"Ako mislite da živite u prošlosti, u pravu ste – i nauka vam može reći koliko ste daleko za vremenom. Prema novoj studiji Salka, to je najmanje 80 milisekundi, samo nešto duže od treptaja oka.
"Ono što mislite da vidite u bilo kom trenutku zapravo je pod uticajem budućnosti.", rekao je Dejvid Iglman, vodeći autor studije u aktuelnom broju časopisa Science. "Međutim, to ne znači da je mozak vidovit."
On je uporedio vreme svesne percepcije sa emitovanjem televizijske emisije uživo, „koja zapravo nije uživo. Emisija kasni oko tri sekunde, pa se može urediti ako se nešto desi. Mozak radi istu stvar."
Koristeći vizuelnu iluziju poznatu kao fenomen fleš-lag-a, profesor Iglman i Salk Terens Sejnovski su pokazali da se čini da ljudski mozak konstruiše svesnost naknadno, što oni nazivaju postdikcijom. Njihovi nalazi suprotstavljaju vodeću hipotezu da je vizuelna svest prediktivna, ekstrapolirajući ispred percipiranih događaja.
„U stvari“, rekao je Sejnovski, „izgleda da svesni um samo sustiže informacije iz prošlosti.“
Fenomen blic-lag je prvobitno zabeležen 1958. godine, a nedavno je prepoznat kao potencijalno sredstvo za ispitivanje zagonetki vizuelne percepcije. Zamislite da gledate prsten ili obruč u pokretu, a svetlo treperi u sredini prstena.
„Iako je blic fizički u centru ringa“, rekao je Iglman, „oseća se da zaostaje za ringom. Ponekad možete videti ovo ako pogledate avion noću – možda će se činiti da trepćuća svetla zaostaju za avionom.”
Jedna popularna hipoteza smatrala je da je to zato što naš mozak pretpostavlja da će prsten nastaviti svoj put kretanja i ekstrapolirati svoju poziciju napred.
To je bila razumna teorija, prema Eaglemanu. „Pretpostavimo da na svetu postoji objekat u pokretu, i dok svetlost tog objekta udari u moju mrežnjaču i bude obrađena u mom mozgu, objekat je već krenuo dalje. Dakle, ako želite da vidite stvari tamo gde zaista jesu, možda vizuelni sistem treba da ekstrapolira i pogodi gde će stvari biti u budućnosti. Intuitivno je bilo veoma privlačno. Ali imao sam razloga da sumnjam da je to istina.”
Da bi testirali ovu teoriju, Eagleman i Sejnovski su osmislili niz jednostavnih eksperimenata. Umesto da nastave kretanje prstena kroz prostor, u trenutku bljeska oni su zaustavili ili obrnuli njegovo kretanje.
„Ako je hipoteza predviđanja tačna“, rekao je Iglman, „neko bi očekivao isti rezultat u svakom slučaju – to jest, trebalo bi da izgleda da bljesak zaostaje jer vaš mozak pretpostavlja da će prsten nastaviti na svom putu.
Umesto toga, otkrili su da percepcija blica zavisi od toga gde se prsten pomerio nakon bljeska. Ako je prsten stao, subjekti su prijavili da je blic mrtva tačka. Ako se obrnuo, blic je zaostajao u drugom smeru.
„To je otkačen rezultat“, rekao je Iglman. "To znači da vaš mozak prikuplja informacije o budućnosti događaja pre nego što se posveti onome što misli da je video u vreme događaja."
Istraživači su pratili ove eksperimente sa kompletom u kome je prsten bio u potpunom zastoju u trenutku bljeska; odmah zatim krenuo je u jednom ili drugom pravcu. Dobili su iste rezultate - iluzorno pomeranje zavisilo je od toga gde se prsten pomerio nakon što je došlo do bljeska.
„Čini se da blic uvek prati kretanje, dok u stvarnosti zauzima centar ringa“, rekao je Iglman.
I koliko dugo mozak treba da polišira prošlost?
„Ako bih subjektu pokazao blic i pomerio prsten dve nedelje kasnije, ne bi bilo efekta na percepciju“, rekao je Iglman. „Pa sam pitao: koliko dugo mogu da odložim kretanje nakon bljeska, a da i dalje dobijem efekat blic-lag?“
Ispostavilo se da je taj prozor bio 80 milisekundi – što je tri puta prema našim svesnim satovima – ali dovoljno dugo da se jasno izmeri u laboratoriji. Iglman je istakao da je ovo prosečan broj: „Ne znam, možda borbeni piloti žive manje u prošlosti od nas ostalih.
Sejnovski je dodao: „Sada kada znamo da naš mozak krade vreme iz naše vizuelne svesti, možemo početi da se pitamo zašto. Može se očekivati još iznenađenja dok tražimo ovaj nedostajući vremenski jaz u samom mozgu."
preuzeto sa salk.edu
"Ono što mislite da vidite u bilo kom trenutku zapravo je pod uticajem budućnosti.", rekao je Dejvid Iglman, vodeći autor studije u aktuelnom broju časopisa Science. "Međutim, to ne znači da je mozak vidovit."
On je uporedio vreme svesne percepcije sa emitovanjem televizijske emisije uživo, „koja zapravo nije uživo. Emisija kasni oko tri sekunde, pa se može urediti ako se nešto desi. Mozak radi istu stvar."
Koristeći vizuelnu iluziju poznatu kao fenomen fleš-lag-a, profesor Iglman i Salk Terens Sejnovski su pokazali da se čini da ljudski mozak konstruiše svesnost naknadno, što oni nazivaju postdikcijom. Njihovi nalazi suprotstavljaju vodeću hipotezu da je vizuelna svest prediktivna, ekstrapolirajući ispred percipiranih događaja.
„U stvari“, rekao je Sejnovski, „izgleda da svesni um samo sustiže informacije iz prošlosti.“
Fenomen blic-lag je prvobitno zabeležen 1958. godine, a nedavno je prepoznat kao potencijalno sredstvo za ispitivanje zagonetki vizuelne percepcije. Zamislite da gledate prsten ili obruč u pokretu, a svetlo treperi u sredini prstena.
„Iako je blic fizički u centru ringa“, rekao je Iglman, „oseća se da zaostaje za ringom. Ponekad možete videti ovo ako pogledate avion noću – možda će se činiti da trepćuća svetla zaostaju za avionom.”
Jedna popularna hipoteza smatrala je da je to zato što naš mozak pretpostavlja da će prsten nastaviti svoj put kretanja i ekstrapolirati svoju poziciju napred.
To je bila razumna teorija, prema Eaglemanu. „Pretpostavimo da na svetu postoji objekat u pokretu, i dok svetlost tog objekta udari u moju mrežnjaču i bude obrađena u mom mozgu, objekat je već krenuo dalje. Dakle, ako želite da vidite stvari tamo gde zaista jesu, možda vizuelni sistem treba da ekstrapolira i pogodi gde će stvari biti u budućnosti. Intuitivno je bilo veoma privlačno. Ali imao sam razloga da sumnjam da je to istina.”
Da bi testirali ovu teoriju, Eagleman i Sejnovski su osmislili niz jednostavnih eksperimenata. Umesto da nastave kretanje prstena kroz prostor, u trenutku bljeska oni su zaustavili ili obrnuli njegovo kretanje.
„Ako je hipoteza predviđanja tačna“, rekao je Iglman, „neko bi očekivao isti rezultat u svakom slučaju – to jest, trebalo bi da izgleda da bljesak zaostaje jer vaš mozak pretpostavlja da će prsten nastaviti na svom putu.
Umesto toga, otkrili su da percepcija blica zavisi od toga gde se prsten pomerio nakon bljeska. Ako je prsten stao, subjekti su prijavili da je blic mrtva tačka. Ako se obrnuo, blic je zaostajao u drugom smeru.
„To je otkačen rezultat“, rekao je Iglman. "To znači da vaš mozak prikuplja informacije o budućnosti događaja pre nego što se posveti onome što misli da je video u vreme događaja."
Istraživači su pratili ove eksperimente sa kompletom u kome je prsten bio u potpunom zastoju u trenutku bljeska; odmah zatim krenuo je u jednom ili drugom pravcu. Dobili su iste rezultate - iluzorno pomeranje zavisilo je od toga gde se prsten pomerio nakon što je došlo do bljeska.
„Čini se da blic uvek prati kretanje, dok u stvarnosti zauzima centar ringa“, rekao je Iglman.
I koliko dugo mozak treba da polišira prošlost?
„Ako bih subjektu pokazao blic i pomerio prsten dve nedelje kasnije, ne bi bilo efekta na percepciju“, rekao je Iglman. „Pa sam pitao: koliko dugo mogu da odložim kretanje nakon bljeska, a da i dalje dobijem efekat blic-lag?“
Ispostavilo se da je taj prozor bio 80 milisekundi – što je tri puta prema našim svesnim satovima – ali dovoljno dugo da se jasno izmeri u laboratoriji. Iglman je istakao da je ovo prosečan broj: „Ne znam, možda borbeni piloti žive manje u prošlosti od nas ostalih.
Sejnovski je dodao: „Sada kada znamo da naš mozak krade vreme iz naše vizuelne svesti, možemo početi da se pitamo zašto. Može se očekivati još iznenađenja dok tražimo ovaj nedostajući vremenski jaz u samom mozgu."
preuzeto sa salk.edu
