Једног лета, на службеном путу кроз јужну Србију.
Испред саме Куршумлије, у углу гробља, налази се мала оронула радња која продаје посмртне ковчеге и опрему за сахране. Избор скучен, никакав. Кућица у коју је радња смештена, оронула, са многобројним пукотинама. Некад црвена тенда. која прави малу ладовину, постала је временом испрано-светло розе боје, и сва је прошарана ољуштеним деловима. Испод малтера на стотину места вире цигле из неког од предходних векова. И ту, испред радње, на великој столици за заваљеним наслоним седи девојка невероватне лепоте, у врућим, преврућим, врелим панталоницама, и мајци на брателе, чудесно добро умешена на сваки начин. Сва умотана у неку несвакидашњу еротику, сексипил и магнетизам. Права објава оностраног у гробљанском пејзажу, ни у селу ни у варошици, него тачно између. Умало да слетим с пута, јер за нормалног човека није могуће да мирно прође поред дубоког кањона коју праве њене груди. Лепа тако да се људи препадну идући путем поред ње, на дну гробља, поред споредне капије гробљанског плаца. Седи дубоко заваљена у столицу и чита књигу Томаса Мана, " Смрт у Венецији", што је тек чудно у тој пустоши села надомак Куршумлије. Седи, чита Томаса Мана, књигу пуну мистичне метафизике, у којој један остарели писац, платонски воли дечака, и продаје мртвачке ковчеге. Стао сам да склопим још једно од чувених петоминутних пријатељства, која се ту и завршавају. А у ствари желео сам да се претворим у рундаво куче, и да се склупчам ту испод тих невероватних ногу, немогуће извајаних, лепших него да су нацртане. Неким " Хот лајн" гласом, одмах ме је увела у слатки вртлог љубазности и изнела понуду за сандук са пратећом опремом, то јест у нови ниво метафизике. Умало да га купим, и ако тад у том тренутку нисам имао никога кога би у њега сместио. Мрсио сам нешто о Томасу Ману, његовој несрећној деци, његовом брату и његовој скандалозно богатој жени, али ме је она рутински и расејано враћала на сандуке, покрове, опрему, венце и "сузе". Однекуд је долазио спасоносни мирис прженог лука и ћевапа који ме је враћао у свесно стање па ме љутио, и ја, наравно, нисам имао куд и пут сам наставио, јер би даљи останак на том месту био опасан. Одох даље, потпуно неспреман за следећи дан. Кад сам прошао ту после неколико година, радње више није било, а замандаљена кућица је била рушевина, још већа него у оно време.
Poslednja izmena:
