nisam mogao ni da postanem insekt. Svečano vam kažem da sam mnogo puta pokušavao da postanem insekt. Ali nisam bio ravan ni tome. Kunem se, gospodo, da je biti previše svestan bolest - zaista teška bolest."
Nepravilna verzija: "Kunem vam se da je preveliko razmišljanje bolest, prava, istinska bolest."
- Naravno da nije uvek lako i prijatno biti misaono biće i videti patnju, nepoštenje i probleme. Medjutim, bez toga nije moguće pronaći način njihovog prevazilaženja ili bar ublažavanja.
Dok se dobro ne razluči od zla i dok se ne shvati njihova razlika ne može se ispravno delovati, odnosno znati šta vodi blagostanju, a šta doprinosi još...
Zapostavio sam blog. Jedn tekst za osam godina, ako sam dobro primetio... Ali, nisam zaboravio na blog. Jednostavno, tako je to kad počneš da radiš kao novinar, pa ti svakodnevno pisanje toliko vremena oduzme, da te mrzi da bilo šta drugo pišeš. Kao, nemam vremena, a u stvari igram igrice u slobodno vreme.
Јуче сам цијели дан ,,ходала по докторима". Прво код ортопеда. Каже да РТГ снимак не показује ништа због чега би моје драго кољено мене могло да боли. Океј, с обзиром на то да ме свакако више не боли, претпоставићемо да је било искочило, и да је сад ускочило назад на предвиђено мјесто. Онда сам била код неуролога. Нисам била сама. М је ишао са мном. Има и он исту дијагнозу ко и ја, али његова спава. Углавном, хтјели смо да причамо са докторицом о беби. Није докторица рекла ни да ни не, само нас је матирала статистиком. Заправо је само изнијела статистику коју смо и М. и ја отприлике знали. Ја више. Навела је неких десетак разлога зашто не би било паметно да окушамо срећу са бебом. Ризик за бебу, ризик за мене, ризик за М ако престане да...
Moje misli titrave iz `agiografije
-----------------------------------
ŠTA UČINITI KADA U DUŠI OSETIŠ DA TE SABLAŽNJAVAJU OČI
-----------------------------------
Još u škripavo-žuljajućim skamijama bogoslovije »Sveti Arsenije Sremac« u Sremskim Karlovcima nekakav čudnovat, kao plima nadolazeći, bujajuće-nadimajući i zagrižljivo-titrajući, nemir u duši, ali i veliku, neopisivo veliku, želju raz-uma da se iskobelja iz tih od straha satkanih okova i to nekako, zdravorazumom logikom, raščivija i tek onda prihvati ili odbaci, mi je zadavala pomisao na način, razlog i pastoralno-didaktički smisao odabira »kanonskih knjiga« Svetog Pisma – kao da je neko, namerno zlonamerno, želo da hrišćane drži u velikom strahu. Da li je to bilo, namerno...
I tako, lutajuće i život shvatajuće olako, nađoh se jednom prilikom, pre nešto više od desetak godina, u Muzeju umetnosti u Filadelfiji. Od stotine izloženih slika, jedna mi privuče svu pažnju. Scena koju videh pred sobom mi je intimno, baš onako leptiravo u donjem delu stomaka, poznata i zato poželeh da je pravilno shvatim, oku iz inata. Na slici zvanoj »Le marché, Gisors« (Tržnica, Gisors) francuskog impresioniste Camille Pissarro-a, žene sa sela, u širokim suknjama i sa maramama, građanima Gisorsa prodaju sveže povrće i voće. Svojstveno impresionizmu, nema tu oštrih detalja za koje se posmatrač može "uhvatiti", niti je to analiza karaktera lica, niti verodostojna ilustracija prostora. Ono što ostavlja dojam je sveukupna energija...
-Hoš' se ti za mene udat ili ćemo mi vako' do smrti?
-Hoću bolan' al šta si zavro ko june! Pa tvoja sam jadan nisi bio,tvoja i Božija!
-Ama znam,nego volio bi te gledat i naveče' i ujutru i u podne i u ponoća!
Nekada davno ovako su se obećavali mladi u Mostaru, kleli su se na vječnu ljubav na Partizanskom groblju,ispod Starog Mosta, na sredini Kujundžuluka,oko robne kuće "Hit"...i s tim je i grad odisao nekom posebnom čarolijom!
Momci su prilazili djevojkama, a one vrtile uvojke stidljivo gledajući u pod s blagim osmjehom na licu!
E Bože kako lijepo bijaše!
Umazah svoju dragu tada onom najboljom šampitom iz ABC-a a ona mi iz bijesa reče: E neš ti mene vrtit kako ti možeš,i neću s tobom večeras na muziku u Hotel Mostar!
Pogledah...
Horace (Quintus Horatius Flaccus): "Razum i mudrost su ti koji oduzimaju brige, a ne mesta koja pružaju širok pogled na more."
- Nesumnjivo. Jedino se njima i pronalazi rešenje. Ipak, i ambijent nije bez značaja. Boravak u prirodi pomogne da se um rastereti i lakše dopre do mudrosti koja razbistri misli.
-----------
Epictetus: „Nemoguće je da čovek nauči ono što misli da već zna.
- Čovek s predubedjenjem nije spreman da razmatra činjenice.
------
- Sadašnji moment nije nikada isti, već je neponovljivi doživljaj stvoren od misli pokrenutih unutrašnjim i spoljašnjim zbivanjima. Kroz njih se sve dešava i postoji. I sadašnje i prošlo i buduće.
-----
Ernest Hemingway: "Najbolji ljudi poseduju osećaj za lepotu, hrabrost da rizikuju...
Večeras,još samo večeras.
Dopusti da snovi galopiraju slobodni.
Večeras,još samo večeras.
Nacrtaj osmeh na moje umorno srce.
Večeras,još samo večeras.
Veruj da sve bajke imaju srećan kraj.
Večeras,još samo večeras
Naruči od uličnog svirača onu našu.
Večeras,još samo večeras.
Ljubi me kao da...
Trošim sama, posebne dane, slikane za posebne osobe. Pitam se, da li previše očekujem? Da li treba da sačekam da prođe još jedan krug, pa da se uključim u igru?
Vojnik, naviknut na poraze i ožiljke...još jedan i ne primećujem. Ipak, lome me ovi dani, ne znam koliko još snage imam. Svako novo razočaranje mi pulsira u glavi i znam pući ću kad-tad.
Ne umem objasniti osećanja koja me vode, ne umem pronaći reči za njih, ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem, niti pokušavam.
Većina odluke prepustim onoj devojčici, koju snažno čuvam u sebi.
Nisam sigurna želim li igrati ovu igru, ali ona me ubeđuje da je ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Verujem joj.
Pustim vetar da mi se igra sa kosom, zatvorim oči, pustim sunce da mi...
Сусрет, много година касније
Чудан је живот.
Први пут сам је видео 1984, или '85-е; знам то, јер сам је видео у аутобусу, којим сам ишао на тадашњи посао.
Био је то први јутарњи полазак, нешто мало после 5 ујутру; радно време од седам, а преко целог града, па ти види… Претешко; хладно, мрак, неиспаваност, већ си до пола уморан док стигнеш, а тек треба радити.
Али, такво је било време, а није ни битно; прича је о сасвим другој ствари.
Хладноћа и гурање људи, стајање, све те то држи будним; гледаш, онако сањив, смрзнут и нерасположен- лица људи при мутном светлу купе- лампи, оних неколико, колико их уопште ради. Уморна, туробна лица људи са маргине, осуђеника без изрицања пресуде, кривих јер су приморани да живе. Нема ту много...