Toliko zagrljaja
je u džepovima,.
Toliko se misli
zaplelo u paučinu.
Toliko bitnih reči
zastalo u grlu.
Toliko otrova
stvorilo gorčinu.
Izbledeli u svojim pokušajima
Nemoćni da prekinemo tišinu,
tiho smo plakali
bez suza.
Bez pozdrava
izabrali skretanje,
dane bez nade,
noći bez snova,
bez radosti
svako novo svitanje.
Gasile su se oči
a palile sveće,
za živim sahranjenim dušama.
Polovna tela odradjuju svoj vek,
oči odaju,
ničega nema u nama.
Kad prsti zgrčeni
kamen postanu,
od paučine zamka se isplete,
reči u grlu,
kao žive kosti ostanu
a otrovi u venama
srcu zaprete.
Tada ćemo saznati
što znali nismo.
Da bilo je ljubavi,
želje i volje,
Da oproštaj nam i ne treba
Mi...samo nismo umeli bolje.
